Полиестар

С Википедије, слободне енциклопедије
Микроскопски приказ површине полиестарског влакна
Увећани снимак детаља полиестарске кошуље

Полиестар је врста полимера, који садржи естре у главном ланцу. Иако постоје многе врсте полиестара, појам се обично користи за врсту синтетичке тканине, те за специфичан материјал полиетилентерефталат (ПЕТ).[1][2] Полиестри могу бити и разне хемикалије. Природни полиестар и неколико синтетичких полиестара су биоразградиви, док већина синтетских полиестара није.

Полиестар као тканина користи се за производњу разних врста одеће као што су: кошуље, панталоне, јакне, капе те за израду чаршава, дека, тапацираног намештаја, подлога за компјутерске мишеве и др. Користи се и за израду сигурносних појасева у аутомобилима, ужади, транпортних трака, за појачање издржљивости гуме и пластике, за амортизацију и као изолациони материјал.

Док се синтетичка одећа често сматра мање природном у поређењу са тканинама од природних влакана као што су памук и вуна, полиестарске тканине могу пружити одређене предности у односу на природне тканине, као што су побољшана отпорност, трајност и задржавање боје. Као резултат тога, полиестарска влакна понекад се користе заједно са природним влакнима за производњу тканине с побољшаним својства и већом отпорношћу на воду, ветар и сл.

Полиестри такође служе за производњу: ПЕТ боца, трака за филмове, церада, кануа, екрана са течним кристалима, холограма, филтера, изолационих трака и др. Полиестри се нашироко користе при завршетку производње висококвалитетних производа од дрва, као што су гитаре, клавири, и унутрашњи ентеријер возила и пловила.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ A.K. van der Vegt & L.E. Govaert, Polymeren, van keten tot kunstof. ISBN 978-90-407-2388-9.
  2. ^ Rosato, Dominick V.; Rosato, Donald V.; Rosato, Matthew V. (2004). Plastic product material and process selection handbook. Elsevier. стр. 85. ISBN 978-1-85617-431-2. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]