Политика идентитета

С Википедије, слободне енциклопедије

Политика идентитета је појам који описује политички приступ у којем људи одређене религије, расе, социјалне припадности, класе, сексуалности или другог идентификујућег фактора чине искључиви друштвено-политички савез, удаљавајући се од широко засноване коалиционе политике да би подржали и следили политичке покрете који деле са њима одређени идентификациони квалитет. Циљ му је подржати и усредсредити бриге, програме и пројекте одређених група, у складу са одређеним друштвеним и политичким променама.

Израз је сковао Комбахи Ривер Колектив 1977.[1] Широку је употребу добио почетком 1980-их, а током наредних деценија примењивао се у безброј случајева са радикално различитим конотацијама у зависности од контекста појма.[2][3] Снагу је стекао појавом друштвеног активизма, манифестујући се у разним дијалозима унутар феминистичких, америчких покрета за грађанска права и ЛГБТ, као и више националистичких и постколонијалних организација.[4][5]

У академској употреби, израз идентитетска политика односи се на широк спектар политичких активности и теоријских анализа укорењених у искуствима неправде које деле различите, често искључене друштвене групе. У том контексту, политика идентитета има за циљ повратити веће самоопредељење и политичку слободу маргинализованим народима кроз разумевање одређених парадигми и фактора животног стила, и оспоравањем споља наметнутих карактеризација и ограничења, уместо да се организује само око система веровања у статус куо или традиционалних партијских припадности.[6] Идентитет се користи „као средство за обликовање политичких тврдњи, промовисање политичких идеологија или подстицање и усмеравање друштвене и политичке акције, обично у ширем контексту неједнакости или неправде и са циљем утврђивања групне посебности и припадности и стицања моћи и признања. " [4]

Савремене примене политике идентитета описују народе одређене расе, етничке припадности, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације, старости, економске класе, статуса инвалидности, образовања, религије, језика, професије, политичке странке, борачког статуса и географског положаја. Ове ознаке идентитета се међусобно не искључују, али су, у многим случајевима, сложене у једну при описивању хипер-специфичних група (концепт познат као интерсекционалност ) - на пример: Афроамериканке, хомосексуалне жене чине одређену хипер-специфичну класу идентитета.[7]

Критике[уреди | уреди извор]

Критичари тврде да групе засноване на одређеном заједничком идентитету (нпр. Раса или родни идентитет) могу преусмерити енергију и пажњу са темељнијих питања, сличних историји стратегија завади и владај . Крис Хедгес критиковао је политику идентитета као једног од фактора који чине облик „корпоративног капитализма“ који се само маскира као политичка платформа и за који верује да „никада неће зауставити растућу социјалну неједнакост, неконтролисани милитаризам, евисцерацију грађанских слобода и свемоћ органа безбедности и надзора “.[8] Социолог Чарлс Дербер тврди да је америчка левица „углавном странка идентитета и политике“ и да „не нуди широку критику политичке економије капитализма. Фокусира се на реформе црнаца и жена и тако даље. Али не нуди контекстуалну анализу унутар капитализма “. И он и Давид Норт из Социјалистичке партије равноправности сматрају да су ти уситњени и изоловани покрети идентитета који прожимају левицу омогућили крајње десничарски поновни раст.

Род[уреди | уреди извор]

Политика родног идентитета је приступ који на политику, како у пракси, тако и као академску дисциплину, гледа као на родну природу и да је род идентитет који утиче на то како људи мисле.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Smith, Barbara, ур. (1983). Home Girls: A Black Feminist Anthology. New York, NY: Kitchen Table: Women of Color Press. стр. xxxi—xxxii. ISBN 0-913175-02-1. 
  2. ^ Wiarda, Howard J. (8. 4. 2016) [1st pub. Ashgate:2014]. Political Culture, Political Science, and Identity Politics: An Uneasy Alliance. Abingdon: Routledge. ISBN 978-1-317-07885-2. OCLC 982044314. Архивирано из оригинала 19. 8. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2018. „There are disputes regarding the origins of the term 'identity politics' .... Almost all authors, even while disagreeing over who was the first to use the term, agree that its original usage goes back to the 1970s and even the 1960s.” 
  3. ^ Heyes, Cressida. „Identity Politics”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, CSLI, Stanford University. Архивирано из оригинала 30. 8. 2006. г. Приступљено 2012-11-11. 
  4. ^ а б „Identity Politics”. Oxford Bibliographies. Oxford University Press. 2013. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  5. ^ Gray, John. „Divided we stand: identity politics and the threat to democracy”. www.newstatesman.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-11. 
  6. ^ Heyes, Cressida (1. 1. 2016). „Identity Politics”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Архивирано из оригинала 27. 3. 2017. г. Приступљено 3. 5. 2017. 
  7. ^ Mary L. Gray. (2009) “Queer Nation is Dead/Long Live Queer Nation”: The Politics and Poetics of Social Movement and Media Representation. Critical Studies in Media Communication 26:3, pages 212-236.
  8. ^ Hedges, Chris (5. 2. 2018). „The Bankruptcy of the American Left”. Truthdig. Архивирано из оригинала 9. 2. 2018. г. Приступљено 9. 2. 2018. 
  9. ^ Celis, K. Kantola, J. Waylen, G. Weldon, S. 'Introduction: Gender and Politics: A Gendered World, a Gendered Discipline', The Oxford Handbook of Gender and Politics, 2013
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Политика_идентитета&oldid=26977426”