Понишавље

С Википедије, слободне енциклопедије

Понишавље је композитна долина и шире географско подручје лоцирано уз реку Нишаву, на њеном току кроз Србију и Бугарску. Понишавље је као део источне Србије и Западне Бугарске познато по изванредно повољном географском положају. Кроз овај простор, вековима је водила важна саобраћајна спона између исток и запада Балкана. Њом су почев од праисторије, па преко Римског (путем Via Militaris) и Осмалијског царства (путем Цариградског друма/Стамбул ђол), све до данашњег савременог Коридора 10, кроз Србију и Бугарску, долином Нишаве пролазили каравани, војске, туристи, авантуристи, дипломате и други. Тако су поред тока Нишаве, са њене обе стране, све до простора где се њена долина спаја и прожима са долином Јужне Мораве, у континуитету настањивали бројни народи више миленијума уназад.[1][2]

Положај и пространство[уреди | уреди извор]

Понишавље (које као што и само име ове регије каже), непосредно прати ток реке Нишаве, и простире се правцем исток—запад у дужини од 218 km и ширини од 0,5 km до 10 km. На територији Бугарске дужина Понишавља је 67 km, медрено од извора Нишаве испод врха Ком на Старој планини) до државне границе са Србијом. У Србији понишавље се простир у дужини од 151 km, кроз њену Јужну и источну област, почев од државне границе са Бугарском па све до ушћа Нишаве у Јужну Мораву.

Историја[уреди | уреди извор]

Понишавље је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз њега су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Понишавље чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном.[3][4]

Зато се трагови материјалне културе на простору Понишавља могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода.

Појтингерова табла територије данашње Србије (лат. Tabula Peutingeriane VII).[а]
Бројеви на табле приказују део станица на простору данашње Србије; 1. Singidunum (Београд), 2. Margum (Кулич, код Смедерева), 3. Viminacium (Костолац), 4. Idimmum (Медвеђа), 5. Horreum Margi (Ћуприја), 6. Praesidium Pompei (Бован, код Алексинца), 7. Naissus (Ниш), 8. Remesiana (Бела Паланка), 9. Mutatio turres (Пирот).[5]

Понишавље, односно област око реке Нишаве од њеног извора до Сићевачке клисуре, налазила се у саставу Епархије ремезијанске. Кроз ову територију пролазио је изузетно важан пут за целу Римску империју – Via Militaris, што је, између осталог, условило и појаву и развој многих насеља и утврђења у Понишављу. Најзначајније и најбоље испитано насеље јесте Ремезијана – епископско седиште ове епархије. Ремезијана се налазила на месту данашње Беле Паланке, на обали Нишаве, између Ниша и Пирота. По археолошким налазима, на тлу Ремезијане постојало је насеље још у гвоздено доба, а у археолошким истраживањима овог краја пронађени су, из предримског периода, накит урађен према грчком узору или увезен из Грчке (локалитет Моклиште) и спирална наруквица из Вете. Нешто више о предримском насељу на тлу Беле Паланке није познато. На тлу Ремезијане у време цара Трајана, у 2. веку, формиран је војни логор – каструм. којо јр био зачетак каснијег значајног урбаног центра. На темељу овог каструма, захваљујући привредном потенцијалу подручја, развило се, касноантичко урбано насеље које до 4. века прераслоу прави град, са свим особинама и јавним објектима карактеристичним за градове Римског царства. Ремезијана је, наиме, била управно средиште рудничке области у Понишављу које је због свог значаја било директно подређено цару. Тако ће ова област, иако у непосредној близини великих градских центара Наиса и Сардике, Rеgiо Rеmеsiаnеnsis бити самостална област која ће, са христијанизацијом, добити и свог епископа.[6][7]

Поред тога што се у географском погледу Понишавље „одликује великом затвореношћу природних веза са околним областима“, кроз историју она је била врло често и простор преко кога се протезала нека граница (етничког или административног карактера) великих држава и царстава, или је била „квази гранично подручје“ малих кратковечних државица, „које су у ствари представља синдром Балкана“.[3]

У периду обнављања Другог бугарскг царства између Србије и Бугарске са променљивим пространством на овом простору постојала је жупа Дендра, а затим Видинско деспотство чији ће предтсвниици династија бити српског порекла из колена жупана Десе. Понишавље ће, са променљивим обимом, бити у границама ове жупе и деспотства. Деса од средине 12. века била је пространа и богата област у суседству Ниша (на раскршћу путева Средац – Ниш и Београд – Солун.[3]

У наредним периодима Понишавље припада Душановој српској држави, све док, након 1338—1386. године, Османлије нису освојиле Понишавље.

У периоду владавине српских средњовековних владара положај Понишавља био је врло неповољан.

Понишавље на територији Бугарске[уреди | уреди извор]

Понишавље на територији Србије[уреди | уреди извор]

Горње Понишавље

Простор горњег Понишавља припада централној зони Балканског полуострва. Налази се на Југоистоку Србије и представља мезорегију, обзиром да на овој локацији владају готово исти природни услови. Са истока регион се граничи са Бугарском, са југа Власини, са запада и северозапада средњим Понишавља и са севера Тимочке заглавком. Границама су обухваћени делови Старе планине, Суве планине и Родопске масе и следећи предели: Висок, Забрне, Бурел, Дерекуа, Барје, Лужница и Знепоља.

Средње Понишавље

Средње Понишављеје је сложена геоморфолошка целина коју чине:

Средње понишавље узводно је од Ђурђевопољске котлине (дугачка 8 km) одвојена кратком (1,5 km) сутеском Св. Оца, а низводно од Островичке котлине релативно дугачком и великом Сићевачком клисуром (17 km). Од Лужничке котлине Средње Понишавље одвојено је Бежишким ждрелом. Овако омеђена област средњег Понишавља има површину од 516 km².

Доње Понишавље

Географске карактеристике[уреди | уреди извор]

Већим делом у морфолошком погледу шири простор Нишавске долине представљају блага и широка била, испресецана речним долинама.

Балкански планински систем који се пружа у правцу запад-исток кроз источну Србију и Бугарску и спушта према Црном мору. Оне одвајају северну Бугарску од јужне и западно Подунавље у Бугарској од долине Мораве, а са Јужним Карпатима у великом луку обухватају низије доњег Дунава: Влашку, северну Бугарску и Добруџу.[9]

Већим делом у морфолошком погледу шири простор Нишавске долине представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Овој групи планина у Србији припадају: Сврљишке (1.334 m), Озрен (1.174 m), Девица (1.187 m), Тресибаба (786 m), Сува (1.809 m) и Стара планина (Миџор, 2.168 m – највиши врх уже Србије), између којих су Димитровградска, Белопаланачка и Пиротска котлина у долини Нишаве, у долини реке Нишаве (испуњене неогеним седиментима).[10]

Јужно од Нишаве су кречњачки венци Суве планине, у чијем је јужном делу крашка површ Валожја (1.4001.500 m), са вртачама, увалама, јамама и сувим долинама. Источно од Нишаве је Стара планина а северно Сврљишке планине, са лесним заравнима, које су рашчлањене рекама.

Геолошка прошлост[уреди | уреди извор]

У горњем палеозоику (перм), Пиротска котлина лежала је на дну океана (Тетиса)

Понишавље, као део нишавска долина представља саставни део маркантне Нишавско-маричке удолине. Река Нишава која протиче тереном који садржи минералне материјале различитих физичких својстава (првенствено чврстоће), образована је као сложена или композитна долина.

Тако су у њеном току настале димитровградска, пиротска, белопаланачка, островичка нишка долина, радом сила речне ерозије, као и тектонским покретима. Отуд је Понишавље и полигенетско. Јанковић посебно истиче у „Историји развитка нишавске долине” да Нишавска долина представља, најбољи пример полигенетске долине у сложеној долини Нишаве, са геоморфолошким одликама посебне области.[11]

По својој широј припадности и мезо-физиогеографском положају Понишавље припада интрабалканском низу котлина. Тај низ котлина почиње Софијском котлином на истоку и настављајући се преко Димитровградске, Пиротске Ђурђевопољске и Белопаланачке котлине, завршава се Нишком котлином, као последњом интрабалканском котлином на Западу.

Основни облик шире области Понишавља створен је тектонским процесима који су генерално утицали и на физиономију рељефа. На данашњи изглед су утицали и накнадни процеси језерске абразије и акумулације, флувијални процеси и крашке ерозије. У Ветанској корутини су присутни и флувио – денудациони процеси и механичко распадање стена, а постоје претпоставке и о утицају глацијалног феномена.

Фазе језерског периода развоја пиротске долине[12]
Језерске фазе Карактеристике језерских фаза
Прва
У најстаријој језерској фази површина језера достигла је висину од 830 метара у односу на данашњу надморску висину. У првој фази Нишавско језеро је веома широким комуникацијама повезано са моравским, заплањским и сврљишким базеном. Из воде као острва штрче доминантни врхови Суве планине (Трем, Голаш и део Валожја), затим Шљивовички врх, Рињске планине (са Плешом) и Орљански камен. После дужег мировања при крају фазе наступило је доба интензивних тектонских покрета, који су изменили конфигурацију језерског дна и изазвали релативно брзо спуштање новог нивоа са 830 на 610 метара.
Друга
Ову језерску фазу карактерише смиривањем покрета, и пад висине воде, што је повећало копнене површине. При самом крају фазе поново је дошло до великих покрета, па је ниво језера сишао на 500 метара. У овој фази дошло је и до главног издизања пречага између басена, тако да се (у првој фази поменута) острва, повећавају и повезују са Белавом, а Сврљишке планине са Пајешким каменом, а Шљивовички врх са залеђем ка Столу. Тиме су обележене контуре данашњих котлина на простору Југоисточне Србије.
Трећа
У последњој језерској фази некада велико језеро распало се у четири мања, која су испунила Нишку и суседне котлине. Нишко језеро изгледало је тада као залив већег језера, које је заузимало лесковачко-алексиначко поморавље. Јаки тектонски покрети јавили су се и на крају ове фазе, која припада горњем плиоцену. Ови тектонски покрети изазвали су промене у висинама земљишта, због чега је наступило брзо отицање језера и формирање плиоценске Нишаве. Планински масиви добијају своје контуре, а језера се задржавају и чини данашњи простор Пиротске котлине.
Поглед на Суву планину, Сврљишке планине са Коритњака
Како су се површи и околне планине, помаљала као острва из неогеног Нишавског језера, настале су котлине Понишавља, као знатно ниже предеоне целине од Суве планине Сврљишких планина, Старе планинеи других планина, која су се око котлина у Понишављу јасно издвојиле и истакле.

Језерски облици у Понишављу сачувани су само местимично у траговима, као серија абразионих тераса на ободу њених котлине и на висинама изнад 570 m, односно 600 m. Крајем плиоцена језерску фазу смењује флувијална. На језерском дну формира се дренажна мрежа, претеча Нишаве, која је на том простору усекла серију тераса. Тако су накок језерске фазе флувијални процес преузели главну улогу у морфолошком обликовању Пиротске котлине као једног од напуштених језерских басена Србије.

У току морфолошке еволувије рељефа, од почетка неогена до данас, развој геоморфолошких процеса на простору Понишавља контролисан је климатским променама и неотектонским покретима. На језерском дну таложио се и материјал који су бујеце носиле са околних терена. Он се јављао у виду праслојка и сочива. Због тога није дошло до стварања јединственог водонаносног хоризонта

Како се терен Понишављаналази, углавном, под утицајем умерено-континеталне климе, чије су главне карактеристике топла лета и хладне зиме са довољним и релативно правилним распоредном падавина током године, флувијални процес са, јачим или слабијим интензитетом, константно се одвија и данас, са појачаном ерозијом у вишим деловима терена, односно акумулацијом у нижим.

Хидрографија[уреди | уреди извор]

Природни, физичко-географски услови за појаву хидрографских објеката Понишављу веома су различити. Горње и средње Понишавље представљају најкршевитију област у источној Србији, са ерозивним басенима у источној зони млађих веначних планина. Те разлике су највеће у геолошком саставу, хидгогеолошким особинама стена и тектонским односима, затим, тектонском и ерозивном рељефу и његовој вертикалној рашчлањености, површинским и подземним водама, климатским приликама и заступљености тла и вегетације.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима Понишавља може се описати као умерено-континентална са мање или више израженим локалним карактеристикама. Просторна расподела параметара климе условљена је географским положајем, рељефом и локалним утицајем, као резултатом комбинације рељефа, расподеле ваздушног притиска већих размера, експозицијом терена, присуством речних система, вегетацијом, урбанизацијом итд.

Због висинске разлике између највише и најниже тачке у рељефу Понишавља која износи 1.799 m изражене су значајне климатске разлике. У нижим деловима клима је умерено континентална а на планинама субпланинска и планинска. Субпланинска клима се јавља на висинама од 600 до 1.200 метара постепено прелази у планинску.

Становништво[уреди | уреди извор]

Најстарији народ чије се име спомиње у изворима односно за који се, са великом сигурношћу, може рећи да је обитавао на простору Понишавља су Дарданци. Међутим, у том периоду, пре доласка Римљана, етничка слика је била веома комплексна. Ту су наиме живели Келти, Илири и Трачани, те су етимолози у језицима тих народа управо и тражили порекло имена градова Понишавља.

Доласком римских војника, број становника у Понишављу се повећава. На основу расположивих података, сасвим је извесно да се већи прилив становништва, десио на прелазу из старе у нову еру (отприлике од 27. године п.н.е. до 14. године н.е.) у време римског цара Августа (63. п.н.е.— 14. н.е.). У то време постојали су бројни војни логори дуж трасе Via millitaris-а, а антички Наис је тада представљао јако војничко, економско и културно средиште читаве области.

Развој Хришћанства као доминантне вере у Понишављу[уреди | уреди извор]

Хришћанство се, у Понишављу, као и на тлу Балкана јевило већ у првим вековима. Нема сумње да је тако било и у Ремезијани и читавој ремизијанској регији, имајући у виду да је овај град био на важном и веома прометном путу који је спајао Наис и Сардику и даље, Запад и Исток Римског царства.

Хришћанство је у то време преношено директно, „вера се преноси непосредним контактом, када крштени муж о вери говори својој још некрштеној жени, роб своме господару, господар слугама, трговци купцима, а лекари болесницима, како нам сведочи пример лекара Александра из Лиона, према светом Иринеју Лионском”.[13]

Први помен ремезијанског епископа датира из 366. године, у писму Герминија епископа Сирмијумског, где је Свети Никита наведен као адресант овога писма упућеног епископима провинције. Да ли је и пре ове године, и када, постојала Епископија ремезијанска, за сада није познато.

Област Дакије своју стабилну црквену организацију добија вероватно у време Светог цара Константина, после Првог васељенског сабора, када престају непрекидна гоњења хришћана од стране римске власти. Тада имамо прве помене епископа Дакије, изузев Протогена Сардичког, који се први пут помиње 316. године, и то Киријака епископа Наиса пре 343. године, Никите епископа Ремезијане 366. године, Евангелуса епископа Пауталије, 516. године, Павлина епископа Ратијарије 340. године и Виталија епископа Акве 343. године.

Разлог установљења Ремезијане као епископског седишта, с обзиром на близину великих центара Наиса и Сардике (од Наиса до Ремезијане растојање је износило око 35 km) треба тражити у привредном значају рударске области чије је управно средиште била Ремезијана. Ради брже и лакше христијанизације некрштеног домородачког становништва и досељених рудара – Беса и осталих, а самим тим и учвршћења државне власти, оснива се епархија на чије се чело поставља млади и енергични епископ Никита.[14]

На развој хришћанства у Понишављу указује изузетно великог броја ранохришћанских цркава, и пронађени литургијски и црквени предмети из истог периода. Како, нажалост, организованих археолошких истраживања на овим просторима, изузев Ремезијане, скоро да није ни било, многи предмети су или нестали, или постали плен „дивљих“ археолога.[14]

Привреда[уреди | уреди извор]

Развој привреде Понишавбља датира још из периода Ремезијане у римском периоду, јкада је он био веома брз и силовит. Због важног стратешког положаја (наиме, Понишавље се налазила на значајном путу „Viа Militаris” који је спајао Сингидунум и Сардику, или западни и источни Балкан; и било је затим на увек немирној, источној граници Римског царства). На тлу Ремезијане је у 2. веку, у време цара Трајана, формиран војни логор – каструм. То је био зачетак каснијег значајног урбаног центра Понишавља. На темељу овог каструма развија се, захваљујући привредном потенцијалу подручја, касноантичко урбано насеље које до 4. века прераста у прави град, са свим особинама и јавним објектима карактеристичним за градове Римског царства.

Ремезијана је, наиме, била управно средиште рудничке области а развоју области је, поред рударства, погодовао и миран период римске владавине на Балкану који је трајао до 4. века, односно до упада Гота.

Рударска област – rеgiо Rеmеsiаnеnsis обухватала је простор јужно и северно од реке Нишаве, почев од њеног извора до Сићевачке клисуре, и сав данашњи Пчињски округ. На северу границу су чинили обронци Сврљишких планина, на истоку граница између провинција Мезије и Тракије, на југу вододелница Пчиње и Криве реке, а на западу се граница пружала преко планине Кукавице и Суве планине, паралелно са важном саобраћајницом званом Латински пут. Област је била препуна рудника и рудних налазишта, а многи од њих су били активни и пре доласка Римљана, у гвоздено и бронзано доба.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

На основу географских одлика Понишавља и бројних археолошких податка поуздано се зна да су главни правци, на овом простору били у употреби још у праисторијско доба. Понишавље због свог повољног географског положаја, одувек је било, а то је и данас, једна од важних европских комуникација, кроз које је пролази саобраћајна магистрала Балканског полуострва.

Саобраћај у периоду Римског царства

Пространу територију Понишавља у периоду римљана, која је захватала централне области провинције Горње Мезије, пресецали су важни путеви који су од Наиса, као полазне тачке Понишавља, полазили на исток (Naissus—Serdica), запад и југ (Naissus—Ulpiana—Lissus), север (Naissus-Viminacium—Singidunum), и североисток (Naissus-Ratiaria). Најстарији подаци о изградњи путева у овој провннцији откривени су и истражени у миљоказима на деоници Scupi-Ulpiana, који од средине III века све чешћи на путевима балканског полуострва, посебно на путу Naissus—Serdica и Viminacium—Naissus.[15]

Уз ове магистралне путеве чија је изградња била од ширег, пре свега стратешког али и трговачког интереса, који су били у употреби већ од почетк 1. века, ако не и раније, постојале су и локалне саобраћјнице које су у свим правцима полазиле и завршавале се у Понишављу. Најважније су оне за 'Hammeum (Прокупље), Praesidium Pompei (Рутевац), Timacum Maius (Књажевац).

Траса магистралних и локалних путева била је подређена природним условима терена. За пут су се користиле долине реке Нишава, клисуре (Сићевачка...). Како су у постримском периоду средњовековни и модерни путеви грађени углавном на истој траси, остаци античких путева јако мало су сачувани.[15]

Саобраћај у периоду Османлијског царства

Све до ослобођења од Турака Србија није имала добрих путева. Кроз Понишавље у том периоду водио је такозвани Цариградски друм, наследник старог римског пута Via militaris, који је имао међународни значај, уосталом као и данас. Водио је од Београда преко Гроцке, кроз Хасанпашину Паланку (Смедеревска Паланка), Јагодину, Ћуприју, Параћин, и Нишку котлину. Од Нишке котлине један је крак ишао за Скопље и Солун, а други за Софију и Цариград.

Остали путеви у Понишављу све до педесетих година 20. века били су „крчаници“, прилагођени пешачком и караванском саобраћају. Због тога су током јесени, зиме и пролећа били скоро неупотребљиви са колски саобраћај.[15]

Саобраћај у 21. веку

У 21. веку мрежа путева у Понишављу дугачка је 391 km, а њену структуру чине: 9% магистралних путева, 23% регионалних путеви и 68% локалних путева. На овом простору укршта се шест важних саобраћајних правца, од којих пет имају шири регионални и међурегионални значај. То су следећи правци:

Сви ови друмски саобраћајани правци, осим заплањског покривени су и мрежом железничког саобраћаја.

Ваздушни саобраћај се одвија преко аеродрома „Константин Велики“, лоцираног у северозападном делу Нишке котлина на око 4 km од центра Ниша.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У питању је копија, која се налази на папирном свитку, широком 0,34 и дугачком 6,75 метара.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јиричек, К. (Иречек, К.): „Пьтувания по България“, Издателство „Наука и изкуство“, София, 1794.
  2. ^ Јиричек, К.: Историја Срба, прва књига до 1537. год., Слово љубве, Београд. 1978. pp. 21.
  3. ^ а б в Јанковић П. Т. (1909). Историјски развитак нишавске долине. Београд:Посебна издања САН, књ. LI.
  4. ^ Ајдић, Р. (1983). Историја Ниша, књ. I. Ниш: Градина и Просвета.
  5. ^ Zoran Simonović, Putevi, karavanski saobraćaj i bezbednost na putevima srednjovekovne Srbije, Peščanik, godina 1, broj 1, 2003.
  6. ^ Архиеп. Филарет, Помен Светог Никите, Епископа Ремезијанског, Никета из Ремезијане, Ниш 1998. стр. 20.
  7. ^ Петар Петровић, Ниш у античко доба, Историја Ниша I, Ниш 1983, стр. 66.
  8. ^ а б „Средње Понишавље у средњовековном периоду”. Општина Бела Паланка званична презентација општине. Општина Бела Паланка. Приступљено 1. 5. 2017. 
  9. ^ Родић П. Д. и Павловић А. М.- Географија Југославије 1,Београд 1994 - Савремена администрација
  10. ^ Ивана Стојановић, ментор Доц.др Александар Радивојевић Физичко-Географска обележија у функцији регионалног развоја Балканског полуострва, Ниш, октобар 2013. Мастер рад. Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2015)
  11. ^ Митић, Д., Станојевић Милена: Шуме средњег Понишавља, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш, 2008.
  12. ^ Јанковић, Т. Петар, (1909) Историја развитка нишавске долине, Српска Краљевска Академија, Београд.
  13. ^ Протојереј др Радомир В. Поповић, Хришћанство на тлу Источног Илирика пре досељавања Словена, Београд, 2004. стр. 37.
  14. ^ а б Марко Дабић, Свети Никита Ремезијански и рано хришћанство у Понишављу, Пиротски зборник, 2013, бр. 37-38.
  15. ^ а б в О. Зиројевић, Цариградски друм (1453­-1683), Зборник Историјског музеја Србије, књ. 7, Београд 1970.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Марко Дабић, Свети Никита Ремезијански и рано хришћанство у Понишављу, Пиротски зборник, 2013, бр. 37-38.
  • Живота Јоцић, Епископија Ремезијанска (366—614), Никета из Ремезијане, Ниш 1998. стр. 216.
  • Мрђан М. Ђокић Нишава – потамолошка студија, докторска дисертација, Ниш, 2015

Спољашње везе[уреди | уреди извор]