Сремски фронт је једна од најтежих и надуготрајнијих и најславнијих битака у Народноослободилачком рату у Југославији. Формиран је одмах после ослобођења Београда, крајем октобра 1944. године и трајао је до 12. априла 1945. године.
На Сремском фронту учествовале су бројне снаге Народноослободилачке војске Југославије, као и Црвене армије и Бугарске народне армије. Југословенске снаге сачињавло је 12 дивизија — Прва и Друга пролетерска, Пета крајишка, Шеста личка, Једанаеста крајишка, Седамнаеста источнобосанска, 21. и 22. српска, 16. и 36. војвођанска, 42. и 48. македонска, као и група ваздухопловних дивизија и више самосталних јединица. Снаге Црвене армије сачињавали су — 64. и 68. стрељачки корпус, делови две ваздухопловне дивизије и речна флотила. Бугарска Прва армија имала је 3. и 8. пешадијску дивизију. У саставу Прве пролетерске дивизије, борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и бригада „Италија”.
Окупатор, помогнут усташама се жилаво бранио. Неколико пута фронт се померао западно од Сремске Митровице, па се усталио иза Шида. Немци су, поред упорних одбрамбених борби, извршили два снажна против удара. Први пут, 3. јануара 1945. године изненадним противнападом надмоћним снагама потиснули су 21. српску дивизију правцем Оток—Комлетинци—Нијемци на леву обалу Босута. Други далеко снажнији противудар, познат као „Зимска олуја”, Немци су извршили 17. јануара анагжовањем своје три и бројно и технички веома јаке дивизије, потиснули Прву југословенску армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, ојачана Прва армија присилила је непријатеља на одбрану и повратила Шид, па је на тај начинфронт стабилизован до коначног пробоја 12. априла.
Све јединице, учеснице у борбама на Сремском фронту имале су великог савезника и помагача у народу Срема, који је у својим домовима пружио борцима сигурна слоништа. Народ их је примао оберучке, пружао им је све што је имао, и ако је у то време и позадинско снабдевање било добро организовано. Народ је помагао и у смештају, транспотру и нези рањеника. А војне јединице су узвраћале народу у пољским радовима, у време затишја.
Средином јануара 1945. године, Сремски фронт је посетио Врховни командант маршал Јосип Броз Тито, а фебруара 1945. године фелдмаршал Харолд Александер, командант савезничких снага на Средоземљу.
У уводним борбама и у провоју Сремског фронта од 3. до 13. априла губитци Прве армије ЈА износили су — 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца. За то време немачке снаге имале су 9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра. Током борби на Сремском фронту од 172 дана укупно је погинуло око 13.000 бораца Југословенске армије, затим 1.100 бораца Црвене армије, 623 борца Бугарске народне армије и 163 борца бригаде „Италија”. Губитци непријатељских снага били су далеко већи и процењују се на 30.000 погинулих.
|