Прокопије Чокорило

Прокопије Чокорило
Прокопије Чокорило
Лични подаци
Датум рођења	1802. године
Место рођења	Плана, код Билеће, Херцеговачки санџак, Османско царство
Датум смрти	1866. године
Место смрти	Мостар, Босански пашалук, Османско царство
Књижевни рад
Најважнија дела	Херцеговачке хронике

Прокопије Чокорило (Плана код Билеће, 1802 – Мостар, 1866) био је српски православни свештеник из Републике Српске, БиХ.^[1] Написао је неколико радова на српском, руском и грчком језику. Најпознатији његов рад био је Херцеговачке хронике.^[2]

Младост[уреди | уреди извор]

Петар Чокорило је рођен 1802. године у Плани код Билеће, у тадашњем Херцеговачком пашалуку у Османском царству (данас Република Српска, БиХ). Након завршетка богословије одлучио је да постане монах, мењајући своје име у Прокопије. Његово првобитно изворно име је било Милићевић јер је у 18. веку било модерно да се људи зову по презимену из области одакле су дошли. Сходно томе, Милићевић мења име у Чокорило по Чокориловом Долу у Продолима, Херцеговина, где је његова породица некада живела и радила.

Добро се образовао у Сарајеву и Мостару, потврдивши у прилог томе свој интелектуални и несебични интерес свог каснијег живота, класичним студијама, и свом чланству у Руском краљевском друштву. Важни догађаји у његовом животу огледали су се у његовим делима који истичу промене у религији и политици тога времена. Као монах, стекао је велику репутацију као путник залагавши се за већа средства за цркве и школе у Босни. Након своје путничке репутације стиче и истинску славу као хроничар и историчар. Прокопије Чокорило, главни парох православног храма и богословије у Мостару, имао је личне и књижевне везе са Александром Гиљфердингом, првим руским конзулом у Сарајеву (1856–1859). Његови савременици били су Јоаникије Памучина (1810–1870), Нићифор Дучић, Васо Пелагић, Стака Скендерова, и многи други.

Преминуо је у својој 64-ој години, 1866. године, у тадашњем Босанском пашалуку, у Османском царству (данас Република Српска, БиХ).

Рад[уреди | уреди извор]

Отац Прокопије је оставио много књига иза себе, написаних на српском, руском и грчком језику. Најпознатији је по свом делу Херцеговачке хронике^[2] и речнику турских израза у српском језику. Он је такође писао и чланке за Српско-далматински магазин. У њему је писао како су Хришћани били приморани да плаћају несразмерно високе порезе у односу на Муслимане, укључујући и намерни и понижавајући порез за остале немуслимане. Прокопије Чокорило је у првој половини 19. века писао свом савременику, везиру и неограниченом владару Херцеговине Али-паши Ризванбеговићу, наводећи „да се опорезују погинули у року од шест година након њихове смрти“ и да ти порезници „још трудну жену виде као носитељку ратоборног дечака наметнувши јој порез који мора одмах платити на лицу места“. У босанском народу се дуго провлачила изрека која се односила на висину наметнутог пореза: „Дебео као порез у Босни“.

Референце[уреди | уреди извор]

^ Прокопије Чокорило, духовник, www.milicevic.rs, Приступљено 22. новембра 2017. године (језик: српски)
^ ^а ^б Исаковић, Алија; Попадић, Мирослав (1982). Писана реч у Босни и Херцеговини: од најстаријих времена до 1918. године. Веселин Маслеша. стр. 30. OCLC 9730993. ISBN.