Прота Матија Ненадовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Матија Ненадовић
Prota Mateja Nenadovic.jpg
Прота Матија Ненадовић
Биографија
Датум рођења (1777-02-26)26. фебруар 1777.
Место рођења Бранковина
Османско царство, данас Србија
Датум смрти 11. децембар 1854.(1854-12-11) (77 год.)
Место смрти Ваљево
Кнежевина Србија
Религија Православац
Професија прота, свештеник
Политичка
партија
Нестраначка личност
27. август 1805. — јануар 1807.
Монарх Ђорђе Петровић
Претходник нико, функција успостављена
Наследник Младен Миловановић

Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турцима и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте устаника са страним државама. Његови "Мемоари", поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

Биографија[уреди]

Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.

Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.

У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).

Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

„Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније.“

прота Матија, о првом заседању Правитељствујушчег совјета, одржаној у манастиру Вољавча