Ранислав Аврамовић

Ранислав Аврамовић
Ранислав Аврамовић
Лични подаци
Датум рођења	1874.
Место рођења	Маће код Ивањице, Кнежевина Србија
Датум смрти	1961.
Место смрти	Београд, ФНР Југославија
Образовање	Велика школа у Београду
Занимање	инжењер
Политичка каријера
Политичка; странка	Народна радикална странка
Премијер
Мандати
Премијер
Комесара Министарства саобраћаја у Комесарској управи
	10. јул 1941. — 29. август 1941.
Премијер	Милан Аћимовић

Ранислав М. Аврамовић (Маће код Ивањице, 1874 — Београд, 1961) био је српски инжењер и политичар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Похађао је Ужичку гимназију. Након завршених студија технике на Великој школи у Београду 1895. године. Радио је у Дирекцији државних железница, најпре на прузи Београд-Младеновац и Ниш-Сићево. Захваљујући државној стипендији, наставио је усавршавање у Берлину, од 1903. до 1907. године.

Мобилисан је за Балканске ратове као инжењер-поручник. На крају Првог светског рата, добио је чин потпуковника Војске Краљевине Србије. По наређењу Врховне команде, сачинио је извештај о ратној штети у области саобраћаја. Као експерт је био члан српске делегације на Версајској мировној конференцији 1919-1920 године.

Сарађивао је са академиком Станојем Станојевићем на издавању Народне енциклопедије.

На Скупштини Лиге народа је био заменик делегата Краљевине СХС од 1921. до 1923. године, као и 1925. године, а на седмом редовном заседању 1926. године је био помоћник делегата.

Између 1927. и 1930. године је био председник Удружења југословенских инжењера и архитеката.^[1] Основао је Удружење Ужичана у Београду 1923. године и био његов председник од 1935. до 1941. године. Био је члан Народне радикалне странке и њен одборник у Београду 1929. године.^[2]

Од 10. јула до 29. августа 1941. године, обављао је дужност комесара Министарства саобраћаја у Комесарској управи Милана Аћимовића. Након тога се залагао за пасиван отпор окупатору.

Комунистичке власти су га ухапсиле 11. новембра 1944. године у Београду и осудиле на три године принудног рада, одузимање грађанских права и конфискацију имовине. Пошто је уложио молбу за амнестију, одлуком Извршног већа Народне Републике Србије помилован је 2. октобра 1947. године.^[3] Своју невиност је доказао тек 21. децембра 1954. године, када су му враћена грађанска права и укинуте правне последице раније пресуде.

Умро је 1961. године у Београду.

Дела[уреди | уреди извор]

Србија попаљена, порушена
Моје успомене - од Брезове и Београда до Берлина, Париза, Њујорка и Токија, Историјски архив Ужице, 1998. COBISS.SR 139325703