Ранко Младеновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ранко Младеновић
Датум рођења(1892-06-28)28. јун 1892.
Место рођењаКлисура
Датум смрти6. јануар 1943.(1943-01-06) (50 год.)
Место смртиБеоград

Ранко Младеновић (Клисура код Беле Паланке, 28. јун 1892Београд, 6. јануар 1943) је био српски авангардни песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар и новинар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Основну школу учио је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету у Београду 1912. уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској. У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе „Друга владавина кнеза Михајла Обреновића 1860 - 1868".

Прве песме је објавио 1908. године у часопису Момчиловац, а потом објављује и у многим другим часописима: Босна, Дело, Српски књижевни гласник, Мисао, Звезда, Путеви, Алманах Бранка Радичевића, Живот и рад, Летопис Матице српске, Време и др.

За време Првог светског рата био је заробљеник у логору Ашах, где је био уредник логорског часописа „Пулс“.

За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао (19221923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925 - 1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа „ХХ век“. За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора и умро на Бадњи дан 1943. године.

Објавио је неколико манифеста: Визионарска лирика (1919), Космичка лирика (1920), Интуитивна режија (1922) и Архиктетура нове заједнице (1923).

Објавио је и збирку песама Звучне елипсе (Београд, 1928), монографију о Јоакиму Вујићу, „Драмске гатке“, драме „Страх од верности“ (1931) и Човек поносан што нема среће (1933).

Литература[уреди | уреди извор]

  • Радомир Константиновић: Хајдук на говеду, Биће и језик, Трећи програм Радио Београда, 1975.
  • Радован Вучковић: Модерна драма, Сарајево, 1982.
  • Гојко Тешић, Антологија песништва српске авангарде (1902—1934), Светови, Нови Сад, 1993.
  • Ивко Јовановић: Ранко Младеновић, песник, драмски писац, есејиста (монографија), Књижевне новине комерц, Београд, 1994.
  • Ивана Игњатов Поповић: Интуитивни свет Ранка Младеновића (драматичарски и критичарски рад Ранка Младеновића), Матица српска, Нови Сад, 2011.
  • Ранко Младеновић: Драме, (Приредила и предговор написала Ивана Игњатов Поповић), Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 2014.

Спољне везе[уреди | уреди извор]