Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка

С Википедије, слободне енциклопедије
Ричард Плантагенет
Ричардов приказ у Шрузберијској књизи
Лични подаци
Датум рођења(1411-09-21)21. септембар 1411.
Датум смрти30. децембар 1460.(1460-12-30) (49 год.)
Место смртиВејкфилд, Јоркшир, Енглеска
ГробЦрква Свете Марије и свих Светих
Породица
СупружникСесили Невил
ПотомствоAnne of York, Duchess of Exeter, Едвард IV Јорк, Edmund, Earl of Rutland, Elizabeth of York, Duchess of Suffolk, Маргарета од Јорка, Џорџ Плантагенет, 1. војвода од Кларенса, Ричард III
РодитељиРичард од Конисбурга
Ен де Мортимер
ДинастијаДинастија Јорк
војвода од Јорка
ПретходникЕдвард од Норича, 2. војвода од Јорка
НаследникЕдвард IV Јорк

Ричард Плантагенет, III војвода од Јорка (21. септембра 1411 – 30. децембар 1460), био је један од водећих енглеских магната и праунук краља Едварда III са очеве стране. Наследио је огромне поседе и служио у различитим уредима широм државе, у Ирској, Француској и Енглеској- земљи којом је управљао током лудила краља Хенрија VI.

Његови сукоби са Хенријевом женом, Маргаритом Анжујском, и другим члановима Хенријевог двора, као и његовова потраживања на престо, били су водећи фактор политичког пуча, средином петнаестог века у Енглеској и један од главних узрока ратова двеју Ружа. Ричард је покушао да преузме трон, али је одвраћен, након убеђења да ће добити власт након Хенријеве смрти. Међутим, тек неколико недеља пре испуњења овог циља, погинуо је у бици код Вејкфилда.

Корени[уреди | уреди извор]

Ричард Плантагенет, III војвода од Јорка, рођен је 21. септембра 1411, као син Ричарда од Конисбурга и његове супруге Ен Мортимер, ћерке Роџера Мортимера, четвртог грофа од Марта, и Елеоноре Холандске. Ен Мортимер је праунука Лајонела, првог војводе од Кларенса и другог сина краља Едварда III (1327-1377). Овај родослов "иде у прилог" Ен Мортимер и њеним потомцима, војводама од Јорка, због стицања права, иако не по мушкој линији, на енглески престо, које је, наводно, веће од права владајуће куће Ланкастер, која потиче од Џона од Гента, трећег сина краља Едварда III.[1]

Са очеве стране, Ричард је имао право на престо директно по мушкој линији, пореклом од деде Едмунда Ланглија, првог војводе од Јорка (1341–1402) и четвртог преживелог сина Едварда III.

Ричардова мајка, верује се, умрла је на порођају, а његов отац, гроф од Кембриџа, био је погубљен 1415. године за учешће у Саутемптоншкој завери против Хенрија V Ланкастера. Иако му је титула грофа била одузета, он на њу није био лишен права, те је као четворогодишње сироче именован за очевог наследника. Ричард је имао сестру, Изабел од Кембриџа, која је постала грофица од Есекса, након свог другог брака 1426. године.[2]

Неколико месеци након смрти оца, Ричардов ујак Едвард, 2. војвода од Јорка, убијен је у бици код Азенкура 25. октобра 1415. После извесног оклевања краљ Хенри V дозволио је Ричарду да наследи титулу свог стрица (који није имао потомака) и земље војводства Јорка. Мања титула, али свакако велики поседи су га дочекалим, након смрти његовог ујака по мајци Едмунд Мортимера, петог грофа од Марта, 19. јануара 1425.

Разлог за оклевања Хенрија V су изливи противљења Едмунда Мортимер неколико пута против њега и постојане могућности да има већа права на престо него Хенријев отац, краљ Хенри IV (1399-1413), син Џона од Гента  и Бланш од Ланкастера. Међутим, у току свог живота, Мортимер је остао веран присталица куће ланкестерових.

Ричард од Јорка је већ поседовао корене Мортимера и Кембриџа, што му је давало јасна права на енглески трон. Чак је у једном тренутку постао једна од најмоћнијих личности у Енглеској, уз самог краља.

Смрт[уреди | уреди извор]

Јорк је био сахрањен у Понтефракту, али је његова глава остала на копљу победничке, ланкестерове војске и била приказивана дуж зидина Јорка, са симболичном, папирном круном. Његови посмртни остаци су касније пресељени у цркву Свете Марије и свих Светих.[3]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Кроз неколико недеља након Ричардове смрти, његов најстарији преживели син, будући краљ Едвард IV, на крају је поставио кућу Јорка на престо после одлучујуће победе над Ланкастерима у бици код Таутона. Након бурне владавине, умро је 1483. године и њега је наследио син је Едвард V.[4]

Деца[уреди | уреди извор]

Имао је тринаесторо потомака:

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Едвард II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
8. Едвард III Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела Француска
 
 
 
 
 
 
 
4. Едмунд од Ланглија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Вилијам I, гроф од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
9. Филипа од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Жана од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
2. Ричард од Конисбурга, 3. гроф од Кембриџа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алфонсо XI од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
10. Педро I од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Марија Португалска (1527—1545)
 
 
 
 
 
 
 
5. Изабела од Кастиље, војвоткиња од Јорка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Juan García de Padilla, 1st Señor de Villagera
 
 
 
 
 
 
 
11. María de Padilla
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. María Fernández de Henestrosa
 
 
 
 
 
 
 
1. Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Роџер Мортимер, 2. гроф од Марча
 
 
 
 
 
 
 
12. Edmund Mortimer, 3rd Earl of March
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Philippa Montacute
 
 
 
 
 
 
 
6. Роџер Мортимер, 4. гроф од Марча
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Лајонел од Антверпена, 1. војвода од Кларенса
 
 
 
 
 
 
 
13. Philippa, 5th Countess of Ulster
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Elizabeth de Burgh, 4th Countess of Ulster
 
 
 
 
 
 
 
3. Anne de Mortimer
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Томас Холанд, 1. гроф од Кента
 
 
 
 
 
 
 
14. Томас Холанд, 2. гроф од Кента
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Joan of Kent
 
 
 
 
 
 
 
7. Alianore Holland
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Richard FitzAlan, 10th Earl of Arundel
 
 
 
 
 
 
 
15. Alice Fitzalan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Eleanor of Lancaster
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Richardson IV 2011, стр. 400–404
  2. ^ Harriss 2004
  3. ^ Haigh. стр. 31ff.
  4. ^ „Richard Plantagenet, Duke of York”. shakespeareandhistory.com/. Приступљено 19. 5. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]