Рококо

Љубавници, скулптура од нимфенбуршког порцелана, око 1760. Аутор: Франц Антон Бастели

Богато украшена базилика у Отобојрену, (Баварска) у стилу рококоа.

Северна страна-Јекатаринска палата у Царском Селу

Плесна сала, Новомихајловска палата

Рококо или „касни барок” је уметнички стил, тачније завршни облик барока, који је трајао између 1720. и 1780. године. Развио се у Француској, захватио је Немачку, Аустрију и мање Италију, Шпанију и друге земље. Рококо је утицао на многе уметничке аспекте укључујући сликарство, кипарство, архитектуру, уређење ентеријера, декоративну уметност, књижевност, музику, и позориште. Развио се у раном 18. веку у Паризу као реакција на величину, симетрију и строго прописивање правила у бароку, посебно код палате Версај. Уметници и архитекти рококоа изабрали су шаљиви, украшени и љубак приступ бароку. Њихов стил карактерише китњасто украшавање живим бојама, асиметричним дизајном, закривљеним линијама и употребом злата. За разлику од барока, рококо је префињен. Одликују га: сликовитост и раскош декоративних елемената, нежност боја и љупкост фигура. Име стила је изведено од француског rocaille што означава орнаментални мотив који подсећа на ушну шкољку. Овај орнамент је настао у бесконачним варијацијама почетком 18. века у Италији али је био ликовно прихваћен на двору у Француској у доба Луја XV.

За разлику од озбиљних, политичких тема раздобља барока, рококо је у декорирању користио разигране и духовите теме. Декорација просторија у рококоу осмишљена је као детаљно и потпуно украшавање комплетног простора на располагању, што је подразумевало богато украшен намештај, мале статуе, украшена гледала, таписерије, зидове украшене рељефима и осликавање зидова. Рококо је такође био познат у позоришној уметности. У књизи The Rococo стоји да ни један други културни покрет „није створио љупкије и елегантније дијалоге, пуне задиркивања и неухватљивог и прикривеног изражавања и геста, рафинираних осећаја и суптилне критике” као казалиште рококоа, посебно у Француској.

Крајем 18. века, рококо је готово у потпуности био замењен неокласицизмом. Према Речнику Француске академије из 1835, реч рококо „углавном покрива ону врсту украшавања, стила и дизајна везану за владавину краља Луја XV и почетак владавине Луја XVI”. Ова дефиниција, стога, обухвата сву врсту уметности од средине 18. века у Француској. Појам је етимолошки комбинација француских речи rocaille (камен) и coquilles (шкољка), због честих кориштења ових предмета као декоративних мотива. Могао би такође бити комбинација италијанске речи „barocco” (нерегуларно обликовани бисер, вероватно извор појма „барок”) и француске „rocaille” (популарног облика вртних и ентеријерских орнамената код којих се користе шкољке и шљунак) и може описивати рафинирани и маштовити стил у моди у неким деловима Европе у 18. веку. Због инсистирања уметника рококоа на богатом украшавању закривљеним украсима сличних шкољкама, многи су критичари користили термин „рококо” у увредљивом смислу имплицирајући да је овај стил био неозбиљан и помодан.

Овај термин се колоквијално појављује у енглеском језику 1836, са значењем „старомодан”. Рококо је био жестоко критикован и многи су га сматрали површним и неукусним, поготово у поређењу с неокласицизмом. Успркос томе, многи су га хвалили због естетских квалитета, а од средине 19. века, термин су коначно прихватили и историчари уметности. Иако се још воде дебате о његовој општој историјској важности, рококо се данас сматра значајним периодом у развоју европске уметности.

Карактеристике стила

Рококо је у првом реду декоративни слог. Заљубљеност у орнаментику се јавља у скулптури, у архитектури и у сликарству. Орнаментика није једини смисао барокног ликовног израза иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила а нарочито у архитектури која настају после монументалности стила у доба Луја XIV и доноси у другој четвртини 18. века лаки тон, осмех и умањену сразмеру и оваква расположења се шире и карактеристична су за раздобље рококоа у целој Европи. Динамизам барока у свом врхунцу је наслиједио лиризам. Јавља се и примењена уметност. У намештају се јавља позлата и пресавијање — преламање намештаја, сјај и прекомерна употреба огледала у ентеријерима. Радост из природе јесте реакција на догму и патос барока и наговештај новог правца који ће наследити доба барока — на романтизам. Насупрот монументалности у бароку и његовом патосу развија се танана игра светлости и сенке и лиричност простора.

Дела у рококо стилу

У архитектури типичне грађевине су: Мали Тријанон (у Француској) и дворац Сансуси (у Немачкој)...

У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

У сликарству се највише сликају љубавне игре и пастирске сцене. Најзначајнији представници у сликарству су: Антоан Вато, Франсоа Буше и Жан-Оноре Фрагонар.

Мотиви у сликарству:

• Сцене из паркова.
• Сцене из живота аристократије.
• Представе лепих жена.
• Еротске сцене.

У примењеној уметности најлепши радови су изведени у штуку, у дрвету (намјештај), таписеријама (гобленима) и у порцелану (постојале су многе радионице, а најчувенија је била у Севру).

Историјски развој

Кућа доброг пастира у стилу рококоа, Братислава (Словачка) - пример буржоаске куће 18. века.

Уобичајено је мишљење да се рококо најпре развио на подручју декоративне уметности и дизајна ентеријера, али његово порекло лежи у архитектури касног барока мајстора Франческа Бороминијa (1599–1667) углавном у Риму и Камила Гваринија (1624–1683) углавном у северној Италији, али и Бечу, Прагу, Лисабону и Паризу. Племство и бискупи католичке (јужне) Немачке, Чешке и Аустрије позивали су италијанске архитекте касног барока/раног рококоа на рад у својим земљама. Инспирисане њиховим примером, локалне фамилије зидара и занатлија у Централној Европи изградили су властити немачки барокни стил који је касније досегао врхунац разрађености и осећајности у стилу рококоа.

Једна врста егзотичног, али на неки начин формалнијег типа рококоа појавила се у Француској, кад је сукцесија Луја XIV донела промену дворских уметника и општег уметничког укуса. С крајем дуге владавине Луја XIV богати барокни украси замењени су лаганијим елементима с више закривљених линија и природним образаца. Ови елементи су евидентни у архитектонском дизајну Николе Пиноа. За време раздобља стила регенства, кад се дворски живот удаљио од Версаја, та се промена у уметности успоставила, најпре у краљевској палати, а недуго потом у француском високом друштву.

Франсоа Буше, Ручак (франц. Le Déjeuner), (1739, Лувр), приказује ентеријер у стилу рококоа француске буржоаске породице из 18. века.

Нежност и разиграност рококо украса често се доживљава као савршено усклађене с владавином пуном ексцеса Луја XV..

Током 1730-их, дошло је до врхунаца развоја рококоа у Француској. Стил се брзо раширио из домене архитектуре и израде намештаја на сликарство и вајарство, на пример у радовима Антоана Ватoа и Франсое Бушеа. Рококо је задржао барокни стил комплексних облика и замршених композиција, али је почео да укључује и друге карактеристике, попут оријенталног дизајна и асиметричних композиција. Стил рококоа су највише пропагирали француски уметници.

У Великој Британији рококо се доживљавао као „француски укус” и никад се није раширио као архитектонски стил, мада се његов утицај знатно осетио у украшавању сребра, свиле и порцулана. Британски дизајнер Томас Чипендејл трансформисао је дизајн британског намештаја оног доба кроз прилагођавање и усавршавање рококо стила. Вилијам Хогарт допринео је развоју теоретске базе лепоте у рококоу. Иако се није директно позивао на покрет, он је у свом делу „Анализа лепоте” (енгл. Analysis of Beauty) из 1753. тумачио да су валовите линије и криве у облику слова S типичне за рококо темељ дражи и лепоте у уметности и природи, за разлику од равних линија или кругова у класицизму. Развој рококоа у Великој Британији сматра се повезаним с буђењем интереса за готичку архитектуру у раном 18. веку.

Почетак краја за покрет рококоа дошао је почетком 1760-их кад су личности попут Волтера и Жак-Франсое Блондела почели да критикују претераност и дегенерацију уметности. Блондел је рококо у савременом ентеријеру описао као „бесмислену, безобличну масу шкољки, змајева, трске, палми и биљака”. У Немачкој је рококо крајем 18. века исмејаван фразом „свињски реп и перика” (нем. Zopf und Perücke), и та фаза се каткад назива речју Зопфстил. Рококо је остао популаран у италијанским провинцијама до друге фазе неокласицизма када је с Наполеоновом владом стигао стил ампир. Стил ампир је у потпуности потиснуо рококо.

Између 1820. и 1870. поново се буди интерес за рококо стил. Британци су били међу првима који су оживели „стил Луја XIV”. Угледни уметници као Ежен Делакроа и мецене као царица Евгенија од Француске поново откривају вредност грациозност и заиграност у уметности и дизајну.

Литература

• Istorija umetnosti, H.W. JANSON, Beograd 1982.
• Opšta istorija umenosti, ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
• Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980.
• Istorija slikarstva, Fernand Hazard, Beograd 1973.
• Prehledny kulturni slovnik, Mlada Fronta, Praha 1964.
• Priručni slovnik naučni, ČSAV, Praha 1966.
• De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs. Librarie Hacahette. 
• Droguet, Anne (2004). Les Styles Transition et Louis XVI. Les Editions de l'Amateur. ISBN 2-85917-406-0. 
• Cabanne, Perre (1988), L'Art Classique et le Baroque, Paris: Larousse, ISBN 978-2-03-583324-2 
• Duby, Georges and Daval, Jean-Luc, La Sculpture de l'Antiquité au XXe Siècle, (French translation from German), Taschen, (2013), (ISBN 978-3-8365-4483-2)
• Ducher, Robert (1988), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, ISBN 2-08-011539-1 
• Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221--07862-4. 
• Prina, Francesca; Demartini, Elena (2006). Petite encylopédie de l'architecture. Paris: Solar. ISBN 2-263-04096-X. 
• Hopkins, Owen (2014). Les styles en architecture. Dunod. ISBN 978-2-10-070689-1. 
• Renault, Christophe (2006), Les Styles de l'architecture et du mobilier, Paris: Gisserot, ISBN 978-2-877-4746-58 
• Texier, Simon (2012), Paris- Panorama de l'architecture de l'Antiquité à nos jours, Paris: Parigramme, ISBN 978-2-84096-667-8 
• Dictionnaire Historique de Paris. Le Livre de Poche. 2013. ISBN 978-2-253-13140-3. 
• Vila, Marie Christine (2006). Paris Musique- Huit Siècles d'histoire. Paris: Parigramme. ISBN 978-2-84096-419-3. 
• Marilyn Stokstad, ed. Art History. 3rd ed. New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.
• Bailey, Gauvin Alexander (2014). The Spiritual Rococo: Décor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia. Farnham: Ashgate. The Spiritual Rococo: Decor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia
• Kimball, Fiske (1980). The Creation of the Rococo Decorative Syle. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-23989-6. 
• Arno Schönberger and Halldor Soehner, 1960. The Age of Rococo. Published in the US as The Rococo Age: Art and Civilization of the 18th Century (Originally published in German, 1959).
• Levey, Michael (1980). Painting in Eighteenth-Century Venice. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-1331-1. 
• Kelemen, Pál (1967). Baroque and Rococo in Latin America. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21698-5. 

Спољашње везе

• Рококо: Китњасти позни барокни период (Перспектива - Званични јутјуб канал)
• Рококо: "Сирова" уметност задовољства (Перспектива - Званични јутјуб канал)
• Examples (језик: енглески)
• Rococo in the "History of Art" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2010) (језик: енглески)
• „Rococo Style Guide”. British Galleries. Victoria and Albert Museum. Приступљено 16. 7. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• History of Rococo. Art, architecture & luxury Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2021) History & Culture Academy of Latgale
• Barock- und Rococo- Architektur, Volume 1, Part 1, 1892(in German) Kenneth Franzheim II Rare Books Room, William R. Jenkins Architecture and Art Library, University of Houston Digital Library.