Рутер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Типични кућни или мањи канцеларијски рутер са АДСЛ телефонском линијом и Етернет мрежном кабловском конекцијом
Рутер.

Рутер или мрежни усмеривач (енгл. Router) је рачунарски уређај који служи за међусобно повезивање рачунарских мрежа. Он има функцију да за сваки пакет података одреди путању - руту којом треба тај пакет да иде и да тај исти пакет проследи следећем уређају у низу.[1]

Иако су најчешће рутери посебни уређаји, они су у суштини рачунари чији су софтвер и хардвер специјализовани за намену да повезују више мрежа. У малим локалним мрежама (LAN) рутер се обично поставља да буде веза између саме мреже и Интернета. Тако на пример АДСЛ рутер служи као веза између кућне мреже и мреже Интернет провајдера до које рутер долази преко АДСЛ везе.

Рутер се поставља као подразумевани излаз са мреже (енгл. Default Gateway).

Рутер се на мрежним дијаграмима представља кругом са 4 стрелице од којих две улазе, а две излазе из њега.

Историја развоја[уреди]

Појавом првих рачунарских система током 1950-их започело се с умрежавањем прво даљинских управљачих уређаја и терминала преко телекомуникацијских линија (модема). Стварањем локалних рачунарских мрежа крајем 1950-тих, појавила те потреба умрежавањем земљописно распрострањених локалних рачунарских мрежа, ради пружања приступа информацијама, као и због бољег искориштавања рачунарских система. Да би се задовољиле ове потребе, развијена је хијерархијска структура и систем адресирања с којим је било могуће нумерисати сваки чвор на некој мрежи, док је размена података била извршавана преко унапред договорених протокола.

Као део овог хијерархијског система умреживања, постојала је функција у којој би спојница између две рачунарске мреже која је извршавала задатак слања података на циљани чвор, и исто тако садржавала неку врсту функцијског адресара или лексикона свих свих прикључених чворова на мрежи као начин досезања тог чвора у целокупној мрежи. За овај задатак нису постојали наменски уређаји, већ су га прво обављали вишенаменски уређаји који су имали посебне програме који су вршили функције усмеравања. Касније је овај задатак преузео наменски уређај. Први наменски усмеривачи појавили су се током 1960-тих око концепта за развијање нове рачунарске мреже ARPANET. Усмеривачи су тада имали назив енгл. Interface Message Processor или скраћено (IMP) са значењем Интерфејсни процесор за поруке. Идеја око развијања ИМПа настала током једног од низа радних састанка ARPANET Design Session које је организовала ARPA (сада DARPA). Сугестију за развој ИМПа дао је Весли Кларк у састанку који је био одржан током априла 1967. године у којем је објаснио концепт. На изнесене основне идеје радна група уз покровитељство АРПАе предала је концепт крајем 1967. године Станфордском истраживачком институту (SRI) за даље развијање детаљних спецификација. Када је СРИ је завршила са својим радом на спецификацијама почетком 1968. године, расписан натицај за изградњу нових уређаја у јулу 1967. године. У децембру 1967. додељен је уговор за производњу консултантском предузећу Bolt Beranek and Newman (BBN) [2]

Током 1970-их многе фирме су продавале своје ситеме за умреживање који су били углавном затвореног типа, што је компликовало умреживање система различитих произвођаћа. Појавом ИП као мрежног стандарда током 1980-их довело је до револуције у развоју усмеривача кроз пионирски пројецт који је предводио Вилијам Јегер на Универзитету Станфорд. Током 1980. године Јегер је развио посебни мрежни операциони систем и пратећу системску програмску подршку на рачунару DEC PDP11/05. Овим је развијен први мултипротоколарни усмеривач. Његов рад омогућио је стварање нове индустрије, и касније је то омогућило бржи развој и ширење Интернета крајем 1980-их и раних 1990-их.[3]

Начин рада[уреди]

Прецизнија дефиниција рутера је рачунарски мрежни уређај који повезује подмреже. Тих две или више подмрежа не морају да одговарају физичким прикључцима на рутеру, јер један прикључак на рутеру може имати више логичких адреса - интерфејса. Рутер на основу табеле рутирања (енгл. routing table) за сваку примљени мрежни пакет одређује на који га интерфејс прослеђује. Подаци на основу којих рутер одређује излазни интерфејс су осим одредишта, такође и долазна адреса и порт на који се иде. Осим статички уписаних рута, рутери такође могу и да динамички одређују излазе на основу информација које добију од других рутера.

Рутери такође могу да у пакету који прослеђују промене податак о пошиљаоцу, тако да је стваран пошиљалац невидљив изван своје мреже. Тај се поступак назива пресликавање адресе (енгл. Name Address Translation), или скраћено NAT.

Корисник рачунара може проверити преко којих рутера његов мрежни пакет пролази задавањем команде TRACERT одредиште, на пример TRACERT www.wikipedia.org, уколико је то на тим рутерима омогућено.

Типови рутера[уреди]

Софтверски рутери[уреди]

На серверима опремљеним серверским оперативним системима који имају барем два мрежна прикључка могуће је инсталирати рутерски софтвер. Тада ће тај сервер одређивати куда пакети са тих (под)мрежа иду даље.

На пример, на Windows 2000 серверу могуће је покренути Routing and Remote Access рутер.

Хардверски рутери[уреди]

Сваки од хардверских рутера је у суштини рачунар, јер у себи поседује одређени софтвер. Неки рутери поседују и праве оперативне системе у себи.

Рутери код интернет провајдера[уреди]

Ови рутери чине основу интернета. Намењени су за контролу саобраћаја између провајдера (еџ рутери енгл. edge routers), али и у оквиру саме мреже провајдера (кор рутери енгл. core routers). Кор рутери се налазе на самим основама Интернета (енгл. Internet back bone).

Корпорацијски рутери[уреди]

Avaya ERS-8600

Ови рутери се углавном налазе по већим фирмама. Они углавном имају више функција:

D-Link бежични кућни рутер
  • обезбећују повезаност са другим мрежама, односно Интернетом,
  • раде дистрибуцију саобраћаја ради равномерног оптерећења мреже,
  • обезбеђују резервни излаз са мреже (тзв. бекап руту)

Кућни рутери и рутери за мале канцеларијске мреже[уреди]

Ово су рутери са којима се срећемо у мањим мрежама (енгл. Small and Home Office - SOHO). Најчешће је њихова једина функција да повежу кућну/канцеларијску мрежу са Интернетом преко провајдера. Они врло често врше и пресликавање адреса, а понекад је на њима инсталиран и DHCP сервер. Такође, неки мали рутери у себи имају уграђене и додатне мрежне утичнице, тако да врше и улогу мрежног свича.

Уколико се конекција ка интернет провајдеру остварује преко АДСЛ везе, онда се такав рутер назива АДСЛ рутер.

Уколико рутер омогућава и бежично повезивање на њега, ради се о бежичном рутеру - у жаргону вајрлес рутер (енгл. wireless router).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Overview Of Key Routing Protocol Concepts: Architectures, Protocol Types, Algorithms and Metrics”. Tcpipguide.com. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2010. Приступљено 15. 1. 2011. 
  2. ^ http://www.livinginternet.com/i/ii_imp.htm IMP -- Interface Message Processor, pristupljeno 19. 11. 2015.
  3. ^ http://www.networkworld.com/article/2309917/lan-wan/lan-wan-router-man.html The creator of the multiprotocol router reflects on the development of the device that fueled the growth of networking.(engleski), pristupljeno 16. 11. 2015.

Спољашње везе[уреди]