Сабирни логор Краков-Плашов

Координате: 50° 01′ 51″ С; 19° 58′ 03″ И / 50.030833° С; 19.9675° И / 50.030833; 19.9675
С Википедије, слободне енциклопедије
Логор Краков-Плашов
Концентрациони логор
Сабирни логор Краков-Плашов
Сабирни логор Краков-Плашов на карти Пољске
Сабирни логор Краков-Плашов
Координате50° 01′ 51″ С; 19° 58′ 03″ И / 50.030833° С; 19.9675° И / 50.030833; 19.9675
МестоКраков
Под контролом Нацистичка Немачка

Плашов или Краков-Плашов је био нацистички концентрациони логор којим су управљале СС јединице у Плашову, јужном предграђу Кракова, током нацистичке окупације Пољске. Већина затвореника били су пољски Јевреји који су током холокауста били на мети нацистичке Немачке. Многи затвореници су умрли због погубљења, присилног рада и лоших услова у логору. Логор је евакуисан у јануару 1945. године, пре него што је Црвена армија ослободила то подручје 20. јануара[1][2].

Историја[уреди | уреди извор]

Главни нацистички немачки концентрациони логори у окупираној Пољској[уреди | уреди извор]

Првобитно замишљен као логор за присилни рад, концентрациони логор Плашов изграђен је на територији два бивша јеврејска гробља. Била је насељена затвореницима током ликвидације Краковског гета, која се догодила 13. до 14. марта 1943. године, првим депортацијама Јевреја Баракенбау из гета почетком 28. октобра 1942. године[тражи се извор] 1943. године логор је проширен и интегрисан у систем нацистичких концентрационих логора као главни логор.

Структура и функција[уреди | уреди извор]

Концентрациони логор Краков-Плашов био је подељен на више одељења. [1] Постојало је одвојено подручје за особље логора, радне објекте, затворенике, затворенице и додатну поделу између Јевреја и нејевреја. Иако раздвојени, мушкарци и жене су ипак успели да ступе у контакт једни с другима. Ту је била и приватна касарна за јеврејску полицију логора и њихове породице. Иако је примарна функција логора био присилни рад, логор је био и место масовних убистава затвореника, као и затвореника доведених споља. Главни циљеви били су старији и болесни. Није било гасних комора ни крематоријума, па су масовна убиства вршена пуцњавом. [3]

Особље[уреди | уреди извор]

Под Арнолдом Бушером, другим заповедником логора, затвореници нису доживели стрељања и вешања.[тражи се извор] Међутим, до 1943. године логор је био познат по терору.[тражи се извор] Тада је командант логора био је Амон Готх, СС командант из Беча. Наступао је садистички у поступању и убијању затвореника.[тражи се извор] „Сведоци кажу да никада не би започео доручак без пуцања на најмање једну особу.“ Првог дана Гота као командант логора, убио је два јеврејска полицајца и натерао сваког логораша да бди.[тражи се извор] 13. марта 1943. надгледао је ликвидацију оближњег Краковског гета, присиљавајући оне јеврејске становнике за које се сматра да су способни за рад у логор КЛ Плашов. Они који су проглашени неспособним за рад, или су послати у Аушвиц или стрељани на лицу места. Људима је речено да оставе децу иза себе и да ће бити збринути.[тражи се извор] У стварности су сви смештени у сиротиште и убијени. Други су своју децу кришом увели у камп. Ако је затвореник покушао да побегне из логора, Готх је за казну стрељао 10 затвореника.[тражи се извор] Готх би такође пустио своје велике Данке на затворенике ако му се не би свидели у њиховом изразу.[тражи се извор] Надзирао је особље које је углавном било немачко. Управа се састоја од 206 украјинског СС-а из Травники-а,[тражи се извор] 600 Немаца СС-Тотенкопфвербанде (1943–1944) и неколико СС-оваца, укључујући Гертруд Хеисе,[тражи се извор] Луисе Данз и Алисе Орловски. [4]

Жене стражари су се према затвореницима понашале брутално као и према мушкарцима: "Кад су нас укрцали у воз, једна СС-овка ме ударила по глави. Били су тако опаки и брутални и садистички, више од мушкараца. Мислим да зато што су неки од њих биле жене и очекујете доброту, било је шокантно. Али наравно, неке су биле дебеле, велике и ружне. [5]

Особље логора регрутовало је јеврејску полицију. Добијали су двоструке оброке густе супе, за разлику од стандардне воденасте супе, и пун хлеб незагађеног хлеба. Међутим, привилегије су добијали са повећањем бичевања затвореника бичевима које су нацисти пружали.

Гот је 13. септембра 1944. разрешен положаја и СС га је оптужио за крађу јеврејске имовине (која је према нацистичком законодавству припадала држави), пропуст да обезбеди одговарајућу храну затвореницима, кршење прописа концентрационог логора који се односе на поступање и кажњавање затвореника и омогућавање неовлашћеног приступа евиденцији особља логора од стране затвореника и подофицира[тражи се извор] Управу логора преузео је СС-Оберстурмфухрер Арнолд Бушер. Побољшао је исхрану затвореника дозволивши јаја, шећер и млеко у праху. [6]

Затворене жртве[уреди | уреди извор]

Живот у логору[уреди | уреди извор]

Иако је Гот био немилосрдан и убијао би затворенике, са овог балкона то није могао учинити, јер то нису дозвољавали терен и распоред инфраструктуре логора. Некада је излазио напоље у лов на људе, а тиролски шешир означавао је његове намере. То је био сигнал за сезонске затворенике да се покушају сакрити. [7]

Логор је био „радни логор“, који је снабдевао присилним радницима неколико фабрика наоружања и каменолому. Већина затвореника били су пољски Јевреји. Такође је био велики број жена и деце у поређењу са другим камповима. Велики број мађарских затвореника биле су жене. Стопа смртности у логору била је врло висока. Многи затвореници умрли су од тифуса, глади и стрељања. Будући да су радни објекти дизајнирани за мушкарце, жене су имале мање шансе за преживљавање. Логор Плашов постао је посебно злогласан и за појединце и за масовна стрељања изведена на Хујова Горка: великом брду близу логора које се обично користи за погубљења. Око 8.000 смртних случајева догодило се изван ограда логора, а затвореници су се камионима превозили три до четири пута недељно. Наткривени камиони из Кракова стизали би ујутро. Осуђени су ушетани у ров на падини брда Хујова Горка, наређено им је да се скину и стану голи, а затим су коначно стрељани. Њихова тела су тада била прекривена нечистоћом, слој по слој. Током ових масовних пуцњава, сви остали затвореници су били присиљени да гледају.[тражи се извор] Почетком 1944. сви лешеви су ексхумирани и спаљени на ломачи како би се избрисали докази о масовном убиству. Сведоци су касније сведочили да је 17 камиона људског пепела уклоњено са места паљења и раштркано по том подручју. [8]

Иако је хране било мало, затвореници који су имали било који број злота могли су купити додатну храну. Такође се развио систем трговине храном за храну. На пример, два дела супе била су једнака пола хлеба. [9]

Када би Готх примио обавештење о новој пошиљци затвореника, организовао би депортације за Аушвиц. 14. маја 1944. Готх је наредио да се сва деца пошаљу у „вртић“. Испоставило се да је ово била претеча депортације у Аушвиц 15. маја, где су деца била погубљена гасом.[10]

Готх је поверио документе који се односе на масовна убиства и погубљења високој женској припадници СС-а, Коммандофухрерин Алис Орловски. Држала је ове документе у свом власништву до краја рата, а затим их је наводно уништила. Орловски је била позната по бичевању, посебно младих жена преко очију. На прозивку би прошетала кроз редове жена и шибала их. [11][12][13].

Спољна помоћ[уреди | уреди извор]

Затвореници су се такође могли у извесној мери ослонити на помоћ споља. Јудиш Унтерстутзунгштел група за подршку коју су Немци толерисали, пружала би затвореницима храну и медицинску помоћ. Зехнершафт је била група жена која је такође подржавала затворенике. Пољска организација за социјални рад послала је храну пољским затвореницима, а неки од њих су је делили са јеврејским затвореницима. Било је и појединаца попут Станислава Доброволског, шефа краковског огранка Савета за помоћ Јеврејима, а затвореницима је помагао и Тадеусз Панкиевиц, познати фармацеут.

Казне[уреди | уреди извор]

Готх и остало особље логора кажњавали су затворенике за разне акције. Свака радња која се доживљава као саботажа, попут кријумчарења предмета у логор, непоштовања наређења или ношења додатног комада хране у нечијој одећи било је кривично дело за које је предвиђена смрт [14]. Затвореници су упозорени да ће, уколико покушају да побегну, бити убијени сви чланови њихове породице, па чак и невине странце. У погледу метода за убијање, смрт вешањем била је омиљени Готх-ов метод.

Нада за затворенике[уреди | уреди извор]

Док су свакодневним животом затвореника доминирали страх и изгладњивање, постојала су нека места за наду у опстанак. Гласине о руском напредовању које би довеле до ослобађања логора увек су кружиле. Оскар Шиндлер, члан нацистичке странке која је спасила 1200 Шиндлерјудена, такође је био кључна фигура. Иако су се затвореници увек плашили превоза до Аушвица, увек се тражио превоз до радног логора Бриннлитз у Чехословачкој. Овде се налазила фабрика емајла Оскара Шиндлера. Шиндлер је био познат по саосећању са Јеврејима. Никада никога није ударио, увек је био љубазан и често се смешио око радника. [15] Имати рођаке и пријатеље који су радили за Шиндлера пружило је веће шансе за стављање на списак за превоз.

Сакривање доказа[уреди | уреди извор]

Током јула и августа 1944. године, известан број транспортера затвореника кренуо је из КЛ Плашов за Аушвиц, Шутхоф, Флосенбург, Маутхаусен и друге логоре. У јануару 1945. године, последњи преостали логораши и особље логора напустили су камп маршем смрти до Аушвица. Неколико жена СС-ових чувара било је део групе која их је пратила. Многи од оних који су преживели марш убијени су по доласку. Када су нацисти схватили да се Совјети приближавају Кракову, потпуно су разградили камп, остављајући само празно поље. Сва тела која су претходно била сахрањена у разним масовним гробницама ексхумирана су и спаљена на лицу места. 20. јануара 1945. године, Црвена армија је стигла и пронашла само део неплодне земље.

Последице[уреди | уреди извор]

Већина затвореника и убистава ослања се на процене, јер је индекс картона затвореника уништен током разарања логора. Неколико послератних суђења усредсређено на злочине почињене у концентрационом логору Краков-Плашов; један изузетак било је Готх-ово суђење и каснија смртна казна. Западноњемачки тужиоци су требали истражити ове злочине до касних 1950-их.

Комеморација[уреди | уреди извор]

Подручје у којем се налазио логор сада се састоји од слабо пошумљених брда и поља, са једним великим спомен-обележјем свим жртвама и два мања споменика (један јеврејским жртвама, а други мађарским јеврејским жртвама) на једном ободу места где је логор некада стајао. Јеврејско гробље, где су нацисти уклонили све надгробне споменике, осим једног, стоји са стране брда на источном крају логора, близу Сиве куће. Ту остаје вила Амона Гета. Још један мали споменик, смештен близу супротног краја локације, стоји у знак сећања на прво погубљење (нејеврејских) пољских затвореника 1939. године.

Верзија кампа представљена је у филму Шиндлерова листа (1993), о животу Оскара Шиндлера. Како је подручје Плашов данас природни резерват, а са локације су били видљиви савремене високе зграде, режисер Стивен Спилберг пресликао је камп у оближњем каменолому Либан, који је током рата такође служио као радни логор. [15]

Сваке године завршна је тачка Марша сећања који учествује средином марта да би се исказало поштовање жртвама Холокауста. [16]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б The Plaszow Camp Архивирано 2014-03-16 на сајту Wayback Machine www.holocaustresearchproject.net
  2. ^ «Plaszow Forced Labour Camp» Death camps
  3. ^ Weitz, Sonia (1993). I promised I would tell. Brookline, Mass: Facing History and Ourselves. p. 37.
  4. ^ "Alice Orlowski, Auschwitz Trial". Photo Archive. Yad Vashem The Holocaust Martyrs' and Heroes' Remembrance Authority. 2011. Retrieved 17 May 2014.
  5. ^ Brechner 1994, стр. 151
  6. ^ Nelken, Helina (1999). And Yet, I Am Here!. University of Massachusetts Press. стр. 216. ISBN 9781558491564. 
  7. ^ Wieliński, Bartosz T. (10 July 2012). "Amon Göth myśliwy z KL Płaszów" [Amon Göth, the hunter of KZ Płaszów]. Gazeta Wyborcza (in Polish). Agora SA. Retrieved 17 May 2014.
  8. ^ Plaszow – Krakow Forced Labour Camp". Holocaust Education & Archive Research Team. 2 April 2008. Archived from the original on 2 April 2008.
  9. ^ Novac, Ana (1997). The Beautiful Days of My Youth: My Six Months in Auschwitz and Plaszow. New York: Henry Holt. стр. 76. ISBN 978-0-8050-5018-9. OCLC 952334811. 
  10. ^ Megargee, Geoffrey P. "KRAKAU-PLASZOW MAIN CAMP." The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945. . Bloomington: Indiana University Press. 2009. стр. 865.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  11. ^ Brown, Daniel Patrick (2002). The Camp Women: The Female Auxiliaries Who Assisted the SS in Running the Nazi Concentration Camp System. Atglen, PA: Schiffer. стр. 185. ISBN 0-7643-1444-0. 
  12. ^ Wiesenthal, Simon (1989). Justice Not Vengeance. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-79683-1. 
  13. ^ Graf, Malvina (1989). The Krakow Ghetto and the Plaszow Camp Remembered. University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-0905-6. 
  14. ^ Hanley, Craig (2007). William & Rosalie: a Holocaust testimony. Denton, Texas: University of North Texas Press. p. 39.
  15. ^ а б Brechner 1994, стр. 296
  16. ^ „Narodowy Instytut Dziedzictwa: Rejestr zabytków nieruchomych — województwo małopolskie” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 01. 03. 2018. г. Приступљено 02. 07. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Brechner, Elinor J. (1994). Schindler's Legacy. Hartmannsworth, UK: Plume. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сабирни_логор_Краков-Плашов&oldid=26996839”