Салцбуршки фестивал

С Википедије, слободне енциклопедије
Салцбуршки фестивал
ЖанрДрама, Класична музика и Опера
Основан1920.
Типфестивал
ЛокацијаАустрија Салцбург, Аустрија
Веб-сајт
www.salzburgerfestspiele.at
Једерман, представа која се изводи сваке године (снимак из 2014.)

Салцбуршки фестивал (нем. Salzburger Festspiele) је фестивал музике и драме основан 1920. године. Одржава се сваког лета у аустријском граду Салцбургу, родном месту Волфганга Амадеуса Моцарта.

Историја[уреди | уреди извор]

Музички фестивали су се одржавали у Салцбургу у неправилним интервалима од 1877. у организацији Међународне Моцартеум фондације, али су прекинути 1910. године. Иако је фестивал био планиран за 1914. годину, отказан је када је избио Први светски рат. Фридрих Гемахер и Хајнрих Дамиш су 1917. основали организацију познату као Салцбургер Фестшпилхаус-Гемајнде (нем. Salzburger Festspielhaus-Gemeinde) у циљу редовног одржавања фестивала драме и музике.[1] На крају рата 1918. године, оживљавање фестивала заговарала ја петорка која се данас сматра његовим оснивачима:[2]

Према Хофмансталовим политичким списима, Салцбуршки фестивал треба да истакне вековне хабзбуршке принципе „живи и пусти да живе“ у односу на етничке групе, народе, мањине, религије, културе и језике.[3] [4] [5] Салцбуршки фестивал је званично отворен 22. августа 1920. Рајнхартовом изведбом Хофмансталовог Једермана на степеницама Салцбуршке катедрале, са Александром Моисијем у главној улози. Представе се сада изводе на Саборном тргу.

Прва опера изведена је 1922. године, са Моцартовим Дон Ђованијем под диригентском палицом Рихарда Штрауса. Певачи су углавном били из Бечке државне опере, укључујући Рихарда Таубера у улози Дон Отавија.

Позориште Школа јахања Фелзен (нем. Felsenreitschule)

Прва фестивалска сала подигнута је 1925. у некадашњим надбискупским ергелама на северном подножју планине Менсберг, на основу планова Клеменса Холмајстера. Салу је свечано отворила изведба Гоцијевог Турандота у драматизацији Карла Волмелера. У то време фестивал је већ развио велики програм укључујући директне преносе аустријске радио мреже РАВАГ. Следеће године суседна Школа јахања Фелзен, уклесана у стену Менсберга, претворена је у позориште и свечано отворена представом Слуга два господара Карла Голдонија.

Између 1934. до 1937. године, познати диригенти као што су Артуро Тосканини и Бруно Валтер дириговали су многим наступима. Године 1936. на фестивалу су наступили певачи породице Трап, чија је прича касније приказана у мјузиклу Моје песме, моји снови (са сценом певања породице Трап у Школа јахања Фелзен).

Популарност фестивала претрпела је велики ударац после Aншлуса Аустрије од стране нацистичке Немачке 1938. године. Тосканини је поднео оставку у знак протеста, уметници јеврејског порекла попут Рајнхарта и Георга Шолтија морали су да емигрирају. Ипак, фестивал је остао у функцији све док 1944. није отказан наредбом министра Рајха Јозефа Гебелса као реакција на заверу од 20. јула. На крају Другог светског рата, Салцбуршки фестивал је поново отворен у лето 1945.

Фестивал после Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Послератни фестивал полако је стицао значај као летњи оперски фестивал, посебно за изведбе Моцартових дела. Диригент Херберт фон Карајан је постао уметнички директор 1956. године. 1960. године отворена је велика фестивалска дворана (нем. Großes Festspielhaus). Након Карајанове смрти 1989. године, фестивал је драстично модернизовао и проширио редитељ Жерар Мортије, кога је 2001. наследио Петер Ружичка.

Фестивал у 21. веку[уреди | уреди извор]

Пласидо Доминго, Франческо Мели, Ана Нетребко и Дајана Халер у новој продукцији Ил троваторе на фестивалу 2014. године.

2006. године фестивал су водили његов директор Јирген Флим и концертни директор Маркус Хинтерхојзер. Те године, Салцбург је прославио 250 година од Моцартовог рођења ставивши на репертоар сва 22 његова оперска дела, укључујући две недовршене опере.[6]

Економска рачуница[уреди | уреди извор]

Салцбуршки фестивал извештава да је приход од продаје улазница у 2017. износио око 27 милиона евра, и годишње доноси 183 милиона евра граду Салцбургу. Својим деловањем у другим секторима, директно и индиректно обезбеђују јавном сектору око 77 милиона евра у порезима и доприносима.[7]

Салцбуршки фестивал за Празник Духова[уреди | уреди извор]

Улаз у Велику фестивалску дворану на Херберт-фон-Карајан-Плацу у Салцбургу.

Салцбуршки фестивал за Празник Духова (нем. Salzburger Pfingstfestspiele) је основан по налогу Херберта фон Карајана 1973. као кратка серија концерата. Данас се овај фестивал одвија под окриљем главног (летњег) Салцбуршког фестивала.

Први концерти на фестивалу за Празник Духова били су усредсређени на три Брукнерове симфоније, све под диригентском палицом Карајана. 1990-их година акценат се даје на дела из барокног репертоара. 2005. године, Салцбуршки фестивал за Празник Духова је представио Хендлове Ацис и Галатеју и ораторијум Соломон.

Године 2007. Рикардо Мути је постао уметнички директор фестивала по петогодишњем уговору током којег је представио комплетне представе оперских раритета из Напуљске школе опере 18. и 19. века. Наследила га је мецосопран Сесилија Бартоли, такође на период од пет година, која је по први пут у историји фестивала, представила једну плесну представу (Балет Киров). Бартоли је 2012. певала Клеопатру у Хенделовом Јулију Цезару, 2013. насловну улогу у Норми Винченца Белинија, а 2014. Росинијеву Сенерентолу. Године 2015. извела је насловну улогу у Ифигенији Тауриди Кристофа Вилибалда Глука, а 2016. певала је Марију у Причи са западне стране Леонарда Бернштајна.[8]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Salzburger Festspiele: Das große Welttheater – 90 Jahre Salzburger Festspiele. Eigenverlag, Salzburg 2010, OCLC 845844257.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1945–1960. Jung+Jung, Salzburg 2007, ISBN 978-3-902497-30-7.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1960–1989 – Die Ära Karajan. Jung+Jung, Salzburg 2009, ISBN 978-3-902497-32-1.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1990–2001 – Die Ära Mortier/Landesmann. Jung+Jung, Salzburg 2011, ISBN 978-3-902497-33-8.
  • Robert Kriechbaumer: Zwischen Österreich und Grossdeutschland. Eine politische Geschichte der Salzburger Festspiele 1933–1944. Böhlau, Wien/ Köln/ Weimar 2013, ISBN 978-3-205-78941-3.
  • Marina Auer: Die Salzburger Festspiele im Schatten der Politik (1933–1945). LMU-Publikationen, München 2003. (Volltext).
  • Edda Fuhrich, Gisela Prossnitz (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele. Ihre Geschichte in Daten, Zeitzeugnissen und Bildern. Band 1. 1920–1945. Residenz, Salzburg 1990, ISBN 3-7017-0630-1.
  • Stephen Gallup: Die Geschichte der Salzburger Festspiele. Orac, Wien 1989, ISBN 3-7015-0164-5.
  • Josef Kaut: Die Salzburger Festspiele. Bilder eines Welttheaters. Residenz, Salzburg 1973, ISBN 3-7017-0047-8.
  • Andreas Novak: Salzburg hört Hitler atmen. Die Salzburger Festspiele 1933–1945. DVA, München 2005, ISBN 3-421-05883-0.
  • Andress Müry (Hrsg.): Kleine Salzburger Festspielgeschichte. Pustet, Salzburg 2002, ISBN 3-7025-0447-8.
  • Michael P. Steinberg: Ursprung und Ideologie der Salzburger Festspiele 1890–1938. Pustet, Salzburg/ München 2000, ISBN 3-7025-0410-9.
  • Harald Waitzbauer: Festlicher Sommer. Das gesellschaftliche Ambiente der Salzburger Festspiele von 1920 bis zur Gegenwart. Schriftenreihe des Salzburger Landespressebüros, Salzburg 1997.
  • Wilfried Posch: Clemens Holzmeister. Architekt zwischen Kunst und Politik. Mit einem Werkverzeichnis von Monika Knofler. Salzburg 2010, ISBN 978-3-99014-020-8.
  • Robert Hoffmann (Hg.): Festspiele in Salzburg. Quellen und Materialien zur Gründungsgeschichte. Band 1: 1913-1920, Böhlau Verlag, Wien, Köln, Weimar 2020, ISBN 978-3-205-21031-3

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eisen, Cliff; Keefe, Simon P., ур. (2006). The Cambridge Mozart Encyclopedia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 443. ISBN 978-0-52185-659-1. 
  2. ^ Lütteken, Laurenz (2014). Richard Strauss: Musik der Moderne (на језику: немачки). Reclam. стр. 138. ISBN 978-3-15-010973-1. 
  3. ^ William M. Johnston "Zur Kulturgeschichte Österreichs und Ungarns 1890–1938." (2015), ISBN 978-3-205-79378-6, p. 46.
  4. ^ Thomas Thiel "Hugo von Hofmannsthal im Ersten Weltkrieg – Requiem auf eine zerbrechliche Idee", Frankfurter Allgemeine Zeitung, 18 April 2014.
  5. ^ Kurt Ifkovits in: "Hofmannsthal. Orte" (Hemecker/Heumann, 2014), p 336.
  6. ^ „Mozart 22” (Саопштење) (на језику: немачки). Berlin. 18. 7. 2006. Приступљено 1. 10. 2018. 
  7. ^ „Report Salzburg Festival: Economic engine, excellence infusion for the location” (PDF). Wirtschaftskammer Salzburg. 28. 6. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 03. 2018. г. Приступљено 16. 5. 2018. 
  8. ^ Salzburg Whitsun Festival. Program detail: West Side Story. Retrieved 9 September 2015.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Салцбуршки_фестивал&oldid=26997895”