Скореновац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скореновац
Székelykeve tájkép.jpg
Скореновац
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Ковин
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 2.354
 — густина 46/km2
Положај
Координате 44°45′32″ СГШ; 20°54′10″ ИГД / 44.758889° СГШ; 20.902778° ИГД / 44.758889; 20.902778Координате: 44°45′32″ СГШ; 20°54′10″ ИГД / 44.758889° СГШ; 20.902778° ИГД / 44.758889; 20.902778
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 73 m
Површина 54,5 km2
Скореновац на мапи Србије
Скореновац
Скореновац
Скореновац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26228
Позивни број 013
Регистарска ознака KO

Скореновац (мађ. Székelykeve, нем. Skorenowatz) је село у општини Ковин у Републици Србији. Налази се у Аутономној Покрајини Војводини и спада у Јужнобанатски управни округ. Географски најближи већи градови су Ковин (6 km), Смедерево (16 km), Панчево (30 km) и Београд (46 km).

Географске одлике[уреди]

Насеље је смештено на периферном делу Банатске лесне терасе, на 77 m надморске висине. Градња првих кућа на месту данашњег Скореновца је почела 1883. године, након велике поплаве која је задесила приобална насеља на Дунаву. Отварањем нове саобраћајнице преко Брестовца, Омољице и Старчева повезан је са Панчевом.

Историја[уреди]

Село по имену Ђурђево (мађ. Gyurgyova) је постојало између 1869. и 1886. године на локацији између Банатског Брестовца и реке Дунав. Првобитни становници Ђурђева били су мађарске (Палоц, мађ. Palóc) породице које су дошле из Банатског Новог Села (мађ. Újfalu), Јерменоваца (мађ. Ürményháza), Шандорфалве (мађ. Sándorfalva), као и из околине Сегедина (мађ. Szeged) и Банатског Душановца (мађ. Szőlősudvarnok/нем. Rogendorf). У Ђурђеву је 1869. године било 396 становника. Касније, 1883. године, у Ђурђево се доселило 645 породица (око 2.000 особа) Секеља. У том периоду на Дунаву није било насипа па је река, изливајући се сваке године, наносио велике штете селу и обрадивом земљишту, па је већина угроженог становништва пресељена је на локацију данашњег Скореновца, а мањи део у Иваново.

Скореновац (тада прозван именом мађ. Székelykeve), основан је 1886. године у време Аустроугарске монархије и владавине Фрање Јосипа.

Године 1888. село је имало 506, а 1910. године 685 кућа. Већина досељеника били су Секељи који су дошли из Буковине. Истовремено са Секељима, у Скореновац је дошао и известан број немачких породица из данашњег Пландишта (мађ. Zicsifalva) и Плочице (мађ. Plosic) те породица банатских Бугара из места Дудешти Веки (Dudestii—Vechi/Ó—Besenyő/Altbeschenowa/Stár Bišnov). Већина становника (Мађари, Бугари и Немци) била је римокатоличке вероисповести. Крајем 1891. године (када је почела градња цркве) и почетком 1892. године (када је градња завршена) почиње се са писањем црквених књига. Од 1869. па до 1892. године црквене књиге су се налазиле у католичкој цркви у Банатском Брестовцу.

Поред културе и обичаја, Секељи су на ново станиште, из старих крајева, донели велики број аутохтоних примерака животињске и биљне врсте. Примери за то су домаће животиње које су биле узгајане у Ердељу и Буковини као што су сиво говече од стоке, затим од оваца ђимешка рацка овца, од свиња мангалица и од живине ердељску голошију.

Да би сачували стада и своје богатство Секељи су за испомоћ довели са собом и изванредне пасмине Кувас, који су били главне чуваркуће и чувари стада. Обично су их држали у пару, ради одбране од дивљих животиња, због њихове изузетне интелигенције и тактике коју су користили у борбама против вукова.[1] Са овим су Секељи минимизирали штету и евентуалан губитак пса, што је у оно време значило и губитак дела стада или имовине а уједно и шансе за опстанак појединца, власника пса и стада.

Поред куваса, имућнији Секељи су за чување стада, на пашњацима испод села и салашима (Szálás, Tanya) поред Дунава користили и Комондоре[2], које су у Скореновац донели Палоци, такође скореновачки становници. Они су у ново станиште донели са собом и мађарску рацку овцу. Сваки домаћин, а који је био уједно и ловац, је користио дугоногог копоа као испомоћ у лову док су остала домаћинства више користила кратконогог копоа који је био више верзиран за борбу против штеточина и чување куће. Донесен је и известан број Мудија, који су били популарни због једноставног одржавања и нису захтевали пуно пажње, већ су се више бринули сами о себи[3].

Већина ових животињских врста је, до друге половине 20. века, нестала из села. Замењени су новим врстама које су биле прихваћеније због употребне сврхе. Дошле су нове врсте крава које су давале више млека и меса, нове сорте свиња и кокошака. После Другог светског рата је узгајање оваца и коза у већем броју, по домаћинству, у Војводини забрањено тако да су ове врсте потпуно нестале[4].

Историјски називи региона и самог места[уреди]

Ђерам код Скореновца

Историјски називи региона:

  • Скореновец Тера — Zkorenovetz Terra (1412)
  • Скореноц Пуста — Zkorenocz Puszta
  • Вила Регалис — Villa Regalis (1428)

Име села кроз историју:

  • Нађђерђфалва — Nagygyörgyfalva (18831886)
  • Скореновац — Skorenowatz (назив су користили Немци у разним периодима)
  • Секељкеве — Székelykeve (1886—1922). Секељкеве у преводу значи „село Секеља“.
  • Скореновац — Skorenovac (од 1922)

Број становника и демографски подаци[уреди]

У Скореновцу, према попису из 2002. године, живи 2.035 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,4 година (37,7 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 953 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,70.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима, а у последња три пописа, примећен је пад у укупном броју становника. Скореновац је најјужније место на Свету у којем Мађари чине већину становништва.

Национални састав по пописима[уреди]

Година Број становника Мађари Немци Бугари Срби Словаци Југословени
1910. 4.541 73,31 % 11,94 % 9,69 % 1,26 % 2,53 % 0,00 %
1921. 4.195 81,83 % 7,34 % 10,27 % 0,36 % 0,05 % 0,00 %
1948.[5] 4.465 84,46 % 0,70 % 11,22 % 3,18 % 0,05 % 0,00 %
1991. 3.213 80,36 % 0,15 % 2,53 % 9,40 % 0,03 % 3,36 %
2002.[6] 2.501 86,71 % 0,07 % 2,99 % 5,47 % 0,00 % 1,04 %
2011.[7] 2.354  %  %  %  %  %  %

Поред наведених нација, у Скореновцу још живе Албанци, Македонци, Муслимани, Роми, Румуни, Словенци, Украјинци и Хрвати.

Број становника и домаћинстава према пописима[уреди]

Година 1869. 1875. 1880. 1900. 1910. 1915. 1921. 1931. 1936. 1939.
Број становника 396 Н/П 298 3.399 4.541 4.486 4.195 4.099 4.366 4.271
Број домаћинстава Н/П 265 кућа Н/П 664 853 Н/П 847 927 Н/П Н/П
Година 1942. 1948.[5] 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.[5] 2011.[7] .
Број становника 4,271 4.465 4.403 4.306 4.021 3.731 3.213 2.501 2.596 .
Број домаћинстава 1.020 1.069 1.105 1.143 1.119 1.328 1.086 953 989 .

Графикон[уреди]

Тенденција пораста/опадања броја становника


Село данас[уреди]

Порекло скореновачких Секеља[уреди]

Виноградарска колиба

Постојбина Секеља који су се доселили у Скореновац је Ердељ у Трансилванији (мађ. Erdély, Transylvania), сада подручје у Румунији које се зове Харгита (рум. Harghita).

Путешествије Секеља је почело 1764. године када су у месту Мадефалва Секељи подигли буну против владавине Марије Терезије и присилне мобилизације. У масакру дана 7. јануара 1764. побијено је између 200 и 400 Секеља. Велики број становника, заједно са неидентификованим бројем чанго породица, пребегао је у Молдавију и недуго после у Буковину, где је основано пет села:

која се данас налазе у Румунији поред реке Сучаве (рум. Suceava) у истоименом округу.

Ова села су основана осамдесетих година 18. века. У другој половини 19. века део становника расељен у Јужни Банат у места Скореновац, Иваново и Војловица. Почетком 20. века неколико стотина фамилија је емигрирало у Саскачеван (енгл. Saskatchewan (Канада)) у околини Риџајне (енгл. Regina). Године 1941. године комплетно становништво из свих пет села расељено је по региону Толна у тадашњој Мађарској.

Као популација, Секељи потичу из краја у народу званог земља Секеља која је у некадашњој Краљевини Мађарској обухватала историјска подручја: „Чиксек (мађ. Csikszék), Марошсек (мађ. Marosszék), Арањошсек (мађ. Aranyosszék), Удвархељсек (мађ. Udvarhelyszék) и Харомсек (мађ. Háromszék)“.

Секељи своју етничку аутохтност приказују кроз културну баштину, обичаје и традицију. Најпознатији примери за то су Секељ капија (мађ. székelykapu), Копја (мађ. kopjafa) и Ровашко писмо (мађ. rovásirás). Затим орнаментални везови, ручни радови, орнаменталне кутије за чување породичних драгоцености итд.

Презимена првих насељеника Скореновца:[уреди]

Из Андрашфалве: Дарадич (Daradics), Чисер (Csiszer), Ереш (Erõs), Фабијан (Fábián), Гал (Gál), Геце (Geczõ), Ђерђ (György), Илеш (Illés), Јакаб (Jakab), Јанош (János), Катона (Katona), Келемен (Kelemen), Кемењ (Kemény), Киш (Kis), Короди (Koródi), Ковач (Kovács), Лакатош (Lakatos), Ласло (László), Липина (Lipina), Лукач (Lukács), Милер (Müller), Палко (Palkó), Пастор (Pásztor), Петреш (Petres), Петар (Péter), Хомпот (Hompot), Хушори (Husori), Шебешчан (Sebestyén), Шит (Schidt), Сакач (Szakács), Сатмари (Szatmári), Ранц (Rancz) и Варга (Varga).

Из Иштеншегитша: Амбруш (Ambrus), Барабаш (Barabás), Бартиш (Bartis), Береш (Béres), Бот (Bot), Борбанди (Borbandi), Бете (Bõte), Дудли (Dudli), Фалукези (Faluközi), Фиња (Finnya), Филеп (Fülöp), Ђерфи (-{Gyõrfi), Јанош (János), Като (Kató), Ловас (Lovász), Мађарош (Magyaros), Макраи (Makrai), Миклош (Miklós), Нађ (Nagy), Њистор (Nyisztor), Пек (Pék), Шанта (Sánta), Сабо (Szabo), Сас (Szász), Сете (Szõte), Тамаш (Tamás), Уркон (Urkon) и Ванча (Váncsa).

Из Фогадјиштена: Амбруш (Ambrus), Барабаш (Barabás), Гашпар (Gáspár), Куруц (Kuruc), Пап (Pap), Ваци (Váci), Сабо (Szabó) и Секељ (Székely).

Из Хадикфалве: Берети (Beréti), Брети (Bréti), Биро (Biro), Чики (Csiki), Дани (Dani), Ердеш (Erdõs), Фазекаш (Fazekas), Фодор (Fodor), Фораи (Forrai), Галамбош (Galambos), Керекеш (Kerekes), Киш (Kis), Козма (Kozma), Кожан (Kozsán), Келе (Kölõ) и Шкасијан (Skasszián).

Из Јожеффалве: Курко (Kurkó), Кушар (Kusár), Пало (Palló), Максем (Mákszem), Мезеи (Mezei), Секељ (Székely) и Варда (Várda).

Важнији догађаји у животу села по годинама[уреди]

План Скореновца
  • 1885. — Јанош Михаљ (Mischel János) је био први учитељ у селу. Првобитно је службовао у Ђурђеву, а затим се 1886. године са целокупном популацијом преселио у новоосновани Скореновац.
  • 1886. — Први судија, a уједно и председник села је био Агоштон Колар (Kollár Ágoston), у периоду од 1886. до 1890.
  • 1889. — Завршена је школска зграда. Први учитељи су били Јохан Штајнер (Steiner Johann) који је уједно био и управник, затим Отилија Милер (Müller Ottilia), Етелка Шомођи (Somogyi Etelka) и Јанош Михаљ. У то време основна школа је трајала шест година, а у школској 1905/1906. години било је 561 ученика. Убрзо је основан и школски одбор, а Имре Ласло (László Imre), Михаљ Фехер (Fehér Mihály), Франц Винтергершт (Wintergerst Francz), Бона Босилков (Boszilkov Bóna), Јожеф Међеши (Medgyessy József) и Андраш Варга (Varga András) су 30-их година прошлог века били чланови савета школског одбора.
  • 1892. — 18. децембра завршена је градња католичке цркве, а први свештеник био Ференц Делеме који је службовао од 1892. до 1898. године.
  • 1894. — 25. новембра је основана Земљорадничка кредитна задруга у Скореновцу. Имала је 71 члана, а председник је био Ференц Делеме.
  • 1895. — 6. октобра је основана и прва библиотека, а први библиотекар био је Јанош Хајагош. Имала је 50 чланова, а председник је био Ференц Делеме.
  • 1898. — Др Јожеф Клајн (Dr. Klein József), са службом у Ковину, прихватио је понуду да се брине о здрављу Скореновчана.
  • 1899. — Основана је прва Добровољна ватрогасна бригада која је имала 60 чланова. Председник је био Јохан Киршгаснер (Kirchgäsner Johann), а командир ватрогасне јединице Јохан Михаљ (Mischel Johann).
  • 1900. — Др Еде Урбанек (Dr. Urbanek Ede) постао је први стални лекар у селу.
  • 1906. — Основано је ловачко друштво са 14 чланова, а оснивачи су били Ђула Сабатка (Szabatka Gyula) и Деже Тери (Töry Dezsö).
  • 1912. — Каталин Ригер (Rüger Katalin) отворила је први моторни млин у селу. Млин је радио све до почетка 70—их година када је зграда срушена.
  • 1913. — 27. априла основана је Потрошачка и употребљивачка задруга са о. о. Скореновац са продавницом „Ханђа“ (Hangya = мрав) и имала је 128 чланова на челу са председником Аладаром Викелом (Wikel Aladár).
  • 1924. — Црвени крст је почео са хуманитарним активностима, али је званично основан тек 1931. Организација је имала 57 чланова, а председник је био Др Имре Ласло (Dr. László Imre).
  • 1925. — Основано је културно-уметничко друштво (мађ. Kultúrszövetség, нем. Kulturbund). Од 1948. године носи назив КУД Шандор Петефи (мађ. Petõfi Sándor).
  • 1932. — Основано је Повереништво удружења занатлија са обућарем Андрашем Бирчаком (Bircsák András) као председником.
ФК Плави Дунав из 1930-их
  • 1932. — 14. јуна је основан ФК Плави Дунав ("Kék Duna"). Председник је био Миливој Ђуркин, а потпредседник Др Имре Ласло (Dr. László Imre). Екипа је била у саставу: Антал Фазекаш (Fazekas Antal), Јанош Сирак (Szirák János), Станко Ердељан, Јожеф Боршош (Borsós József), Јанош Брашњо (Brasnyó János), Јожеф Босилков (Boszilkov József), Пуби Хуберт (Hubert Pubi), Иштван Киш (Kiss István), Имре Галац (Galac Imre), Тамаш Јунг (Jung Tamás), Деже Ковачевић (Kovacsevics Dezsö), Иштван Урбан (Urbán István), Имре Комароми (Komáromi Imre), Јанош Миглеци (Migléci János), Миле Перић, Ђуро Станисављевић и Славко Ивков.

Тридесете године 20. века су обележиле период благостања и економске стабилизације села. То је трајало све до априла 1941. године, почетка Другог светског рата и доласка немачке војске у Скореновац. Село није осетило тежину рата пошто становнике села нико није дирао, а фронтови су били далеко. Немачка војска је била стационирана у селу све до краја рата и доласка Руса. Известан број становника села немачке народности је побегао пред руском армијом, заједно са немачком војском која се повлачила, док је доста њих остало. То се може видети из презимена неких од данашњих становника, у почетку су се, из страха од репресалија, изјашњавали Мађарима а касније су се током година или утопили у средину или одселили. Ово је нарочито било изражено током шездесетих година прошлог века када се тадашња Југославија отворила према западу.

Руси који су дошли у село такође нису дирали становништво. То се највише може захвалити др Атаљанцу, који је био Јермен пореклом. Причао је руски и имао искуство са војском, пошто је почетак своје каријере провео као војни лекар у руској војсци. Руси су остали у селу веома кратак период, мање од месец дана.

После рата, Другог светског рата, дошао је период колонизације, национализације и обавезе. Веома мали број колониста је досељен у Скореновац. Тек толико да се попуне напуштене немачке куће. Колонисти који су дошли у Скореновац су били српске националности и дошли су са југа централне Србије и Косова. Друга генерација колониста се већ прилагодила сеоском начину живљења и већина деце колониста је убрзо проговорила или разумела поред српског и мађарски језик. Забележено је да су тада Скореновчани први пут видели шарпланинца, пса, којег су колонисти довели са собом.[9]

Слике из традиционалног и свакодневног живота у селу[уреди]

Сеоске славе и обичаји[уреди]

Провала
  • Свети Стефан (мађ. Szent István). Мађарски национални празник, који се уједно слави као сеоска слава, „кирвај“; слави се 20. августа. Сваке године, другог дана славе, 21. августа се одлазило на Провалу (Szakado) и тамо настављало празновати.
  • Грожђенбал (мађ. Szüretbál). Одржава се у јесен после бербе грожђа, цела сала се окити јесењим плодовима и виновом лозом а служи се домаће вино и грожђе.
  • Машкаре (мађ. Farsang). Одржавају се у фебруару када се омладина маскира у кожне гуњеве, носи разна звонца, праве буку да би отерали „зле духове“ и истовремено се забављају до дуго у ноћ. После 1960-их овај обичај се полако губи.
  • Маскенбал (мађ. Maszkabál). Традиционална костимирана игранка за младе.
  • Ловачки бал (мађ. Vadászbál). Забава младих у дугим зимским месецима. Као закуска се служи месо од дивљачи и служи се домаће вино.
  • Дани жетве (мађ. Aratás napok). У јулу, после завршетка жетве, становници прослављају успешну годину. Преко дана млади, обучени у народне ношње, запрежним колима обилазе село, објављају крај жетве, најављују вечерње прославе које се одржавају у неколико сала и у сеоским кафанама окићеним жетвеним бојама.
  • Имендан (мађ. Névnap). До пре три или четири генерације уназад није се славио рођендан, већ имендан. Имендан се славио на дан свеца чије је име домаћин носио. Светац је уједно био и заштитник куће и фамилије. Имендан се наслеђивао по мушкој линији. Прворођени син је обично добијао име свога оца, а тиме и наслеђивао свеца којег је славио (Зато је код Секеља била учестала појава преношење имена и презимена са оца на сина кроз више генерација). Другорођени син је имао могућност да преузме имендан (свеца) од деде по мајци или да слави свеца по свом имену.
Мартенице везане за дрво, Пижо и Пенда, симбол надолазећег пролећа.
  • Баба Марта. Обичај који у Скореновцу одржавају углавном скореновачки банатски Бугари. Обележавање овог обичаја се одржава првог дана у месецу марту. Људи се облаче свечано и ките се шареним црвено белим кићанкама и ресама или стављају на одећу мале лутке, мартенице, које се називају „Пижо и Пенда“. Пижо представља мушког лутка где доминира бела боја која симболише чистоту и душу, а Пенда представља женску лутку, где доминира црвена боја која симболише живот и емоције. У бугарском фолклору Баба Марта је повезана са ђандрљавом старом бабом чија се ћуд стално и изненада мења. А таквим се месецом сматра и месец март када је време непредвидиво и прелама се из једне у другу крајност. Ове мартенице представљају амајлије за рађање пролећа и симболе умирања и рађања.

Ово је стара паганска традиција која скоро да се није ни променила од давнина. Веровање је да ношењем црвене и беле боје људи моле Баба Марту за милост, надајући се да ће дуга зима брже проћи и да ће пролеће убрзо да покаже своје боје.

Свадба[уреди]

Секељска свадба (мађ. Székely lakodalom) се одржава по обичајима који се преносе с колена на колено, а обичајне свечаности трају од три па до седам дана.

Прво млади обавештавају своје родитеље о својој намери и траже благослов од њих. Момак, када добије благослов од главе породице, одлази са оцем код девојчиних родитеља да званично запроси девојку. Ако све прође у реду родитељи момка и девојке уговарају место и време одржавања свадбарских свечаности.

Свака породица прави свој списак гостију и млада и младожења посебно позивају своје најбоље пријатеље где их обавештавају о својој намери и траже од њих да им се помогне у организовању свадбе. Другарице за свадбу добијају свадбарску титулу њосојулањ (мађ. nyoszolyólány) а другови вефељ (мађ. vőfély).[10] Одређује се главни вефељ који најбоље познаје обичаје и има ауторитет да спроводи припреме и да организује остале младиће. Он добија титулу главног вефеља (мађ. fő vőfély). Он добија вефељско обележје, вефељски штап (мађ. vőfélybot, vőfélypálca) и задужења.[11] Њему се предаје списак гостију и сви потребни подаци о свадби.

Две, три недеље пред свадбу главни вефељ се облачи у народну ношњу узима свој украшени штап, упреже своје коње и украшава их плетеним врпцама, тракама, националних боја, на своја украшена кола ставља буренце са вином и окупља остале вефеље. Тако опремљен прво одлази код кума (мађ. násznagy)[12] где му младожења предаје званичан позив за кумство а главни вефељ позив његовој породици за свадбу. Ту се обавезно наздрави и наставља се одласком и позивањем најближе родбине, пријатеља и познаника, док се буре не испразни. Овиме се даје свима довољно времена да се припреме за свадбу.

Неколико дана пред свадбу главни вефељ опет понавља исту процедуру облачења и украшавања коња и кола и заједно са осталим вефељима одлази да сакупи и донесе потребне ствари за одржавање свадбе. Пролазећи кроз село од једне до друге куће они певају свадбарске песме и скупљају столове, столице, тањире, виљушке, кашике, ножеве, столњаке. Овиме обавештавају цело село о будућем догађају.

Свадба се обично заказује за суботу. До петка се све спреми а у суботу ујутро почиње се са самом свадбом. Прво долази кум и најближа родбина а после полако и остали свадбари, сви они се послужују са паприкашом и сланим пецивима. Кум у народној ношњи се посебно украшава са лентом која може имати националне боје или нека друга обележја у зависности од друштвеног статуса кума[13], док остали гости се украшавају са цветовима на реверу. Традиционално ти цветови су од папира.

Исто у јутарњим сатима млада шаље дар свом изабранику, белу везену кошуљу. Доносиоци долазе са окићеним запрежним колима и они се примају са почастима. Младожења облачи примљени дар и сватови крећу ка младиној кући. Доласком младожење и осталих сватова у младину кућу почиње церемонијал кићења невесте. Млада је обучена сва у бело и прима младожењин крунски венац којим је дарива и ставља млади на главу. Крунски венац је симбол предавања једно другоме, залог верности у будућем заједничком животу.[14]

После овога чина сватови се разилазе и у уговорено време се налазе испред цркве. Испред цркве млада и младожења по први пут се одвајају од својих сватова и заједно улазе пред олтар. Ту се одиграва чин венчања пред Богом. После овог церемонијала нови брачни пар, уз пратњу свадбарске музике, одлази у просторије где је младожења организовао свадбено весеље.

Сватове већ очекују припремљена пецива, ракија и вино, тада се и обавља церемонија примања новог члана, младе, у породицу, после које сви почињу да се веселе певају и играју.

Вечера је посебан догађај са посебном традицијом. Када сви сватови поседају за столове и када се музика утиша, кум одржи говор где се велича младожењино богатство и младина лепота, после чега вефељи прво уносе супу, што означава почетак вечере. Главни вефељ рецитује стих по стих предвиђене рецитације и хвали храну коју ће гости имати прилике да пробају и све је попраћено са музичким ефектима где се гости тиме анимирају. После супе на ред долази печење, салата, компоти и остали прилози главном јелу. На крају вечере долази на ред торта. Свако уношење ових јела је посебан догађај и следи исти ритуал хваљења хране, док се пиће непрекидно троши.

По завршетку вечере гости поново почињу да се веселе, играју чардаш и певају. Негде око поноћи млада и младожења устају најављују свој одлазак и сами одлазе у свој нови дом. Ту се пресвлаче и млада се облачи у народну ношњу где доминирају црвена и бела боја, док младожењином ношњом доминира црна и бела боја. Када је ова церемонија обављена нови брачни пар се враћа да наставе свадбарско весеље и тада се служе ситни колачи. Уласком пара међу сватове настаје задиркивање младих, пошто су са овим чином постали човек и жена, а весеље достиже кулминације и траје све до поднева следећег дана, недеље. Ако неко од вефеља није био довољно јак да издржи до ових сати, па је раније отишао кући, преостали вефељи иду по њега, везују ужетом, ките са осушеном стабљиком кукуруза и довлаче га назад на свадбу (овај обичај се зове Калато (Káláto) и сви гости могу бити предмет овог обичаја у наредним данима, докле год има преостале хране). Преосталим гостима се служи кисела чорба, после које се гости почињу полако разилазити. [15]

Познати Скореновчани[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Кувас, врста и историја, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. Историја врсте, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. Skorenovac történeteSzabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936.)
  4. Székelykeve (Skorenovac) A falu története, Galambos Tibor 2001. Katalog i publikacija broj 949.711.3 Skorenovac ID=91666188
  5. 5,0 5,1 5,2 Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  6. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  7. 7,0 7,1 http://media.popis2011.stat.rs/2011/prvi-rezultati.pdf
  8. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  9. Kad duša priča — Autobiografija, ing. Milica Aranđelović (izdao Midim print, za izdavača Dragan Milić, Beograd 2005. ISBN 86-07-01582-6)
  10. Литература:
    1.Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) ([1]);
    2. Filep Antal: Szokásleírások a 18. és 19. századból (Népi Kultúra – Népi Társadalom, 1971) (изворизвор).
  11. Литература:
    1. Szentesi Tóth Kálmán: Lakodalmi szokások a Nagykunságon (Karcag, 1929) (извор);
    2. Gönyey Sándor: A gyimesi csángó menyasszony öltözete (Ethn., 1940);
    3. Viski Károly: A hagyomány tárgyai (A magyarság néprajza. IV., Bp., 1941–43) (извор).
  12. Литература:
    1. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800);
    2. Mátyus Péter: Násznagyok kötelessége (Buda, 1847);
    3. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899);
    4. Ébner Sándor: A tiszakarádi násznagy feldíszítése (Ethn., 1931);
    5. Mielczarska, Władysława: Starosta weselny w Polsce (Pozńan, 1931);
    6. Szendrey Ákos: Die Vorbereitung der Hochzeit und der Abschluss des Ehevertrages bei den Ungarn (Acta Ethn., 1957–58) (извор).
  13. Литература:
    1. Réső Ensel Sándor: Magyarországi népszokások (Pest, 1866);
    2. Fél Edit: A vagyon és tulajdon Martoson (Társadalomtudomány, 1944);
    3. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (извор)
  14. Литература:
    1. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (извор);
    2. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800) (извор);
    3. Cassel, Paulus: Die Symbolik des Ringes zumal des Trauringes (Friedenau, 1891);
    4. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899) (Библиографија свих референци, извор)
  15. Литература:
    1. Sartori, Paul: Situe und Brauch. I. Die Hauptstufen des Menschendaseins (Leipzig, 1910);
    2. Samter, Ernst: Geburt, Hochzeit und Tod (Leipzig–Berlin, 1911);
    3. Viski Károly: Volksbrauch der Ungarn (Bp., 1932); Biegeleisen, Henryk: Wesele (Lwów, é. n.);
    4. Szendrey Ákos–Szendrey Zsigmond: Házasság (A magyarság néprajza, IV., Bp., 1941–1943);
    5. Van Gennep, Arnold: Manuel de folklore français contemporain (I–II., Du berceau à la tombe – Mariage, funérailles, Paris, 1946);
    6. Dégh Linda: (A magyar népi színjáték kutatása (Bp., 1947);
    7. Lakodalom (A Magyar Népzene Tára, III., A-B., Bp., 1955–56);
    8. Deneke, Bernward: Hochzeit (München, 1971) (извор)—(Збирни извори литература, извор).

Литература[уреди]

  • Skorenovac történeteSzabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936. )
  • Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad, 1992.
  • Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996.
  • Mgr. Erős Lajos, Adalékok a Zrenjanini—Nagybecskereki Egyházmegye történetéhez, 1993. (Additamenta ad historiam Diocesis Zrenjaninensis—Nagybecskerekensis)

Спољашње везе[уреди]