Славенка Дракулић

С Википедије, слободне енциклопедије
Славенка Дракулић
Датум рођења(1949-07-04)4. јул 1949. (74 год.)
Место рођењаРијека, ФНРЈ
СупружникRichard Swartz

Славенка Дракулић (Ријека, 4. јул 1949) је хрватска новинарка и књижевница, чија су дела преведена на многе стране језике и сматра се једном од најпревођенијих хрватских списатељица.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 4. јула 1949. године у Ријеци. Живи и ради у Загребу и Стокхолму. Завршила је студије компаративне књижевности и социологије на Загребачком свеучилишту. Као новинарка бавила се претежно феминистичким темама. У јесен 1978. године, Славенка Дракулић је са неколико својих пријатељица учествовала на Првој феминистичкој конференцији Другарица жена у Београду, а овај догађај их је инспирисао на то да оформе прву југословенску феминистичку групу.[2][3] У публицистичким књигама пише о пост-комунистичким земљама, ратовима у бившој Југославији, ратним злочинима, национализму и феминизму, док се у књижевним делима окренула женском телу, болести и трауми.

Стваралаштво - фикција[уреди | уреди извор]

Као списатељица, Славенка Дракулић се бавила различитим темама, као што су болест и страх од смрти у Холограмима страха, деструктивна снага сексуалне пожуде у Мраморној кожи, неконвенционалне везе у Божанској глади, суровост рата и силовање жртава у роману Као да ме нема, а у роману Оптужена ухватила се у коштац са ретко фикционализираном темом породичног насиља, темом мајке која због раније породичне патологије систематски злоставља своју кћерку.

У три романа Фрида или О боли, Дора и минотаур и Милева Ајнштајн, теорија туге Славенка Дракулић је кроз фиктивне биографије великих и јаких жена писала о својим честим темама - љубави и болу и животу жена уз јаког мушкарца, геина (у овом случају партнери главних јунакиња у романима и животу су Пабло Пикасо, Дијего Ривера и Алберт Ајнштајн).

Публицистика[уреди | уреди извор]

Славенка Дракулић је објавила и пет публицистичких дела. Прву публицистичку књигу Смртни греси феминизма објавила је већ 1984. године.У Како смо преживјели комунизам и чак се смијали бави се свакодневним животом у комунистичким и пост-комунистичким државама. У Малом водичу кроз Музеј комунизма писала је историју комунизма из перспективе животиња, кроз басне. Она истражује зло у обичним људима и изборима које они праве у свом делу Они не би ни мрава згазили о ратним злочинцима којима се суди међународни трибунал за ратне злочине у Хагу. С друге стране, о истинском добру пише у Месу њеног меса, пишући о људима који су одлучили да донирају свој бубрег непознатој особи.

Филм[уреди | уреди извор]

На основу цртица из живота Славенке Дракулић, редитељ Петар Креља је снимио документарац Славенка или о боли. Филм је снимљен и премијерно приказан 2011. године и говори о Славенкиној потресној и тешкој болести која јој представља претњу за живот од 27. године, те о њеној храброј борби против опаке болести и пролазак кроз процес трансплантације бубрега што јој је сачувало живот. Та лична животна драма била је инспирација и за први роман Славенке Дракулић Холограми страха. [4] Занимљиво је да је ово други документарац истог редитеља о Славенки Дракулић јер је он још 1984. године снимио први документарни филм На примјеру мог живота о њеној неизвесној животној ситуацији када није знала хоће ли успети да добије бубрег од компатабилног донора и преживи.[5] По роману Славенке Дракулић 2012. године снимљен је и филм о ирском виђењу рата у Босни Као да ме нема. Те године филм је био ирски кандидат за Оскара по сценарију и у режији Хуаните Вилсон.

Позориште[уреди | уреди извор]

Позоришна редитељка и драматург Нада Кокотовић припремила је 2016. године комад Умрети у Хрватској инспирисан есејима из збирке Балкан експрес, која је на немачки и преведена управо као Умрети у Хрватској и представа је играна на позоришним сценама Минхена и Келна.[6]

Редитељ Дамир Златар добио је 2004. године награду Марул за режију на Марулићевим данима за представу Божанска глад по тексту Славенке Дракулић и Дарка Лукића.

Новинарство[уреди | уреди извор]

Своју каријеру новинара Славенка Дракулић је изградила у култним листовима некадашње Југославије, Старту и Данасу.Писала је за Свијети друге новине и часописе бивше Југославије, а по одласку из Хрватске за Ферал Трибјун. Данас као слободан новинар, стални сарадник, а у некима и спољни уредник, пише за бројне угледне часописе у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Шведској, Италији, Немачкој...

Награде и признања[уреди | уреди извор]

За свој рад и стваралаштво, Славенка Дракулић је добила многе награде и признања.

  • Златна голубица за мир коју додељује Италијански институт за међународна истраживања Disarmo od 1986. новинарима препознатљивим по залагањима за мир и сигурност у свету. [7]
  • На Међународном сајму књига у Лајпцигу примила је Награду за европско разумевање за књигу Они ни мрава не би згазили уз образложење да она садржи две централне теме 20. века -психологију терора и баналност.
  • У Прагу, на међународном скупу писаца 2010. године ова списатељица је проглашена једним од најутицајнијих европских писаца нашег доба.
  • За роман Оптужена добила је жупанијску књижевну награду BOOKtiga која се на истоименом поречком сајму прочитаних књига додељује аутору чије су књиге највише позајмљиване у свим библиотекама Истре током претходне године.


Листа објављених дела[уреди | уреди извор]

Књижевно и публицистичко стваралаштво Славенке Дракулић је изузетно богато и објављено је на више од двадесет страних језика. Овде објављена библиографија садржи само дела објављена на српском / хрватском језику. Иако су нека дела у оригиналу објављена на страним језицима, она нису обухваћена овим пописом, као ни преводи на друге језике. [8]

  • Дора и минотаур: Мој живот с Пикасом, Фрактура, Загреб, 2014
  • Оптужена, В.Б.З., Загреб, 2012.
  • Басне о комунизму – есеји, Ренде, Београд, 2011.
  • Фрида или о боли, Профил књига, Београд 2009.
  • Тијело њеног тијела, Самиздат Б92, Београд 2007.
  • Сабрани романи, Профил, Загреб 2003.
  • Сабрани есеји, Профил, Загреб 2005.
  • Они не би ни мрава згазили - есеји, Самиздат Б92, Београд 2004.
  • Као да ме нема - роман, Feral Tribune, Сплит 1999.
  • Како смо преживјели - есеји,Feral Tribune, Сплит 1997.
  • Божанска глад - роман, Durieux, Загреб 1995 (original edition)
  • Balkan Express, В.Б.З., Загреб, 2012.
  • Мраморна кожа - роман, Графички завод Хрватске 1989, Загреб
  • Холограми страха - роман, Графички завод Хрватске 1987, Загреб
  • Смртни гријеси феминизма – есеји, Знање, Загреб 1984

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Славенка Дракулић”. Хрватско друштво писаца. Архивирано из оригинала 09. 09. 2017. г. Приступљено 12. 5. 2017. 
  2. ^ „Славенка Дракулић - Жене у европској историји”. Women in European History. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 12. 5. 2017. 
  3. ^ „Другарица жена”. Веб-сајт конференције. Архивирано из оригинала 01. 07. 2016. г. Приступљено 12. 5. 2017. 
  4. ^ „Славенка или о боли - инсерт из филма”. Kино Еуропа. Архивирано из оригинала 29. 04. 2018. г. Приступљено 12. 5. 2017. 
  5. ^ „Славенка Дракулић, књижевница и новинар”. Вечерњи лист - енциклопедија. Приступљено 12. 5. 2017. 
  6. ^ „Рат никада не сме да буде средство”. Мој град на југу - Келн - култура (на језику: немачки). Приступљено 12. 5. 2017. [мртва веза]
  7. ^ „Славенка Дракулић”. Биографија. Архивирано из оригинала 15. 08. 2020. г. Приступљено 12. 5. 2017. 
  8. ^ „Библиографија”. Славенка Дракулић, службена страница. Архивирано из оригинала 18. 08. 2017. г. Приступљено 12. 5. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славенка_Дракулић&oldid=27394101”