Слободан Минић

С Википедије, слободне енциклопедије
слободан минић
Слободан Минић
Лични подаци
Датум рођења(1920-01-16)16. јануар 1920.
Место рођењаБања, код Аранђеловца, Краљевство СХС
Датум смрти10. фебруар 1944.(1944-02-10) (24 год.)
Место смртиВрбица, код Аранђеловца, Србија
Професијапутар
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411944.
Херој
Народни херој од9. октобар 1953.

Слободан Минић (Бања, код Аранђеловца, 16. јануар 1920Врбица, код Аранђеловца, 10. фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Слободан Минић се родио 16. јануара 1920. године у селу Бања, код Аранђеловца, 16. јануара 1920. године у сиромашној сељачкој породици. Постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1940. године када се повезао са лево оријентисаним омладинцима. Након слома државе у Априлском рату одмах је ступио у партизане и за кратко време постао комесар 8. чете Првог шумадијског партизанског одреда. Учествовао је у свим борбама које је овај одред водио у Шумадији.[1][2]

Када су се партизанске снаге повукле према Санџаку, Слободан се вратио у свој крај и ту са групом бораца наставио политички рад окупљен око Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. Успостављањем везе са Покрајинским комитетом Слободан је постао секретар Среског комитета Партије за Орашачки срез. Истакао се у борби против четника у селу Душковци код Пожеге у новембру 1941. године када је разбијен четнички одред „Кораћ”. Учествовао је у обнављању 1. шумадијског партизанског корпуса „Милан Благојевић” на Букуљи. Са одредом се борио против љотићеваца у Рабровцу, недићеваца у Даросави и немачких војника, жандарма и белогардејаца у Трешњевици. Када је 1. шумадијска бригада отишла за Санџак у новембру 1943. године, Слободан је остао да ради на спровођењу закључака војнополитичког саветовања на Букуљи и учвршћивању партијских руководстава по срезовима.[1][2]

Погинуо је 10. фебруара 1944. године у селу Врбица где се скривао са Милићем Радовановићем и Милорадом Илићем. Убијен је у изненадном нападу четника и љотићеваца.

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 9. октобра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]