Срба Игњатовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Срба Игњатовић
Srba Ignjatović.jpg
Срба Игњатовић (2011)
Пуно имеСрбољуб Игњатовић
Датум рођења(1946-04-11)11. април 1946.(74 год.)
Место рођењаКњажевац
  ФНРЈ
ОбразовањеФилолошки факултет Универзитета у Београду

Срба Игњатовић, крштено Србољуб (Књажевац, 11. април 1946), српски је књижевник, књижевни критичар, песник и приповедач. Био је председник Удружења књижевника Србије до 2010. године, а Управни одбор УКС га је 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[1] Главни је и одговорни уредник часописа Савременик и уредник у Апострофу.

Члан је оснивач Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” у коме се од 2010. године налази његов легат.

Биографија[уреди | уреди извор]

Срба Игњатовић, цртеж Момчила Голубовића.
Срба Игњатовић, цртеж у боји Јавора Рашајског.

Срба Игњатовић рођен је 11. априла 1946. године у Књажевцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је, а потом и магистрирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Игњатовић је од младости био присутан у културном животу. Још као гимназијалац писао је за школски лист Наши погледи, који је и уређивао, а за десетогодишњицу листа приредио је зборник „Четрнаест песама”.[2] Током дуге и значајне каријере, био је уредник Омладинских новина, Књижевне речи, где је и један од оснивача, библиотеке првих књига Пегаз, часописа Relations, али и уредник–сарадник у више издавачких кућа и професионални уредник у НИРО Књижевне новине.

Игњатовић се бавио и књижевном критиком и повремено је писао критике за Политику, Недељну Борбу, НИН, Илустровану Политику и Вечерње новости. Био је и колумниста Осмице, Књижевних новина, Ослобођења, Одјека и других значајних новина, објављивајући књижевне текстове у листовима и часописима целокупног некадашњег југословенског културног простора. До данас је објавио деветнаест књига критика, есеја и студија.

Срба Игњатовић, осим као књижевни критичар, познат је и као песник и приповедач. Своју прву књигу поезије објавио је 1971. године под називом „Који немају душе”, а до данас укупно их је објавио једанаест. Репрезентативни избор Игњатовићеве поезије „Варвари на Понту” објавила је београдска Просвета 2000. године, а године 2012. Игњатовић је приредио и објавио изборе својих песама „Велики вид” (Вук, Лозница) и „Слободан пад” (Српска књижевна задруга, Београд). Игњатовићева поезија превођена је на румунски, бугарски, македонски, чешки, италијански, немачки и енглески језик, а заступљена је и у низу домаћих и страних антологија поезије. Написао је и осам књига прозе, углавном кратких прича.

Од 1965. године Игњатовић има статус слободног уметника, а од 1970. године је члан Удружења књижевника Србије, где је дуго година био и председник. Члан је Академије АСЛА у Орадеји (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска). Осим тога, члан је оснивач Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” чије је стварање несебично подржавао од самог почетка. Свој легат формирао је одмах по поновном отварању Библиотеке Лазић 2009/2010. године, две године пре него што је Удружење званично регистровано, и тиме је значајно помогао развој пројекта.

Године 2010. проглашен је за почасног грађанина Књажевца, где је током година често помагао локалне ауторе, те значајно допринео уобличавању књажевачке књижевне сцене.[2] Поводом отварања књажевачког Фестивала културе младих Србије написао је сценарио, а повремено је био и у фестивалском песничком жирију.[2]

Срба Игњатовић тренутно ради као главни и одговорни уредник часописа Савременик и уредник Апострофа, чији је уједно и оснивач. Члан је уредништва часописа Исток који излази у Књажевцу.

Признања[уреди | уреди извор]

Игњатовић је добитник читавог низа књижевних награда:

У Румунији му је уручена:

  • Велика награда Никита Станеску (1995),
  • Велика награда Лучијан Блага (1997),
  • Награда Лучијан Блага Академије Румуније (2005) и
  • Велика базјашка повеља (2008). У Чешкој му је додељена

У Чешкој му је додељена Европска медаља „Франц Кафка” (Праг, 2003), а такође је добитник медаље „Никола Тесла” часописа Raum und Zeit (2009) и Велике награде „Летеће перо” Међународног фестивала поезије Словенски загрљај (Варна, 2010).

Добитник је посебног признања владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури (2007) и Повењe за животно дело Удружења књижевника Србије (2019).

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Књижевне критике, есеји, студије[уреди | уреди извор]

  • Саломина чинија, 1970.
  • Саломина чинија II, 1974.
  • Доба колажа, 1978.
  • Поетизам стрипа, 1979.
  • Проза промене – српска проза 1950–1979, 1981.
  • Текст и свет, 1982.
  • Срећни Вавилон, 1986.
  • Записи слободног стрелца, 1986.
  • Књижевност и нови мит, 1988.
  • Хроничар, бунтовник, алхемичар, 1989.
  • Десет српских песника, 1992.
  • Хроника песничког умећа, 1992.
  • Усуд, сепарат објављен у часопису Стварање, бр. 9-10-11-12 / септембар-децембар 1998, Подгорица
  • На мраву небо/Мало и велико у поезији Зорана Милића, 1999.
  • Без обланде, 2000.
  • Сцена на тацни, 2003.
  • Свет медија Петра Зеца, 2010.
  • Лирски осмоглас, 2012.
  • Проза промене – српска проза 1950–1990, допуњено издање, 2012.

Написао је (заједно са Синишом Ристићем) уводну студију за монографију Спајајући вале са звездама: лирски распони Милене Павловић Барили (Београд, 1998), као и ликовну монографију Драган Савић (1990).

Поезија[уреди | уреди извор]

  • Који немају душе, 1971.
  • Десети круг, 1975.
  • Слагачница, 1981.
  • Рептил/полиптих, 1983
  • Зограф оштра срца, 1989.
  • Рашљар, 1989.
  • Гачући у нови век, 1993.
  • Варвари на Понту: изабране и нове песме, избор и предговор Јован Пејчић, Београд, 2000.
  • Судбеник, 2001.
  • Слепи путник, 2007.
  • Чим сване и друге утопије, 2011.
  • Велики вид, изабране песме, 2012.
  • Слободан пад, изабране песме, 2012.
  • Цинобер, 2015.

Проза[уреди | уреди извор]

  • Црв у глави, кратке приче, Београд, 1998.
  • Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању, роман-оглед, Београд, 1998.
  • Кад смо сви били Тито и друге приче, Београд, 1994, друго допуњено издање 1998, треће допуњено издање 2008.
  • Дубока Кина, проза, 2003,
  • Ниже и наниже, проза, 2005.
  • Пролазна кућа, кратке приче, 2011.
  • Криза у више лекција, записи, 2014.
  • Мрежоловка, роман, 2019.

Драма[уреди | уреди извор]

Преводи на стране језике[уреди | уреди извор]

Превођен је на неколико страних језика.

Библиофилска илустрована издања[уреди | уреди извор]

  • Десети круг, сепарат из часописа Знак бр. 2–3, Београд, 1972.
  • Прострто меко море сна, избор стихова, графике и издање Сенадина Турсића, Београд, 1980.
  • Рашљар, цртежи Драгана Пешића, текстови Србе Игњатовића, каталог-плакета, издање Галерије графичког колектива, Београд, 1991.
  • Жива књига, избор прозаида у заједници са Дејаном Богојевићем, Књажевац, 2007.

Зборници[уреди | уреди извор]

  • Читајући Србу Игњатовића, зборник огледа и осврта о Игњатовићевом књижевном раду објављен је у издању Апострофа, Београд, 2013.

Легат Србе Игњатовића[уреди | уреди извор]

Срба Игњатовић приликом донације књига за легат.

Легат Србе Игњатовића налази се у Удружењу за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а садржи његову личну библиотеку, рукописе, фотографије, личне предмете, али и целокупну архиву издавачке куће Апостроф, чији је оснивач, архиву часописа Савременик и документацију УКС-а из периода када је био његов председник.[3] У легату се налази и први примерак његове прве књиге коју је поклонио својим родитељима, а након њихове смрти Удружењу „Адлигат”, као и десетине првих издања Србиних књига са његовим белешкама и посветама и више стотина књига са посветама његових колега. Осим тога, Удружењу је поклонио и награду „Ђурин шешир” и барељеф који се уз њу добија, а коју је Срба добио за необјављену књигу песама Цинобер.[4] Легат Игњатовића садржи и одабрану збирку публикација о животу и раду Николе Радошевића, Србиног блиског пријатеља, и значајну збирку књига, предмета и посвета у вези са књижевношћу Румуније.

Од формирања легата 2010. године до данас, Игњатовић је Удружењу поклонио више од 15.000 књига са више од 1500 посвета и потписа домаћих и страних колега.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Игњатовић, Срба – Завичајни појмовник” (на језику: српски). Приступљено 2020-07-24. 
  3. ^ „Легат Србе Игњатовића” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-24. 
  4. ^ „Ђурин и Србин шешир”. Србија међу књигама. 7—18: 13. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружењe за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат”. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]