Српски национални идентитет
.jpg)
Србија је национална држава Срба, у којој су Срби доминантна етничка група. Срби су такође доминантни и у Републици Српској, конститутивном ентитету Босне и Херцеговине. У 19. вијеку, српски национални идентитет се јавља, са свјешћу о историји и традицији, средњовјековним насљеђем, култуним јединством, упркос животу под различитим империјама. Три елемента, заједно са насљеђем династије Немањић, била су пресудна у стварању идентитета и његовом очувању током стране доминације: Српска православна црква, Косовски завет и српски језик.[1] Идентификација са средњовјековним насљеђем кроз поштовање српских светитеља, заједно са српском епском поезијом, доприњела је развоју одвојене националне свијести од осталих православних балканских народа.[2] Циклуси епских пјесама о Краљевићу Марку, хајдуцима и ускоцима, надахнули су Србе да поврате слободу и своју херојску прошлост.[2] У причама, хајдуци су хероји: играли су улогу српске елите током османске владавине, бранили су Србе од османског угњетавања и припремали за национално ослобођење и доприњели томе током оба српска устанка.[3] Симболика Косовског мита постала је мит покретач, означавајући мучеништво и одбрану српске части и хришћанства од Турака (муслимана).[4] Када је Кнежевина Србија стекла независност од Османског царства, православље је постало кључно у дефинисању националног идентитета, умјесто језика који су дијелили са осталим Јужним Словенима (Хрвати и Муслимани).[5]
Ћирилично писмо је важан симбол српског националног идентитета.[6] Према уставу Републике Србије из 2006. године, српска ћирилица је једино званично писмо у употреби;[7] једно је од званичних писама Црне Горе и Босне и Херцеговине.[8] Двоглави орао и крст са четири оцила су главни хералдички симбол који представља српски национални идентитет кроз вијекове.[9]
Међународно истраживање о самопоштовању изведено је на узорку од 16.998 људи из 53 нације, а објавило га је Америчко удружење психолога 2005. године;[10] упитник укључује ставове о индивидуалној личности, о својој нацији и о осталим нацијама. Истраживање је показало да је Србија међу најсамопоштованијим нацијама, испред Сједињених Америчких Држава (6. мјесто) и Јапана (посљедње мјесто), и већина нација, укључујући и Србе, слаже се са тим.[11] Истраживање је такође показало да је Србија међу 10 најколективистичких нација.[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford University Press, USA. стр. 69. ISBN 978-0-19-533343-5.
- ^ а б Dragnich, Alex N. (1994). Serbia's Historical Heritage. East European Monographs. стр. 29—30. ISBN 978-0-88033-244-6.
- ^ Edited by Norman M. Naimarkand Holly Case; Naimark, Norman M. (2003). Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University Press. стр. 25. ISBN 978-0-8047-8029-2.
- ^ Stoianovich, Traian (1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. M.E. Sharpe. стр. 303. ISBN 978-0-7656-3851-9.
- ^ Catherwood, Christopher (2002). Why the Nations Rage: Killing in the Name of God. Rowman & Littlefield. стр. 135. ISBN 978-0-7425-0090-7.
- ^ Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL. 2013. стр. 414. ISBN 978-90-04-25076-5.
- ^ Article 10 of the Constitution of the Republic of Serbia (English version Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2010))
- ^ Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar: With Sociolinguistic Commentary. Univ of Wisconsin Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-299-21193-6.
- ^ Atlagić, Marko (2009). „Određivanje nacionalnih heraldičkih simbola na primjeru Srba i Hrvata [Étude des symboles nationaux héraldiques à l' exemple des Serbes et des Croates]” (PDF). Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, no. 39. стр. 179–188: 180. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 05. 2015. г. Приступљено 11. 03. 2017.
- ^ а б David P. Schmitt; Jüri Allik (2005). „Simultaneous Administration of the Rosenberg Self-Esteem Scale in 53 Nations: Exploring the Universal and Culture-Specific Features of Global Self-Esteem”. Journal of Personality and Social Psychology. American Psychological Association. 89 (4).
- ^ Kurir, Mondo (20. 8. 2012). „Istraživanje:Srbi narod najhrabriji”. B92.
Литература[уреди | уреди извор]
- Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford University Press, USA. стр. 69. ISBN 978-0-19-533343-5.
- Alexander, Stella (1983). „Religion and national identity in Yugoslavia”. Occasional Papers on Religion in Eastern Europe. 3 (1): 2.
- Budding, Audrey Helfant (1997). „Yugoslavs into Serbs: Serbian national identity, 1961–1971”. Nationalities Papers. 25 (3): 407—426.
- Cvetković, Vladimir N. (2002), Nacionalni identitet i (re) konstrukcija institucija u Srbiji (ideologije, obrazovanje, mediji) (PDF), Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2016. г., Приступљено 11. 03. 2017
- Janjić, Dušan (1997). „The Management of Ethnic Conflict and the Crisis of National Identity”. Ethnic Conflict Management. The Case of Yugoslavia: 171—193.
- Jovanović, Dejan (2015). „DUALNA PRIRODA SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA” (PDF). Politički identitet Srbije u globalnom i regionalnom kontekstu. Belgrade: Univerzitet u Beogradu. Fakultet političkih nauka: 55—60. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2016. г. Приступљено 11. 03. 2017.
- Jovanović, Ana Kuzmanović (2011). „Preserving the Integrity of National Identity: Metaphors for Kosovo in Serbian Political Discourse”. Texas Linguistics Forum. 54.
- Mylonas, Christos (2003). Serbian Orthodox fundamentals: The quest for an eternal identity. Central European University Press.
- Nedeljković, Saša (2006). „Mit, religija i nacionalni identitet: Mitologizacija u Srbiji u periodu nacionalne krize” (PDF). Етноантрополошки проблеми: 155—179. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 03. 2016. г. Приступљено 11. 03. 2017.
- Radenović, Sandra (2006). „Nacionalni identitet, etnicitet, (kritička) kultura sećanja”. Filozofija i društvo. 3 (31).
