Стара Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Србија (вишезначна одредница).
Стара Србија у саставу Краљевине Србије 1913. године (зелено)
Стара Србија у саставу Краљевине СХС

Стара Србија је географски термин, настао у 19. веку под утицајем државних промена које су настале иза ослобођења Кнежевине Србије[1], за области које су чиниле језгро средњовековне Србије а остале су под турском влашћу. Овај појам обухвата Рашку област (Санџак), Косово, Метохију и Вардарску Македонију.

Историја[уреди]

Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народу настао за време Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе Панонске низије, где се иначе — као на пример, у Славонији, Барањи и Банату у 18. веку предели насељени Србима називају Рацком земљом (Ratzenland, Rassorzag) земљом Рашана — Срба. Ово је проистекло за разлику од ранијег, старог, завичаја одакле је потекла сеоба под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. У делима Јакова Игњатовића на неким местима — век и по после Велике сеобе — управо се апострофирао овај појам старог завичаја на Балкану — од новог завичаја у Хабзбуршкој монархији, и то под општим називом Старе Србије. Ипак овај појам није обухватао одређени географски појам већ је означавао генерално стари завичај.

Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Ђорђем Петровићем и Милошем Обреновићем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења. У време Првог српског устанка и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине албанских пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у Начертанију Илије Гарашанина из 1844. године.[2]

Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику 1852. Прилеп као град у Старој Србији.[3] На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још 1834. говорећи о Дебранима које је упознао на Цетињу Вук каже да се: „управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији“. Ова два термина била су уопштој употреби и нису била тачно дефинисана, Вук их колоквијално користи све до Рјечника када коначно усваја и уводи име Стара Србија. Већ 1854. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић (питање колико под утицајем Вука, а колико самостално) у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар).[4]

Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра Српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију.[5] Непосредно пред Први балкански рат Старој Србији је придодата Северна Албанија, што је био плод стратешких и економских потреба Србије за изласком на море.

Присаједињење[уреди]

Након Балканских ратова Краљевина Србија се повећала за 39.000 km² и 1.200.000 становника.[6]

Предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој из 1913. године била је предвиђена административна подела Старе Србије на 12 округа и 45 срезова. Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.[7]

За време Краљевине СХС на овом простору је прво основана покрајина Јужна Србија. Она је укинута након доношења Видовданског устава 1921. године, када су укинути и окрузи, а уместо покрајина и округа на целој територији краљевине су формиране области. Године 1929, су уместо области основане бановине, које су постојале све до окупације Краљевине Југославије 1941. године. Највећи део Старе Србије припадао је Вардарској бановини.

Уставом НР Србије из 1947. у подручје НР Србије укључени су следећи срезови:

  • Митровачки, Новопазарски, Сјенички, Горски, Ђаковички, Метохијски, Подгорски, Подримски, Шарпланински, Вучитрнски, Гњилански, Лапски, Приштински, Феризовачки, Прешевски, Нововарошки, Пријепољски и Качанички.

Остали срезови припојени су НР Македонији и НР Црној Гори.[8]

Култура Старе Србије[уреди]

На простору старе Србије налазили су се познати српски средњовековни дворци: Сврчин, Пауни, Неродимља, Штимље, Рибник код Призрена и други. Историјске државне престонице: Рас, Приштина, Призрен и Скопље. Седиште Пећке патријаршије од 1346. године и највећа достигнућа српске средњовековне културе оличена у манастирима Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Светим Арханђелима код Призрена и великом низу српских задужбина око Скопља и Куманова, као што су Марков манастир, Андреаш, Псача, Свети Спас у Кучевишту код Скопља, Старо Нагоричино, Матејић и други.

Стара Србија и Македонија[уреди]

Главни чланак: Македонија

Између Старе Србије и Македоније као делова европске Турске није постојала формално одређена граница, нити је икада била и постављена.[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Др Јевто Дедијер, Стара Србија Географска и етнографска слика (1912.), Приступљено 6. 6. 2017.
  2. Ilija Garaљanin: Nаиеrtanije, Приступљено 5. 4. 2013.
  3. В. Караџић. Српски Рјечник, Београд 1852. Стр. 54, 118, 592, 737. Вук као места настањена Србима наводи и Велес, Дебар и Тетово.
  4. Славенко Терзић, Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и међу Србима, Наша Прошлост 9, Краљево 2008, 14.
  5. Ј. Цвијић, Сабрана дела књ. 8, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Београд 1995, 52-64.
  6. Balkanski ratovi — Mir u Bukureštu
  7. М. Јагодић, Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир, Историјски институт САНУ, Београд 2010, 43.
  8. Gradska opština Voždovac
  9. https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стара_Србија&action=submit

Литература[уреди]

  • Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: postanak i upravna podjela. Naučno društvo Bosne i Hercegovine. 
  • Историја српског народа (књ. 6, св. 1): Од Берлинског конгреса до Уједињења 1878-1918. Српска књижевна задруга. 1983. 
  • Петровић, Милић Ф. (1995). Документи о Рашкој области: 1900-1912. Београд: Архив Србије. 
  • Петровић, Милић Ф. (1997). Документа о Рашкој области: 1890-1899. Београд: Историјски музеј Србије. 
  • „Даница“, 1997. година, Београд
  • Салих Селимовић, Стара Рашка у Турским административно-управним подјелама, Брезнички записи 11-12, Пљевља 1999.
  • Славенко Терзић: Стара Србија — настанак имена и знања о њој до 1912. године, Историјски часопис 42-43 (1995-1996) 1997, 91-110.
  • Славенко Терзић: Стара Србија у српским националним циqевима на почетку велике источне кризе (1875-1878), Ибарска војска у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године. Научни скуп поводом обележавања 120-годишњице Јаворског рата. – Чачак : Народни музеј, 1997, 15-25.
  • Споменица стогодишњице ослобођења Старе Србије : 1912-2012 / уредник С. Терзић. – Београд : Друштво српских домаћина, 2012. – 295 стр.
  • Славенко Терзић: Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и међу Србима, Наша прошлост 9 (Краљево 2010) 9-28.
  • Славенко Терзић: Стара Србија (XIX—XX), драма једне цивилизације: Рашка, Косово и Метохија, Скопско-тетовска област. — Нови Сад : Православна реч ; Београд : Историјски институт, 2012.
  • Славенко Терзић: Цивилизацијски смисао ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније, Међународни тематски зборник Први балкански рат 1912/1913. године: друштвени и цивилизацијски смисао (Поводом стогодишњице ослобођења Старе Србије и Македоније 1912). Књига I. — Ниш : Филозофски факултет, 2013, 15-21.
  • Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Историјски институт САНУ. 
  • Милош Јагодић, Нови крајеви Србије (1912—1915), Београд 2013.