Стари надгробни споменици у Рељинцима
| Стари надгробни споменици у Рељинцима | |
|---|---|
 Гробље у Рељинцима. | |
| Опште информације | |
| Место | Рељинци |
| Општина | Општина Горњи Милановац |
| Држава |  Србија |
Стари надгробни споменици у Рељинцима (Општина Горњи Милановац) представљају мању споменичку групу значајну првенствено за истраживање генезе становништва овог краја.
Рељинци[уреди | уреди извор]
Село Рељинци налази се у северном делу општине Горњи Милановац, на левој страни речице Брезовице. Граничи се са атарима села Давидовица, Заграђе, Трудељ, Угриновци и Крива Река. Село је разбијеног је типа, са три засеока: Копривица, Марковићи и Џемат. Кроз Рељинце пролази Ибарска магистрала.
Село се први пут помиње у турском попису из 1528. године. Ново досељавање извршено је у време Првог српског устанка из Старог Влаха, околине Лесковца и Качера. Сеоска слава је Друге Тројице.[1]
Сеоско гробље[уреди | уреди извор]
Гробови појединих фамилија које су изумрле или чији се чланови сахрањују на новом, горњем делу гробља, готово у потпуности су зарасли у густу вегетацију. Стари надгробници доступни су само у централном и источном делу гробља.
Стари надгробни споменици[уреди | уреди извор]
На гробљу у Рељинцима заступљени су сви типови надгробних обележја карактеристични за руднички крај и временски распон од почетка 19. до половине 20. века. Најстарији споменици само су грубо отесани и без икаквих уреза. Следе затим ниска стубаста обележја и стубови средње висине са равним, заобљеним или угластим завршетком, углавном украшени једноставним урезима удвојеног крста. У више случајева наилази се на развијени тип споменика у облику стуба са покривком. Сви ликовни елементи (фигура покојника, епитафи и геометријска орнаментика) дати су у рудименталним формама, јер груби конгломерат од кога су споменици израђени не дозвољава финију клесарску обраду.[2]
Појединачни споменици[уреди | уреди извор]
Источним делом гробља доминира високи, добро очуван споменик у облику стуба са сведеном антропоморфном представом. Потиче из прве половине 19. века. Тело покојника приказано је у облику удвојених крстова, а глава представљена кругом који је оивичен зракастом линијом, тако да подсећа на сунце. У кругу су приказане основне црте лица, а због начина на који су исклесана уста, стиче се утисак да је покојник приказан као да се смеје.[3]
Галерија[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вучићевић, Др Слободан (2016). Горњи Милановац и његова села. Београд: Културно-просветна заједница Србије. ISBN 978-86-7596-190-1.
- ^ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменописци народног образа : каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
- Ракић, Милоје Т; Павловић, Јеремија М (2010). Качер : насеља, порекло становништва, обичаји. Сану: Службени гласник : САНУ. ISBN 978-86-519-0754-1.
- Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
- Вучићевић, Др Слободан (2016). Горњи Милановац и његова села. Београд: Културно-просветна заједница Србије. ISBN 978-86-7596-190-1.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.