Стеван Книћанин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Книћанин
Стеван Книћанин.jpg
Стеван Книћанин
Датум рођења (1807-02-15)15. фебруар 1807.
Место рођења Кнић
Османско царство, данас Србија
Датум смрти 14. мај 1855.(1855-05-14) (48 год.)
Место смрти Београд
Кнежевина Србија

Стеван Петровић Книћанин (Кнић, 15. фебруар 1807Београд, 14. мај 1855) био је војвода и командант српских добровољаца у Војводству Србији за време Мађарске револуције 1848/49.

Биографија[уреди]

Стеван је узео презиме Петровић, по имену свог оца Петра Комадиновића, богатог гружанског трговца марвом.[1] Надимак "Книћанин" му је дао кнез Милош Обреновић, код којег је био буљукбаша у гарди тзв. "кнежеви момци". Стекао га је по родном месту Книћу, крај Крагујевца. Из краја Груже су били и Книћанин и његов политички ривал Тома Перишић Вучић (из села Вучковице).[2] За време владавине Милоша Обреновића, од 1835. године Книћанин је иако врло млад био начелник Јасеничког среза, а од 1839. године начелник Смедеревског округа. Пошто је подржао уставобранитеље, као један од организатора буне Томе Вучића Перишића, био је прогнан из Србије у периоду 18401841. Провео је годину дана и изгнанству у Цариграду и Видину.

После пада са власти династије Обреновић, 1842. године уведен је под Карађорђевићима у Државни савет као члан. Поверена му је војна управа земље и брига за кнежеву сигурност. Кнез Александар Карађорђевић га је септембра 1843. године из чина мајора, унапредио у чин подпуковника.[3] Книћанин је 1846. године као члан "Совјета" и подпуковник (по чину) био претплатник једне Вукове књиге.[4] После свађе са Вучићем, на Петровданској скупштини јула 1848. године, дао је оставку. Залагао се да Србија активно помогне војвођанским Србима, а кад није успео, спремио се да лично пређе у Српско Војводство, у помоћ тамошњим Србима.

Од августа 1848. године Стеван Книћанин је командант српских добровољаца у Војводству Србији.[5] Држао је неколико месеци војни логор (стан) у банатском селу Томашевцу, где је добио две важне битке. После победа код Томашевца, Срби Панчевци су му поклонили шест-фунташки топ, са угравираним записом: "Срб јунаку Стефану П. Книћанину, благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен-побједе томашевачке 23 нојеврија 1848." Истакао се он као војсковођа у биткама код Панчева, Томашевца, Мошорина и Вршца.[6] Петар Петровић Његош му је због јунаштва и родољубља током рата послао Обилићеву медаљу, са писмом. Крајем јануара 1849. године постао је "народни генерал мајор" српског покрета у Угарској. Вратио се на позив кнеза Александра крајем фебруара 1849. године у Србију. На позив Патријарха српског Рајачића повратио се он у Војводство маја 1849, и учествовао у више тешких битака, до краја тог грађанског рата 1849. године. Повратак његов у Србију августа 1849. године на челу добровољачке трупе, био је тријумфалан, за њега се због својствене харизме, надалеко чуло и широм српства постао је омиљен и славан.

Српски кнез Александар шаље августа 1849. године Книћанину на дар сабљу вредну 300 дуката. На позив младог аустријског цара Франц Јозефа ишао је Книћанин, преко Загреба заједно са баном Јелачићем у Беч на поклоњење. Због заслуга за Аустрију добио је чин аустријског генерала. Током аудијенције на бечком двору, Книћанину је дат највиши орден царевине - Марије Терезије III степена. Хрватски бан Јелачић му је претходно у Загребу поклонио за успомену, позлаћену сребрну чашу. На једној страни чаше је било угравирано: "Јосиф Барон Јелачић Бузунски, свом бојном другу Стевану Петровићу Книћанину", а на другој страни само: "Панчево и Мошорин".[7] Војвођански Срби су му поклонили дугу пушку са златном посветом, а "браћа Словени" Чеси одушевљени његовом личношћу - сребрну почасну сабљу и касету са два исто таква пиштоља. Био је дични Србин и "каваљер аустријског Леополдовог реда и руског реда Св. Ане". Од Турака добио је знамење "Нишан Ифтихара".[8] У Србији је 1852. године добио је титулу војводе, од кнеза Александра Карађорђевића.[9] До тада је титулу војводе у Србији имао само Тома Вучић Перишић.[10] Био је витез крста Марије Терезије, највећег аустријског војничког ордена.[10] Више уметника наших и страних га је портретисало, а сачуван је и аутентични фото-снимак рад Анастаса Јовановића. Народ га је у много песама опевао, као великог Србина, мудрог и одважног вођу и стаситог заштитника, због показаних врлина - чојства и јунаштва.

"Фала Теби Книћанине Стево,
 Што отера Киша са Мориша". 
    (народна песма)

Книћанин је од јануара 1849. године био "дописни члан" београдског Друштва српске словесности. Доживео је мождани удар 1854. године и од последица истог преминуо 1855. године.[11] Био је уважен на аустријском двору; од цара Франца Јозефа I је добио на поклон 2000 дуката, када је пред смрт полазио у бању Мехадију на лечење. Његов погреб је био догађај какав до тада није виђен у Београду, и о томе се дуго причало. Био је присутан кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима, чиновништво, војска, школе и доста другог света из Београда али и Војводине. По наређењу цара Франца Јозефа I присуствовала је депутација од осамдесет официра из свих пукова у Војводини.[10]

Село Книћанин у Војводини је добило име по њему, а постоји и улица у Крагујевцу која се зове „Стеве Книћанина”.

Референце[уреди]

  1. Милан Милићевић: "Поменик знаменитијех људи у српског народа"", Београд 1888. године
  2. "Даница", Нови Сад 1865. године
  3. "Сербске народне новине", Пешта 1843. године.
  4. Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећи део, Беч 1846. године
  5. Јован Стефановић Виловски: "Из живота једног ц.к. официра аустријско-србског војеног хора у години 1848. и 1849. народног устанка србског", Земун 1863. године
  6. "Млада Србадија", Беч 1876. године
  7. "Српска независност", Београд 1882. године
  8. "Невен", Загреб 1855. године
  9. "Шумадинка", Београд 1852. године
  10. 10,0 10,1 10,2 Христић, Коста Н. (1989). Записи старог Београђанина. Београд: Нолит. ISBN 978-86-19-01637-7. стр. 516—517.
  11. Писма Мине Караџић Вукомановић (1997). Београд: Рад. писмо брату Димитрију из 9. јула 1854. године: »Ово ти више стављам на срце, јер је недавно једног од најзначајнијих људи наше отаџбине погодила тешка несрећа, чији је узрок, према изјави лекара, у великој неумерености у јелу: Книћанина је ударила кап. Додуше није умро, али, што је још жалосније, одузета му је лева страна од темена до пете. Пренели су га у унутрашњост земље, у бању, али се више не може мислити на оздрављење.«

Литература[уреди]

  • Миросављевић, Јован (2002). Бревијар улица Новог Сада 1745—2001. Нови Сад.

Спољашње везе[уреди]