Супермарин спитфајер

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Супермарин Спитфајер)
Супермарин спитфајер Mk IX
Супермарин спитфајер LF Mk IX
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1937.
Дужина9,12
Размах крила11,23
Висина3,86
Површина крила22,48
Празан2,309
Нормална полетна3,071
Клипно-елисни мотор1 × Ролс Роис Мерлин 45 V12
Снага1 × 1,096 kW
Макс. брзина на Hопт605 km/h
Тактички радијус кретања760 km
Долет1.840 km
Плафон лета11.300 m
Брзина пењања810 m/min

Супермарин спитфајер (енгл. Supermarine Spitfire) британски је ловачки авион из периода Другог светског рата и касније. Сматра се једним од најуспелијих и најпознатијих ловачких авиона свих времена[1].

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Супермарин спитфајер у лету

Спитфајер је једномоторни нискокрилац са елиптичним обликом крила, једносед металне конструкције. Играо је пре свега улогу ловца за велике висине, али је служио и као ловац бомбардер и извиђач. Пројектовао га је Реџиналд Ј. Мичел (1895—1937) (енгл. Reginald J. Mitchell) почев од децембра 1934. године. Први прототип Спитфајера полетео је 5. марта 1936. године. Пробни пилот је био Џозеф Самерс, док је први серијски произведени Спитфајер Mk I полетео 14. маја 1938. године. Након смрти Р. Ј. Мичела 11. јуна 1937. године, вођство дизајнерског тима преузима Џозеф Смит (енгл. Joseph Smith) који је био члан пројектног тима од самог почетка пројекта. Прва јединица РАФ-а која је била наоружана новим ловцем била је 19. ловачка група стационирана у Даксфорду. До почетка Другог светског рата Спитфајером је било наоружано девет ловачких група.

Верзија која је ушла у службу 1938. године имала је плафон од 9.723 m и максималну брзину од 580 km/h, а последња ратна варијанта имала је плафон од 12.200m и брзину од 710 km/h. У току животног века Супермарин спитфајера направљено је око 40 верзија овог авиона а укупно је произведен 20.351 примерак, што је највише произвођен авион у Уједињеном Краљевству. У Уједињеном Краљевству за време рата у производњи овог авиона је учествовало 10 фирми.

У борби и даљи развој[уреди | уреди извор]

Прво веће борбено ангажовање, осим извиђачких верзија које су од почетка сукоба пратиле покрете непријатељских трупа, Спитфајер је имао приликом евакуације савезничких снага из Денкерка. За свега 10 недеља борбе изгубљено је 48 Спитфајера. Међутим, овако високи губици настали су као последица застареле тактике коју су користили британски пилоти, а не зато што је авион био лош.

Пред крај Битке за Британију из нове фабрике почели су да стижу Спитфајери Mk IIа који су још увек били наоружани са 8 митраљеза калибра 7,7 mm али су имали јачи мотор Мерлин XII снаге 1175 КС. Средином 1941. године појавила се верзија Mk IIб која је била наоружана са два топа калибра 20 mm и четири митраљеза калибра 7,7 mm.

У марту 1941. године у наоружање британских ловачких ескадрила почео је да се уводи Спитфајер Mk V са јачим мотором од 1440 КС. Варијанта „а“ је била наоружана са 8 митраљеза, варијанта „б“ са два топа и четири митраљеза док је варијанта „ц“ имала универзално крило које је могло да прими различите комбинације топова и митраљеза (неке варијанте овог авиона биле су наоружане и са четири топа калибра 20 mm). Могао је да носи подтрупни резервоар за гориво и једну бомбу од 225 kg испод трупа или две од 112 kg испод крила. Mk V је са 6.479 произведених примерка убедљиво најбројнија верзија овог авиона.

Друга најраспрострањенија верзија овог авиона био је Mk IX који је развијен како би се успоставила равнотежа у ваздуху која је била пољуљана увођењен у борбу новог немачког ловца Fw-190. Mk IX је достизао максималну брзину од 658 km/h и био је наоружан са два топа и четири митраљеза.

Једна од последњих верзија овог авиона која је учествовала у Другом светском рату био је Mk XVI са мотором Мерлин 266 од 1720 КС. Појавио се у другој половини 1944. године а до краја рата њиме је било наоружано 15 ловачких група.

Крајем рата у РАФ-у је Спитфајерима било наоружано 68 ловачких група, 16 на Далеком истоку, а остале у Европи. Након рата израђено је још 300 комада Спитфајера Mk XVIII који је био последња ловачка верзија овог авиона. Последња произведена верзија Спитфајера уопште био је Mk 24.

Спитфајер Mk V у наоружању РВ НОВЈ[уреди | уреди извор]

Спитфајери Mk V РВ НОВЈ на ратном аеродрому Шкабрње код Задра, 18. август 1944. год.
Супермарин спитфајер Mk Vb у Музеју ваздухопловства — Београд.

На аеродрому Бенин крај Бенгазија у Либији 22. априла 1944. године формирана је 1. ваздухопловна ескадрила НОВЈ. Командир 1. ваздухопловне ескадриле био је мајор Милета Протић. Обука је извођена на школским авионима Харвард и на ловцу бомбардеру Хокер харикен. По завршеној обуци комплетна ескадрила је крајем јула исте године пребазирана на аеродром Кана у Италији и укључена у састав 281. ловачке групе БАФ-а (BAF - Balkan Air Force). У штабу БАФ-а био је постављен југословенски официр за везу чији главни задатак је био да координира активности НОВЈ са БАФ-ом. 1. ваздухопловна ескадрила била је наоружана са 16 авиона Спитфајер Mk VB и Спитфајер Mk VC.

Почетком 1945. године 1. ваздухопловна ескадрила је заједно са 2. ваздухопловном ескадрилом пребазирана на аеродром на острву Вис, а осим овог аеродрома дејствовале су и са ратних аеродрома Земуник и Шкабрње код Задра. У борбеним дејствима против немачких јединица које су се повлачиле ка западу ескадрила је дала значајан допринос уништивши велики број непријатељских циљева на земљи. До краја рата губици 1. ваздухопловне ескадриле износили су 8 Спитфајера и 7 погинулих пилота. У борбеним дејствима погинуо је и командир ескадриле мајор Милета Протић[2][3]. На крају Другог светског рата РАФ је оставио на простору Југославије 3 авиона Спитфајер Mk IXC 1. ваздухопловној ескадрили НОВЈ. Ова верзија је коришћена заједно са Спитфајер Mk VC све до почетка 50-тих година.

Спитфајер Mk V у наоружању ЈКРВ[уреди | уреди извор]

Пилоти ЈКРВ су такође користили авионе Спитфајер Mk VB у северној Африци током рата у неколико сквадрона РАФ-а 1943-44. За разлику од партизанских Спитфајера њихови авиони нису имали југословенске ознаке на себи већ само британске.

Карактеристике (Mk V)[уреди | уреди извор]

  • Наоружање: два топа од 20 mm и четири митраљеза 7,7 mm; једна бомба од 225 kg испод трупа или две од 112 kg испод крила

Види још[уреди | уреди извор]

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Спитфајер”. Архивирано из оригинала 25. 11. 2015. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  2. ^ Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942—1992., ИЗСИ и МЦО. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  3. ^ Pejčić, Predrag (1991). Prva i druga eskadrila NOVJ (на језику: (језик: српски)). Beograd: VINC. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Ђ. Честоградов; Рестаурација авиона Спитфајер — Из збирке Музеја југословенског ваздухопловства, Лет 3/2004. Београд, 2004.
  • Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.
  • Рендулић, Златко (2014). Ловачка авијација 1914-1945. (на језику: (језик: српски)). Ваљево: Теовид. ISBN 978-86-83395-36-1. 
  • Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942—1992., ИЗСИ и МЦО. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Миладиновић П., Мицевски М. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  • Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge. München: Covengarden. стр. 84. ISBN 978-3-8310-9066-2. 
  • Pejčić, Predrag (1991). Prva i druga eskadrila NOVJ (на језику: (језик: српски)). Beograd: VINC. 
  • Babac, Dušan (2000). „Kraljevsko vazduhoplovstvo u izbeglištvu 1941-1944.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 23: 37 — 38. ISSN 1450-6068. 
  • Sharpe, Michael (2012). „Bombers”. Military Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Charlottesville USA: Taj Books International LLC. стр. 88. ISBN 978-1-84406-224-9. 
  • Мијатовић, Иван; Ђокић, Небојша (2011). „ЛОВАЧКА АВИЈАЦИЈА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПРАЋЕЊЕ САВРЕМЕНИХ ТРЕНДОВА У НАОРУЖАЊУ - стереотипи и чињенице,”. Расински анали (на језику: (језик: српски)). Крушевац: Историјски Архив Крушевца. 9: 136 — 168. ISSN 1451-4346. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Супермарин спитфајер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Супермарин_спитфајер&oldid=27456190”