Темперамент

С Википедије, слободне енциклопедије

Темперамент или темпераменат (лат. temperare — „мешати”) јесте склоп урођених предиспозиција емоционалног доживљавања и реаговања. Темперамент је одређен наслеђем, телесном конституцијом и, посебно, грађом и функционисањем аутономног нервног и ендокриног система. Прву и најпознатију теорију и типологију темперамента дали су Хипократ и римски лекар Гален (2. в. н. е.). Према овој теорији, у зависности од тога који од четири телесна сока преовлађује у организму, испољиће се један од четири типа темперамента: флегматичан (миран), колеричан (необуздан), меланхоличан (слаб) или сангвиничан (живахан).

Неки истраживачи указују на повезаност темперамента са формалним динамичким карактеристикама понашања, као што су енергетски аспекти, пластичност, осетљивост на специфична појачања и емоционалност.[1] Особине темперамента (као што су неуротицизам, друштвеност, импулсивност, итд) су различити обрасци понашања током целог живота, али су најуочљивији и највише проучавани код деце. Бебе се обично описују темпераментом, али лонгитудинална истраживања 1920-их су почела да утврђују темперамент као нешто што је стабилно током животног века.[2]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Темперамент је дефинисан као „сазвежђе урођених особина које одређују јединствени стил понашања детета и начин на који оно доживљава свет и реагује на њега.“[3]

Класификационе шеме[уреди | уреди извор]

Развијене су многе шеме класификације за темперамент и не постоји консензус.[4][5][6][7] Латинска реч temperamentum значи 'мешавина'.

Темперамент против личности[уреди | уреди извор]

Неки коментатори виде темперамент као један фактор у основи личности.[8]

Главни модели[уреди | уреди извор]

Модел са четири темперамента[уреди | уреди извор]

Историјски гледано, у другом веку нове ере, лекар Гален је описао четири класична темперамента (меланхолик, флегматик, сангвиник и колерик), којима одговарају четири расположења или телесних течности.[9] Овај историјски концепт истраживали су филозофи, психолози, психијатри и психофизиолози из веома раних времена психолошке науке, са теоријама које су предложили Имануел Кант, Херманн Лоcе, Иван Павлов, Карл Јунг, Герардус Хеjманс, између осталих. У новијој историји, Рудолф Штајнер је истицао важност четири класична темперамента у основном образовању, у време када је веровао да је утицај темперамента на личност најјачи.[10][11] Ни Гален, ни Штајнер се генерално не примењују на савремено проучавање темперамента у приступима модерне медицине или савремене психологије.

Расалов-Трофимова неурофизиолошки модел темперамента[уреди | уреди извор]

Овај модел се заснива на најдужој традицији неурофизиолошких експеримената започетих у оквиру истраживања типова и својстава нервног система од стране школе Ивана Павлова. Ова експериментална традиција је започела са студијама са животињама током 1910-20-их, али је проширила своју методологију на људе од 1930-их, а посебно од 1960-их, укључујући ЕЕГ, тестове на кофеин, евоциране потенцијале, задатке у понашању и друге психофизиолошке методе.[12]

Кејганово истраживање[уреди | уреди извор]

Џером Кејган и његове колеге концентрисали су емпиријска истраживања на темпераментну категорију која се назива „реактивност“. Четворомесечна новорођенчад која су постала „моторички узбуђена и узнемирена“ на представљање нових стимулуса називана су високо реактивном. Они који су остали „моторички опуштени и нису плакали или се нервирали због истог скупа непознатих догађаја“ називани су слабо реактивним.[13] Ове високо и ниско реактивне бебе поново су тестиране са 14 и 21 месецом „у различитим њима непознатим лабораторијским ситуацијама“. Високо реактивна новорођенчад углавном се карактерише профилом високог страха од непознатих догађаја, које је Каган назвао инхибираним. Насупрот томе, ниско реактивна деца су се минимално плашила нових ситуација, а карактерише их неспутан профил (Каган). Међутим, када је поново посматрано у узрасту од 4,5 година, само је скроман проценат деце задржао свој очекивани профил због фактора посредовања као што су интервенишућа породична искуства. Они који су остали високо инхибирани или неинхибирани након 4,5 године имали су већи ризик од развоја анксиозности и поремећаја понашања, респективно.[14]

Каган је такође користио две додатне класификације, једну за бебе које су биле неактивне, али су често плакале (узнемирене) и једну за оне које су показивале енергичну активност, али мало плакале (узбуђене). После 14-17 година, ове групе деце су показале различите исходе, укључујући и неке разлике у активности централног нервног система. Тинејџери који су били класификовани као високо реактивни док су били бебе су имали већу вероватноћу да буду „потчињени у непознатим ситуацијама, да пријављују лоше расположење и анксиозност због будућности, [и] да буду религиознији“.[15]

Девет карактеристика темперамента Томаса и Шаха[уреди | уреди извор]

Александер Томас, Стела Чес, Херберт Г. Бирч, Маргарет Херциг и Сем Корн започели су класичну њујоршку лонгитудиналну студију током раних 1950-их о темпераменту новорођенчади.[16] Студија се фокусирала на то како темпераментни квалитети утичу на прилагођавање током живота. Шах, Томас и др. оценили су малу децу на основу девет карактеристика темперамента, од којих свака, сама по себи или у вези са другом, утиче на то колико се дете уклапа у школу, са својим пријатељима и код куће. Понашање за сваку од ових особина је у континуитету. Ако се дете нагиње ка високом или доњем крају скале, то може бити разлог за забринутост. Специфична понашања су: ниво активности, правилност начина спавања и исхране, почетна реакција, прилагодљивост, интензитет емоција, расположење, растресеност, упорност и распон пажње, и сензорна осетљивост. Пронађени су вишкови између категорија и данас психолози обично користе редуковану листу.[17]

Истраживање Томаса и Чеса користило је следећих девет особина темперамента код деце[18][19][20][21][22] на основу класификационе шеме коју је развио др Херберт Бирч.[23] Томас, Шах, Бирч, Херциг и Корн су открили да се многе бебе могу категорисати у једну од три групе: лаке, тешке и споре за загревање (Thomas & Chess 1977).[18] Не могу сва деца бити смештена у једну од ових група. Отприлике 65% деце одговара једном од образаца. Од 65%, 40% одговара лаком обрасцу, 10% је ушло у тежак образац, а 15% се споро загревајући. Свака категорија има своју снагу и слабост и једна није супериорнија од друге.[24]

Три димензије темперамента према Мери К. Ротбарт[уреди | уреди извор]

Мери К. Ротбарт посматра темперамент као индивидуалне разлике личности код новорођенчади и мале деце које су присутне пре развоја виших когнитивних и друштвених аспеката личности.[25] Ротбарт даље дефинише темперамент као индивидуалне разлике у реактивности и саморегулацији које се манифестују у доменима емоција, активности и пажње. Удаљавајући се од класификације беба у категорије, Мери Ротбарт је идентификовала три основне димензије темперамента.[26] Користећи факторску анализу на подацима за децу узраста од 3 до 12 месеци, појавила су се три широка фактора која су означена као хитност/екстраверзија, негативан утицај и напорна контрола.[25]

Хирургија/екстраверзија[уреди | уреди извор]

Сургеност/екстраверзија укључује позитивно ишчекивање, импулсивност, повећан ниво активности и жељу за тражењем сензација.[27] Овај фактор одражава степен до којег је дете генерално срећно, активно и ужива у вокализацији и тражењу стимулације.[26] Повећани нивои насмејаности и смеха се примећују код беба са високим степеном сургености/екстраверзије.[25] Деца узраста од 10 до 11 година са вишим нивоом сургентности/екстраверзије имају већу вероватноћу да развију проблеме екстернализације као што је су испади; међутим, мања је вероватноћа да ће развити унутрашње проблеме као што су стидљивост и ниско самопоштовање.[28]

Негативан утицај[уреди | уреди извор]

Негативан афект укључује страх, фрустрацију, тугу, нелагодност[27] и бес.[25] Овај фактор одражава степен до којег је дете стидљиво и није га лако смирити.[26] Бес и фрустрација се виде већ од 2 до 3 месеца живота. Бес и фрустрација, заједно, предвиђају потешкоће које се екстернализују и интернализују. Сам бес је касније повезан са екстернализујућим проблемима, док је страх повезан са унутрашњим потешкоћама. Страх, о чему сведочи инхибиција понашања, примећује се већ у узрасту од 7-10 месеци, а касније предвиђа страх и нижи ниво агресивности код деце.[29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rusalov, VM; Trofimova, IN (2007). Structure of Temperament and Its Measurement. Toronto, Canada: Psychological Services Press. 
  2. ^ Friedman, Schustack, Howard S., Miriam W. (2016). Personality: Classic Theories and Modern Research. USA: Pearson Education. ISBN 9780133829808. 
  3. ^ Kristal, J. (2005). The temperament perspective: Working with children's behavior styles. New York, NY: Brookes Publishing Co.
  4. ^ Kagan, Jerome. „Temperament”. Encyclopedia of Early Childhood Development. Encyclopedia of Early Childhood Development. Приступљено 17. 3. 2018. 
  5. ^ Trofimova, IN (2016). „The interlocking between functional aspects of activities and a neurochemical model of adult temperament”. Ур.: Arnold, M.C. Temperaments: Individual Differences, Social and Environmental Influences and Impact on Quality of Life. New York: Nova Science Publishers. стр. 77—147. 
  6. ^ Trofimova, IN; Robbins, TW (2016). „Temperament and arousal systems: a new synthesis of differential psychology and functional neurochemistry”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 64: 382—402. PMID 26969100. S2CID 13937324. doi:10.1016/j.neubiorev.2016.03.008. hdl:11375/26202 Слободан приступ. 
  7. ^ Trofimova, IN (2018). „Functionality vs dimensionality in psychological taxonomies, and a puzzle of emotional valence”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 373 (1744): 20170167. PMC 5832691 Слободан приступ. PMID 29483351. doi:10.1098/rstb.2017.0167. 
  8. ^ Irina Trofimova (2010). „An investigation into differences between the structure of temperament and the structure of personality”. The American Journal of Psychology. 123 (4): 467—480. JSTOR 10.5406/amerjpsyc.123.4.0467. PMID 21291163. doi:10.5406/amerjpsyc.123.4.0467. 
  9. ^ „Temperament | personality”. 
  10. ^ Steiner, Rudolf (1909). „The Four Temperaments: Lecture in Berlin”. Приступљено 2009-04-21. [мртва веза]
  11. ^ Steiner, Rudolf (1985). The Four Temperaments. ISBN 978-0-910142-11-3. 
  12. ^ Rusalov, Vladimir (26. 2. 2018). „Functional systems theory and the activity-specific approach in psychological taxonomies”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 373 (1744): 20170166. PMC 5832690 Слободан приступ. PMID 29483350. doi:10.1098/rstb.2017.0166. 
  13. ^ Kagan, J. (1997). „Temperament and the reactions to unfamiliarity”. Child Development. 68 (1): 139—143. JSTOR 1131931. PMID 9084130. doi:10.2307/1131931. 
  14. ^ Jerome Kagan (2005), Encyclopedia on Early Childhood Development 
  15. ^ Kagan, Jerome; Snidman, Nancy; Kahn, Vali; Towsley, Sara; Steinberg, Laurence; Fox, Nathan A (2007). „The Preservation of Two Infant Temperaments into Adolescence”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 72 (2): i—95. JSTOR 30163598. 
  16. ^ Thomas, Chess & Birch, 1968
  17. ^ Zentner, Marcel; Bates, John E. (1. 1. 2008). „Child Temperament: An Integrative Review of Concepts, Research Programs, and Measures”. International Journal of Developmental Science. 2 (1–2): 7—37. CiteSeerX 10.1.1.598.1517 Слободан приступ. doi:10.3233/DEV-2008-21203. 
  18. ^ а б „PsychPage.com Child Temperament”. Приступљено 2009-04-21. 
  19. ^ Firchow, Nancy M.L.S. „Your Child's Temperament: Some Basics”. Архивирано из оригинала 17. 5. 2006. г. Приступљено 2009-04-21. 
  20. ^ „Ohio State University Extension: Understanding Your Child's Temperament”. Архивирано из оригинала 2009-04-21. г. Приступљено 2009-04-21. 
  21. ^ „University of Maine Cooperative Extension: Family Issues Facts”. Архивирано из оригинала 2009-01-07. г. Приступљено 2009-04-21. 
  22. ^ „KeepKidsHealthy.com Temperament and Personality”. Архивирано из оригинала 2009-02-07. г. Приступљено 2009-04-21. 
  23. ^ Stella Chess and Alexander Thomas, Temperament, Routledge: 1996. ISBN 978-0-87630-835-6. стр. 31.
  24. ^ „Raising Children – Temperament and Personality”. Rookie Parenting. 29. 9. 2014. Приступљено 12. 10. 2014. 
  25. ^ а б в г Rothbart, M.K; Hwang, J. (2005). Temperament and the development of competence and motivation. In A.J. Elliot & A.C. Dweck (Eds.), Handbook of competence and motivation. New York: Guilford Press. стр. 167—184. ISBN 978-1-59385-606-9. 
  26. ^ а б в Kail RV, Barnfield A (2011). Children and Their Development, Second Canadian Edition with MyDevelopmentLab. Toronto: Pearson Education Canada. ISBN 978-0-13-255770-2. 
  27. ^ а б Rothbart, M K (октобар 2004). „Temperament and the pursuit of an integrated developmental psychology”. Merrill-Palmer Quarterly. 50 (4): 492—505. S2CID 144970654. doi:10.1353/mpq.2004.0035. 
  28. ^ Ormel, J; Oldehinkel, A. J; Ferdinand, R. F; Hartman, C. A; De Winter, A. F; Veenstra, R; Vollebergh, W; Minderaa, R. B; Buitelaar, J. K; Verhulst, F. C (2005). „Internalizing and externalizing problems in adolescence: General and dimension-specific effects of familial loadings and preadolescent temperament traits”. Psychological Medicine. 35 (12): 1825—35. PMID 16300695. S2CID 10109488. doi:10.1017/S0033291705005829. 
  29. ^ Rothbart, M. K. (2007). „Temperament, development and personality” (PDF). Current Directions in Psychological Science. 16 (4): 207—212. S2CID 15994633. doi:10.1111/j.1467-8721.2007.00505.x. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Темперамент на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Темперамент&oldid=27552098”