Територијални интегритет
Територијални интегритет, познато још и као територијална цјеловитост или територијална неприкосновеност, принцип је међународног јавног права, према коме је територија државе неповредива од задирања других држава употребом војне силе или пријетње силом.[1]
Начело територијалног интегритета државе је први пут установљено у ставу 4 члана 2 Повеље Уједињених нација[а] и касније развијено у Декларацији о јачању међународне безбједности.[2] У декларацији је констатована неприхватљивост војне окупације као посљедице употребе силе, као и неприхватљивост насилних дејстава усмјерених на стицање територије друге државе.
Постоји одређено противрјечје између принципа територијалног интегритета и права народа на самоопредјељење.[3][4][5]
Према Декларацији о принципима међународног права, „Свака држава ће се уздржати од сваког дејства које има за циљ дјелимично или потпуно нарушавање националног јединства и територијалног интегритета било које друге државе или земље” (принцип територијалног интегритета). Истим међународним актом утврђено је у експозеу Принципи равноправности и самоопредјељења народа сљедеће: „ништа не треба тумачити као давање овлашћења или подстицање било каквог дејства које би довело до распарчавања или дјелимичног или потпуног нарушавања територијалног интегритета или политичког јединства суверених и независних држава, које у свом дјеловању поштују принцип равноправности и самоопредјељења народа.”[6] Може се закључити да принцип територијалног интегритета није примјенљив на државе које не обезбјеђују равноправност народа који у њој живе и не дозвољавају слободно самоопредјељење тих народа. Поред тога, ова декларација, иако непосредно забрањује дејства која воде ка распаду државе, не забрањују признавање нових држава које су се једнострано изашле из састава других држава.[7]
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ „Сви чланови се у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на сваки други начин несагласан с циљевима Уједињених нација.”
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Леонидович, Олеандров Всеволод. „Территориальная целостность”. www.wehse.ru. Приступљено 8. 3. 2023.
- ^ UN General Assembly (25th Sess.: 1970) (1971). „Declaration on the Strengthening of International Security.” (на језику: енглески). Приступљено 8. 3. 2023.
- ^ Гаджиев, Камалудин Серажудинович (2008). Политология: [учеб. по направлению (специальности) "Политология"] (на језику: руски). Логос. стр. 49. ISBN 978-5-9692-0491-1. Приступљено 8. 3. 2023.
- ^ Буханова, А. С. (2011). „Коллизия принципов самоопределения народов, территориальной целостности государств и возможные пути ее разрешения”. Право и управление. XXI век. 4: 67—71. Приступљено 8. 3. 2023.[мртва веза]
- ^ Явкин, Николай Викторович (2004). „Проблема обеспечения единства и территориальной целостности государства в условиях борьбы народов за самоопределение” (на језику: руски). Приступљено 8. 3. 2023.
- ^ „Декларации, конвенции, соглашения и другие правовые материалы”. www.un.org (на језику: руски). Приступљено 8. 3. 2023.
- ^ „Accordance with international law of the unilateral declaration of independence in respect of Kosovo Advisory Opinion” (PDF) (на језику: енглески). International court of justice. 22. 7. 2010. Приступљено 9. 3. 2023. „The Court finds that the declaration of independence of Kosovo adopted on 17 February 2008 did not violate international law”
Литература[уреди | уреди извор]
- Сафонов, Владимир Евгеньевич (2008). Государственное единство и территориальная целостность в судебных решениях: международные и конституционно-правовые аспекты : монография (на језику: руски). Российская академия правосудия. ISBN 978-5-93916-141-1. Приступљено 9. 3. 2023.
- Барциц, И.Н.; Левакин, И.В. (2002). „Территориальная целостность Российской Федерации: вопросы теории”. Журнал российского права. 10. Приступљено 9. 3. 2023.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
