Теј-Саксова болест

С Википедије, слободне енциклопедије
Теј-Саксова болест
СинонимиGM2 gangliosidosis, hexosaminidase A deficiency
Трешња-црвена тачка на ретини код Теј-Саксове болести. Средиште фовеа изгледа светло црвено јер је окружено белим делом од уобичајеног.
Специјалностигенетика

Теј-Саксова болест једна је од најчешћих ганглиозидоза са карактеристичном моторичком слабошћу у првих 6 месеци живота новорођенчета. Главно обележје болести је акумулација ГМ2 ганглиозида[а] у централном нервном систему, забележени су и докази захватања периферног и аутономног нервног система код пацијената са хроничном болешћу.[1]

Клиничку слику карактерише прогресивно моторно и ментално погоршање, са конвулзијама, спастичношћу и ригидношћу децеребрације и лицем лутке. Смрт обично наступа у доби од 3 године, а најчешћи узрок је бронхопнеумонија. Прегледом мрежњаче се види типична трешња црвена макула, која касније постају браон боје. Акумулација супстрата у срцу је уобичајена. Осим продуженог Q-T интервала и неспецифичних промена Т таласа na EKG, срчане манифестације су ретке.[2]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Оснивачки ефекти настају када мали број појединаца из веће популације успостави нову популацију. На овој илустрацији, оригинална популација је на левој страни са три могуће популације оснивача на десној страни. Две од три популације оснивача су генетски различите од првобитне популације.

[3]Ашкенаски Јевреји имају високу инциденцу Теј-Саксова болест и других болести складиштења липида. У Сједињеним Америчким Државама, око 1 од 27 до 1 од 30 ашкенаских Јевреја је рецесивни носилац. Инциденца болести је око 1 на сваких 3.500 новорођенчади међу Ашкенази Јеврејима.[4]

Заједница Франкоканађана и заједница Кајун у Луизијани имају појаву сличну Ашкенази Јеврејима. Ирски Американци имају шансе 1 према 50 да буду носиоци.[5] У општој популацији, инциденција носилаца као хетерозигота је око 1 на 300.[2]

Инциденција је отприлике 1 на 320.000 новорођенчади у општој популацији у Сједињеним Америчким Државама.[6]

У јеврејској популацији Ашкеназа највећи је број носилаца Теј-Саксове болести

Предложене су три опште класе теорија које објашњавају високу учесталост Теј-Саксових носилаца у јеврејској популацији Ашкеназа:[7]

  • Предност хетерозигота. Када се примени на одређени алел, ова теорија тврди да носиоци мутације имају селективну предност, можда у одређеном окружењу.[8]
  • Репродуктивна компензација. Родитељи који изгубе дете због болести имају тенденцију да "надокнаде" тако што имају додатну децу након губитка. Овај феномен може одржати, а можда чак и повећати учесталост аутозомно рецесивних болести.[9]
  • Ефекат оснивача. Ова хипотеза каже да је висока учесталост хромозома 1278инсТАТЦ,[8] резултат повишене фреквенције алела која је случајно постојала у раној популацији оснивача.[8]

Теј-Саксова болест је била један од првих генетских поремећаја које је епидемиологија проучавана коришћењем молекуларних података. Студије Теј-Саксових мутација коришћењем нових молекуларних техника као што су неравнотежа везе и анализа коалесценције донеле су консензус међу истраживачима који подржавају теорију ефекта оснивача.[8][8]

Генетика[уреди | уреди извор]

Теј-Саксова болест која се наслеђује по аутозомно рецесивном обрасцу.

Теј-Саксова болест је аутозомно рецесивни генетички поремећај, што значи да када су оба родитеља носиоци, постоји 25% ризик од рођења оболелог детета са сваком трудноћом, јер оболело дете добија мутирану копију гена од сваког родитеља.[10] Ако један родитељ има овај генетички поремећај и пренесе га на дете, тада и дете постаје носилац поремећаја. [11]

Теј-Саксова болест је последица је мутације у гену HEXA на хромосому 15, који кодира алфа-подјединицу бета-Н-ацетилхексосаминидазе А, лизозомални ензим.

До 2000. године идентификовано је више од 100 различитих мутација у људском HEXA гену.[12] Ове мутације су укључивале инсерције и делеције једне базе, мутације на месту прераде, мисенс мутације и другог сложенијег обрасца. Свака од ових мутација мења генски протеински производ (ензим), понекад озбиљно инхибирајући његову функцију.[1]

Последњих година, популационе студије и анализа родослова показале су како такве мутације настају и шире се унутар малих популација. Прво истраживање је било фокусирано на неколико таквих популација:

  • Ашкенази Јевреји - Инсерција четири базна пара у егзон 11 (1278insTATC) резултује измиењеним ОТР-ом за ген HEXA. Ова мутација је најраспрострањенија мутација у јеврејској популацији Ашкеназа и доводи до дојеначког облика Теј-Саклсове болести.[13]
  • Кајуни - имају исту 1278insTATC мутацију, која је пронађена међу Ашкенази Јеврејима јавља се у популацији Кајуна у јужној Луизијани. Истраживачи су пратили порекло носиоц из лујзијанских породица до једног пара оснивача – за које се не зна да су Јевреји – који су живели у Француској у 18. веку.[14]
  • Франкоканађани - поседују две мутације, које нису повезане с мутацијом Ашкенази/Кајун, одсутне су у Француској, али су уобичајене међу одређеним Франкоканађанским заједницама које живе у југоисточном Квебеку и Акађанима из провинције New Brunswick. Анализа порекла сугерише да су мутације биле неуобичајене пре краја 17. века.[15][16]

У 1960-им и раним 1970-им, када је откривена биохемијска основа Теј-Сакссове болести први пут је постало познато, да ниједна мутација није секвенцирана директно за генетичке болести. Истраживачи тог доба још нису знали колико ће се полиморфизми показати честим. Хипотеза о јеврејском трговцу крзном, са својим импликацијама да се једна мутација морала проширити из једне популације у другу, одражавала је ниво тадашњег знање.[17]

Каснија истраживања су, међутим, доказала да велики број различитих HEXA мутација може узроковати болест. Будући да је Теј-Саксова болест била један од првих генетичких поремећаја за које је био могућ широко распрострањен генетички скрининг, она је постала један од првих генетичких поремећаја код којих је доказана преваленција хетерозиготности споја.[18]

Сложена хетерозиготност на крају објашњава варијабилност болести, укључујући касне облике. Болест потенцијално може бити последица наслеђивања две неповезане мутације у гену HEXA по једну код сваког родитеља.

Класична новорођеначка Таy-Сакцова болест настаје када је дете наследило мутације од оба родитеља, у његовом телу потпуно се зауставља биоразградња ганглиозида. Облици касног почетка јављају се због разнолике базе мутација – па тако људи са Теј-Саксовом болести технички могу бити хетерозиготи, са две различите HEXA-мутације које обе инактивирају, мењају или инхибирају активност ензима.

Када пацијент има барем једну HEXA копију која још увек омогућава одређени ниво активности хексосаминидазе А, јавља се каснији облик болести.

Када се болест појави због две неповезане мутације, тада је пацијент сложени хетерозигот.[19] Хетерозиготни носилац (који наследи један мутантни алел) показују абнормалну активност ензима, али пацијент нема симптоме болести. Овај феномен назива се доминација; биохемијски разлог за доминацију алела дивљег типа над нефункционалним мутантним алелима у урођеним грешкама метаболизма долази од начина на који ензими функционишу.

Ензими су протеински катализатори за хемијске реакције; као катализатори, они убрзавају реакције, а да се притом не троше у процесу, тако да су потребне само мале количине ензима за извођење реакције. Неко ко је хомозигот за нефункционалну мутацију у гену који кодира ензим има малу или никакву активност ензима, па ће манифестовати абнормални фенотип. Хетерозигот (хетерозиготна особа) има најмање половину нормалног нивоа активности ензима, због експресије алела дивљег типа. Овај ниво је довољан да омогући нормалну функцију и на тај начин спречи фенотипску експресију.[20]

Варијанте[уреди | уреди извор]

Теј-Саксова болест (ТСБ) и њене варијанте су узроковане одсуством или дефектима алфа подјединице HЕXА гена:[21][2]

  • Тип I ГM2 ганглиозидоза је такође познат као класични инфантилни акутни ТСБ, Б варијанта, псеудо-АБ варијанта или HЕXА недостатак.
  • Тип III ГM2 ганглиозидоза је такође позната као јувенилни субакутни облик ТСБ.
  • Б1 варијанта ГM2 ганглиозидозе је такође позната као касни инфантилни субакутни до хронични облик ТСБ; карактерише га дефект у формирању и стабилизацији активног места алфа подјединице.
  • ГМ2 ганглиозидозе, такође познате као Теј-Саксова болест хроничног типа одраслих, карактерише се мутацијом псеудодефицијенције у једном или оба HЕXА алела.

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Теј-Саксова болест узрокована је недовољном активношћу ензима хексосаминидаза А. Хексосаминидаза А је витални хидролитиски ензим, који се налази у лизозомима, у којима разграђује сфинголипиде. Када хексосаминидаза А више не функционира исправно, липиди се акумулирају у мозгу и ометају нормалне биолошке процесе.

Хексосаминидаза А посебно разграђује деривате масних киселина зване ганглиозиди; који се стварају и биолошки разграђују брзо у раном животу како се мозак развија.

Пацијенти са Теј-Саксовом болешћу и носиоци могу се идентифицирати једноставним тестом крви који мери активност хексосаминидазе А.[22]

Хидролиза ГМ2-ганглиозида захтева три протеина. Два од њих су подјединице хексосаминидазе А; трећи је мали гликолипидни транспортни протеин, протеин активатор ГМ2 (ГМ2А), који делује као супстрат-специфичан кофактор за ензим. Недостатак било којег од ових протеина доводи до складиштења ганглиозида, првенствено у лизозому има неурону.

Теј–Сааксова болест (заједно са АБ-варијантом ГМ2-ганглиозидозе и Сандхофовом болести) настаје јер мутација наслеђена од оба родитеља деактивира или инхибира овај процес. Већина мутација у Теј-Саксовој болести вероватно не утиче директно на функционалне елементе протеина (нпр. активно место). Уместо тога, они узрокују погрешно савијање (ометају функцију) или онемогућују унутарћелијски транспорт.[23]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Теј-Саксова болест се обично први пут примећује код новорођенчади старости око 6 месеци која показују ненормално јак одговор на изненадне звукове или друге стимулансе, познат као „реакција стрепње“. Такође може доћи до безвољности или укочености мишића (хипертонија). Болест је класификована у неколико облика, који се разликују на основу старости настанка неуролошких симптома.[24][25]

Класична Теј-Саксова болест се карактерише појавом заостајања у развоју у детињству, праћеном парализом, деменцијом и слепилом, са смрћу у другој или трећој години живота. Сиво-бела област око ретиналне фовеа централис, због ганглијских ћелија оптерећених липидима, формира централну „трешња-црвену” тачку типичан налаз фундускопског дна. Патолошка верификација је обезбеђена налазом типично балонираних неурона у централном нервном систему. Рана и упорна реакција продужења на звук („реакција узбуне“) је корисна за препознавање поремећаја.[26]

Чини се да се деца са Теј-Саксовом болешћу нормално развијају првих шест месеци након рођења. Затим, како се неурони растежу са ГМ2 ганглиозидима, почиње немилосрдно погоршање менталних и физичких способности. Дете може постати слепо, глуво, неспособно да гута, атрофирано и паралитично. Смрт обично наступа пре четврте године.[24]

Малолетнички облик[уреди | уреди извор]

Јувенилни облик Теј-Саксове болест је ређа од других облика Теј-Саксове болести и обично се у почетку виђа код деце између две и десет година. Људи са Теј-Саксовом болешћу доживљавају погоршање когнитивних и моторичких способности, дизартрију, дисфагију, атаксију и спастичност.[27] Смрт се обично јавља у доби између пет и петнаест година.[28]

Касни почетак[уреди | уреди извор]

Ретки облик ове болести, познат као Теј-Саксова болест са касним почетком, обично има прве симптоме током 30-их или 40-их година. За разлику од других облика, Теј-Саксове болести са касним почетком обично није фатална јер ефекти могу престати да напредују. Често се погрешно дијагностикује.

Карактерише га нестабилност хода и прогресивно неуролошко погоршање. Симптоми касног почетка Теј-Саксове болести – који обично почињу да се виђају у адолесценцији или раном одраслом добу – укључују:

  • потешкоће у говору и гутању,
  • нестабилност хода,
  • спастичност,
  • когнитивни пад и
  • психијатријску болест, посебно психозу налик шизофренији.[29]

Људи са касним обликом Теј-Саксове болести могу постати стални корисници инвалидских колица у одраслом добу.

Све до 1970-их и 1980-их, када је постала позната молекуларна генетика болести, јувенилни и одрасли облици болести нису увек били препознати као варијанте Теј-Саксове болести. Пост-инфантилни облик Теј-Саксове болести је често погрешно дијагностикован као још један неуролошки поремећај, као што је нпр. Фриедреихова атаксија.[30]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Код пацијената са клиничком сумњом на Теј-Саксову болест, у било којој доби од почетка болест, почетно тестирање укључује ензимски тест за мерење активности хексосаминидазе у серуму, фибробластима или леукоцитима.

Укупна активност ензима хексосаминидазе смањена је код особа са Теј-Саксовом болести, како њен учинк тако и њен проценат хексосаминидазе А. Након потврде смањене активности ензима, може се тражити потврда молекулском анализом.[31]

Сва дојенчад са Теј-Саксова болест имају "трешња црвену" макулу у ретини, коју лекар лако може уочити помоћу офталмоскопа.[32] Ова црвена мрља је подручје мрежњаче које изгледа црвено због ганглиозида у њеним околним ганглијским ћелијама. Циркулација мрежњаче испољава се кроз "црвенило" у овој фовеиној регији, где су све мрежњачне ганглијске ћелије потиснуте у страну да би се повећала оштрина вида. Дакле, ова трешњастоцрвена мрља је једини нормални део мрежњаче; који се појављује у супротности са остатком мрежњаче. Микроскопска анализа неурона мрежњаче показује да су они проширени због вишка складиштења ганглиозида.[33]

За разлику од других лизосомних болести складиштења (нпр Гошеове болесте, Ниман-Пикове болести и Сандхофове болест), хепатоспленомегалија (повећање јетре и слезене) код Теј-Саксове болести се не види.[34]

Скрининг и саветовање породице у ризику од Теј-Саксове болести[уреди | уреди извор]

Тестирање носиоца на Теј-Саксову болест у идеалном случају, треба понудити пре зачећа паровима када је бар једна особа из групе Ашкеназа Јевреја (код које је учесталост носиоца 1/30), холандског порекла из:[35]

  • Пенсилваније,
  • јужне Луизијане
  • Цајуна,
  • источног Квебека (француско канадског порекла).

За Јевреје Ашкеназе, код којих ДНК тестирање идентификује 99,9% носилаца, ДНК тестирање је пожељна метода за утврђивање носилаца. За појединце који нису Јевреји који траже тестирање на носиоце, на почетку треба урадити ензимски тест, а позитивне или неодредене резултате треба потврдити анализом ДНК мутације.

Ако само један партнер потиче из групе високог ризика, ту особу прво треба тестирати; само ако је он/она носилац треба тестирати и другог партнера. Ако је пар трудан у време када се захтева тестирање носиоца, оба партнера треба да имају ензимско тестирање (тест леукоцита за трудницу и тест серума за оца) и ДНК тестирање које се шаље истовремено како би се убрзало саветовање и акција.

Носиоци су појединци са болешћу која узрокује мутацију ДНК или резултати анализе ензима опсега носиоца на серуму и леукоцитима без детективне мутације и без алела псеудодефицијенције.

Неносиоци су особе са нормалним резултатима ензима или резултатима ензима опсега носиоца и алелом псеудодефицијенције у анализи ДНК мутације.

Ако се утврди да су оба партнера носиоци, требало би их обавестити о ризику од 25% да ће имати оболело дете у свакој трудноћи.

Опције за модификовање овог ризика укључују пренаталну дијагнозу амниоцентезом или узорковањем хорионских ресица, донацију јајних ћелија или сперме, преимплантациону дијагнозу или усвајање. Носиоци су појединци са болешћу која узрокује мутацију ДНК или резултати анализе ензима опсега носиоца на серуму и леукоцитима без детективне мутације и без алела псеудодефицијенције.

Неносиоци су особе са нормалним резултатима ензима или резултатима ензима опсега носиоца и алелом псеудодефицијенције у анализи ДНК мутације.[36][37][38][39][40]

Терапија[уреди | уреди извор]

Тренутно постоји могућност лечења Теј-Саксове болести захваљујући напретку у генској терапији. Трансплантирањем матичних ћелија омогућила се инкорпорација здравих ћелија у дефектни геном, па се крв из пупчане врпце здравих новорођенчади трансплантира у оболело новорођенче.

Да би се проблем решио, многи пацијенти и даље имају само лекове и палијативну терапију, у коју соадају и антиконвулзанти који могу у почетку да контролишу нападе.

Остали третмани подршке укључују правилну исхрану и хидратацију и технике за одржавање дисајних путева отвореним. Деци су на крају потребне сонде за храњење.

Трансплантација крви из пупчаника[уреди | уреди извор]

Ово је веома инвазивна процедура која укључује уништавање крвног система пацијента хемотерапијом, давање крви из пупчаника. Од петоро људи који су били на лечењу од 2008. године, двоје су још увек били живи након пет година и још увек су имали доста здравствених проблема.[41]

Критичари указују на оштру природу процедуре—и чињеницу да није одобрена. Други значајни проблеми укључују потешкоће у преласку крвно-мождане баријере, као и велике трошкове, јер свака јединица крви из пупчаника кошта 25.000 долара, а одраслим примаоцима је потребно много јединица.[42]

Генска терапија[уреди | уреди извор]

Прва генска терапија која користи адено-повезани вирус (ААВ) за испоруку исправних инструкција за ХЕКСА ген на можданим ћелијама који изазивају болест, примењена је 10. фебруара 2022. године, на само двоје деце, која су показала побољшања у односу на природни ток болести и нису имали нежељених догађаја везаних за векторе.[43][44][45]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Теј-Саксова болест је прогресивни неуродегенеративни поремећај.[26]

  • Класични инфантилни облик обично је фаталан у узрасту од 2 или 3 године.[26] Смрт обично настаје услед интеркурентне инфекције.
  • Код јувенилног облика смрт се обично јавља у доби од 10-15 година; коме је претходило неколико година вегетативног стања са децеребратном ригидношћу. Смрт је обично последица инфекције.
  • У одраслом облику, већина пацијената има нормалан животни век.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Г означава ганглиозид, M моносијалинску киселину (која припада групи сиалинских киселина), и број 2 означава да је ово био други моносијалински ганглиозид по реду открића.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Myerowitz, Rachel (1997). „Tay-Sachs disease-causing mutations and neutral polymorphisms in the Hex a gene”. Human Mutation. 9 (3): 195—208. PMID 9090523. S2CID 22587938. doi:10.1002/(SICI)1098-1004(1997)9:3<195::AID-HUMU1>3.0.CO;2-7. .
  2. ^ а б в „GM2 Gangliosidoses: Introduction And Epidemiology, Tay-Sachs Disease - GM2 Gangliosidosis Type I, Type III, Chronic, And B1 Variant, Sandhoff Disease - GM2 Gangliosidosis Type II”. 2021-11-24. 
  3. ^ Lazarin, G. A.; Haque, I. S.; Nazareth, S.; Iori, K.; Patterson, A. S.; Jacobson, J. L.; Marshall, J. R.; Seltzer, W. K.; Patrizio, P.; Evans, E. A.; Srinivasan, B. S. (2013). „An empirical estimate of carrier frequencies for 400+ causal Mendelian variants: Results from an ethnically diverse clinical sample of 23,453 individuals”. Genetics in Medicine : Official Journal of the American College of Medical Genetics. 15 (3): 178—186. PMC 3908551 Слободан приступ. PMID 22975760. doi:10.1038/gim.2012.114. 
  4. ^ Rozenberg, Roberto; Pereira, Lygia da Veiga (2001). „The frequency of Tay-Sachs disease causing mutations in the Brazilian Jewish population justifies a carrier screening program”. Sao Paulo Medical Journal. 119 (4): 146—149. PMID 11500789. doi:10.1590/s1516-31802001000400007. .
  5. ^ „NY community warned to get tested for Irish curse of Tay Sachs”. IrishCentral.com (на језику: енглески). 2014-08-13. Приступљено 2022-02-28. 
  6. ^ Lane, A. B., Young, E., Jenkins, T. Segregation of Tay-Sachs and Sandhoff alleles in a non-Jewish family. Lane, A. B.; Young, E.; Jenkins, T. (1980). „Segregation of Tay-Sachs and Sandhoff alleles in a non-Jewish family”. Am. J. Hum Genet. 32 (6): 920—926. PMC 1686159 Слободан приступ. PMID 7446530. 
  7. ^ Myerowitz, R.; Costigan, F. C. (1988). „The major defect in Ashkenazi Jews with Tay-Sachs disease is an insertion in the gene for the alpha-chain of beta-hexosaminidase”. The Journal of Biological Chemistry. 263 (35): 18587—18589. PMID 2848800. doi:10.1016/S0021-9258(18)37323-X Слободан приступ. 
  8. ^ а б в г д Frisch, Amos; Colombo, Roberto; Michaelovsky, Elena; Karpati, Mazal; Goldman, Boleslaw; Peleg, Leah (2004). „Origin and spread of the 1278insTATC mutation causing Tay-Sachs disease in Ashkenazi Jews: Genetic drift as a robust and parsimonious hypothesis”. Human Genetics. 114 (4): 366—376. PMID 14727180. S2CID 10768286. doi:10.1007/s00439-003-1072-8. 
  9. ^ Kaback MM, Desnick RJ. Tay-Sachs disease: from clinical description to molecular defect. Adv Genet. 2001. 44:1-9
  10. ^ Nolan D, Carlson M. Whole Exome Sequencing in Pediatric Neurology Patients: Clinical Implications and Estimated Cost Analysis. Nolan, D.; Carlson, M. (2016 Jun). „Whole Exome Sequencing in Pediatric Neurology Patients: Clinical Implications and Estimated Cost Analysis”. J Child Neurol. 31 (7): 887—94. PMID 26863999. S2CID 206552341. doi:10.1177/0883073815627880.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ).
  11. ^ Barritt AW, Anderson SJ, Leigh PN, Ridha BH. Late-onset Tay-Sachs disease. Barritt, A. W.; Anderson, S. J.; Leigh, P. N.; Ridha, B. H. (2017 Oct). „Late-onset Tay-Sachs disease” (PDF). Pract Neurol. 17 (5): 396—399. PMID 28739864. S2CID 7351651. doi:10.1136/practneurol-2017-001665.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ).
  12. ^ Kaback, Michael M. (2000). „Population-based genetic screening for reproductive counseling: The Tay-Sachs disease model”. European Journal of Pediatrics. 159: S192—S195. ISSN 1432-1076. PMID 11216898. S2CID 5808156. doi:10.1007/PL00014401. 
  13. ^ Myerowitz, R.; Costigan, F. C. (1988). „The major defect in Ashkenazi Jews with Tay-Sachs disease is an insertion in the gene for the alpha-chain of beta-hexosaminidase”. Journal of Biological Chemistry. 263 (35): 18587—18589. PMID 2848800. doi:10.1016/S0021-9258(18)37323-X Слободан приступ. 
  14. ^ McDowell, G. A.; Mules, E. H.; Fabacher, P.; Shapira, E.; Blitzer, M. G. (1992). „The presence of two different infantile Tay-Sachs disease mutations in a Cajun population”. American Journal of Human Genetics. 51 (5): 1071—1077. PMC 1682822 Слободан приступ. PMID 1307230. 
  15. ^ Keats, Bronya J. B.; Elston, Robert C.; Andermann, Eva; Rao, D. C. (1987). „Pedigree discriminant analysis of two French Canadian Tay-Sachs families”. Genetic Epidemiology. 4 (2): 77—85. PMID 2953646. S2CID 23770703. doi:10.1002/gepi.1370040203. 
  16. ^ De Braekeleer, M.; Hechtman, P.; Andermann, E.; Kaplan, F. (1992). „The French Canadian Tay-Sachs disease deletion mutation: Identification of probable founders”. Human Genetics. 89 (1): 83—87. PMID 1577470. S2CID 19278804. doi:10.1007/BF00207048. 
  17. ^ Fraikor, Arlene L. (1977). „Tay‐Sachs disease: Genetic drift among the Ashkenazim Jews”. Social Biology. 24 (2): 117—134. PMID 897699. doi:10.1080/19485565.1977.9988272. .
  18. ^ Ohno, K.; Suzuki, K. (1988). „Multiple abnormal beta-hexosaminidase alpha chain mRNAs in a compound-heterozygous Ashkenazi Jewish patient with Tay-Sachs disease”. Journal of Biological Chemistry. 263 (34): 18563—18567. PMID 2973464. doi:10.1016/S0021-9258(19)81396-0 Слободан приступ. .
  19. ^ Adam, M. P.; Mirzaa, G. M.; Pagon, R. A.; Wallace, S. E.; Bean LJH; Gripp, K. W.; Amemiya, A.; Toro, C.; Shirvan, L.; Tifft, C. (1993). „HEXA Disorders”. PMID 20301397. .
  20. ^ Korf, Bruce R. (2000). Human Genetics: A Problem-Based Approach (2nd изд.). Wiley-Blackwell. стр. 11–12. ISBN 978-0-632-04425-2. 
  21. ^ Chin E, Bean L, Coffee B, Hegde MR. Novel human pathological mutations. Gene symbol: HEXA. Disease: Tay-Sachs disease. Chin, E.; Bean, L.; Coffee, B.; Hegde, M. R. (2009 Aug). „Novel human pathological mutations. Gene symbol: HEXA. Disease: Tay-Sachs disease”. Hum Genet. 126 (2): 329. PMID 19644708. S2CID 37396984. doi:10.1007/s00439-009-0717-7.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ).
  22. ^ Marinetti, G. V. (2012-12-06). Disorders of Lipid Metabolism (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4615-9564-9. 
  23. ^ Mahuran, Don J. (1999). „Biochemical consequences of mutations causing the GM2 gangliosidoses”. Biochimica et Biophysica Acta (BBA) - Molecular Basis of Disease. 1455 (2–3): 105—138. PMID 10571007. doi:10.1016/S0925-4439(99)00074-5. .
  24. ^ а б „Tay-Sachs Disease Information Page: National Institute of Neurological Disorders and Stroke (NINDS)”. 2011-11-27. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 2022-03-01. 
  25. ^ „OMIM Entry - # 272800 - TAY-SACHS DISEASE; TSD”. omim.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-01. 
  26. ^ а б в „OMIM Entry - # 272800 - TAY-SACHS DISEASE; TSD”. omim.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. 
  27. ^ Specola, N.; Vanier, M. T.; Goutieres, F.; Mikol, J.; Aicardi, J. (1990). „The juvenile and chronic forms of GM2 gangliosidosis: Clinical and enzymatic heterogeneity”. Neurology. 40 (1): 145—150. PMID 2136940. S2CID 19301606. doi:10.1212/wnl.40.1.145. 
  28. ^ Kurreck, Jens; Stein, Cy Aaron (2016). Molecular Medicine: An Introduction. John Wiley & Sons. ISBN 978-3-527-33189-5. стр. 71.
  29. ^ Saleh, Osama; MacQueen, G. M.; Clarke, J. T.; Callahan, J. W.; Strasberg, P. M.; Mazurek, M. F. (2000). „Late Onset Tay-Sachs Disease Presenting as a Brief Psychotic Disorder with Catatonia: A Case Report and Review of the Literature”. Jefferson Journal of Psychiatry. 15 (8): 347—353. PMID 7635850. doi:10.29046/JJP.015.1.006. 
  30. ^ Willner, J. P.; Grabowski, G. A.; Gordon, R. E.; Bender, A. N.; Desnick, R. J. (1981). „Chronic GM2 gangliosidosis masquerading as atypical Friedreich ataxia: Clinical, morphologic, and biochemical studies of nine cases”. Neurology. 31 (7): 787—798. PMID 6454083. S2CID 27305940. doi:10.1212/wnl.31.7.787. 
  31. ^ Hechtman, Peter; Kaplan, Feige (1993). „Tay–Sachs Disease Screening and Diagnosis: Evolving Technologies”. DNA and Cell Biology. 12 (8): 651—665. PMID 8397824. doi:10.1089/dna.1993.12.651. .
  32. ^ Tittarelli, R.; Giagheddu, M.; Spadetta, V. (1966). „Typical ophthalmoscopic picture of "cherry-red spot" in an adult with the myoclonic syndrome”. British Journal of Ophthalmology. 50 (7): 414—420. PMC 506244 Слободан приступ. PMID 5947589. doi:10.1136/bjo.50.7.414. 
  33. ^ Aragão, Ricardo Evangelista Marrocos de; Ramos, Régia Maria Gondim; Pereira, Felipe Bezerra Alves; Bezerra, Andreya Ferreira Rodrigues; Fernandes, Daniel Nogueira (2009). „"Cherry red spot" in a patient with Tay-Sachs disease: Case report”. Arquivos Brasileiros de Oftalmologia. 72 (4): 537—539. PMID 19820796. doi:10.1590/S0004-27492009000400019. .
  34. ^ Seshadri, R.; Christopher, R.; Arvinda, H. R. (2011). „Teaching Neuro Images: MRI in infantile Sandhoff disease”. Neurology. 77 (5): e34. PMID 21810694. S2CID 40494692. doi:10.1212/WNL.0b013e318227b215. .
  35. ^ Sutton, V. Reid (2002). „Tay-Sachs disease screening and counseling families at risk for metabolic disease”. Obstetrics and Gynecology Clinics of North America. 29 (2): 287—296. ISSN 0889-8545. PMID 12108829. doi:10.1016/s0889-8545(01)00002-x. 
  36. ^ Kronn, D.; Jansen, V.; Ostrer, H. (1998). „Carrier screening for cystic fibrosis, Gaucher disease, and Tay-Sachs disease in the Ashkenazi Jewish population: The first 1000 cases at New York University Medical Center, New York, NY”. Archives of Internal Medicine. 158 (7): 777—781. PMID 9554684. doi:10.1001/archinte.158.7.777. 
  37. ^ Rozenberg, R.; Pereira Lda, V. (2001). „The frequency of Tay-Sachs disease causing mutations in the Brazilian Jewish population justifies a carrier screening program”. Sao Paulo Medical Journal = Revista Paulista de Medicina. 119 (4): 146—149. PMID 11500789. doi:10.1590/s1516-31802001000400007. 
  38. ^ ACOG Committee on Genetics (2005). „ACOG committee opinion. Number 318, October 2005. Screening for Tay-Sachs disease”. Obstetrics and Gynecology. 106 (4): 893—894. PMID 16199656. doi:10.1097/00006250-200510000-00054. 
  39. ^ Lew, R. M.; Burnett, L.; Proos, A. L.; Barlow-Stewart, K.; Delatycki, M. B.; Bankier, A.; Aizenberg, H.; Field, M. J.; Berman, Y.; Fleischer, R.; Fietz, M. (2015). „Ashkenazi Jewish population screening for Tay-Sachs disease: The international and Australian experience”. Journal of Paediatrics and Child Health. 51 (3): 271—279. PMID 24923490. S2CID 206133450. doi:10.1111/jpc.12632. 
  40. ^ Natowicz, M. R.; Prence, E. M. (1996). „Heterozygote screening for Tay-Sachs disease: Past successes and future challenges”. Current Opinion in Pediatrics. 8 (6): 625—629. PMID 9018448. doi:10.1097/00008480-199612000-00014. 
  41. ^ Prasad, Vinod K.; Mendizabal, Adam; Parikh, Suhag H.; Szabolcs, Paul; Driscoll, Timothy A.; Page, Kristin; Lakshminarayanan, Sonali; Allison, June; Wood, Susan; Semmel, Deborah; Escolar, Maria L.; Martin, Paul L.; Carter, Shelly; Kurtzberg, Joanne (2008). „Unrelated donor umbilical cord blood transplantation for inherited metabolic disorders in 159 pediatric patients from a single center: Influence of cellular composition of the graft on transplantation outcomes”. Blood. 112 (7): 2979—2989. ISSN 0006-4971. PMC 2556628 Слободан приступ. PMID 18587012. doi:10.1182/blood-2008-03-140830. 
  42. ^ William Hathaway (May 16, 2006). "Umbilical Cord Blood Is Child's Last Hope, Stem Cells Could Halt Tay–Sachs Damage". Hartford Courant.
  43. ^ Flotte, Terence R.; Cataltepe, Oguz; Puri, Ajit; Batista, Ana Rita; Moser, Richard; McKenna-Yasek, Diane; Douthwright, Catherine; Gernoux, Gwladys; Blackwood, Meghan; Mueller, Christian; Tai, Phillip W. L.; Jiang, Xuntian; Bateman, Scot; Spanakis, Spiro G.; Parzych, Julia; Keeler, Allison M.; Abayazeed, Aly; Rohatgi, Saurabh; Gibson, Laura; Finberg, Robert; Barton, Bruce A.; Vardar, Zeynep; Shazeeb, Mohammed Salman; Gounis, Matthew; Tifft, Cynthia J.; Eichler, Florian S.; Brown, Robert H.; Martin, Douglas R.; Gray-Edwards, Heather L.; Sena-Esteves, Miguel (2022). „AAV gene therapy for Tay-Sachs disease”. Nature Medicine. 28 (2): 251—259. ISSN 1078-8956. PMID 35145305. S2CID 246748772. doi:10.1038/s41591-021-01664-4. 
  44. ^ Sena-Esteves, Miguel (14. 2. 2022). „First gene therapy for Tay-Sachs disease successfully given to two children”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-26. 
  45. ^ „Parents spark breakthrough gene therapy for children with Tay-Sachs disease”. The Independent (на језику: енглески). 2022-02-18. Приступљено 2022-05-26. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
  • Adam, M. P.; Mirzaa, G. M.; Pagon, R. A.; Wallace, S. E.; Bean LJH; Gripp, K. W.; Amemiya, A.; Toro, C.; Shirvan, L.; Tifft, C. (1993). „HEXA Disorders”. GeneReviews/NCBI/NIH/UW entry on hexosaminidase A deficiency, Tay–Sachs disease. University of Washington, Seattle. PMID 20301397.  (језик: енглески)
  • NINDS Tay–Sachs Disease Information Page (језик: енглески)
  • „Skin and Connective Tissue”. Tay–Sachs on NCBI. National Center for Biotechnology Information (US). 1998.  (језик: енглески)


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теј-Саксова_болест&oldid=27543673”