Фока (византијски цар)

Фока
Византијски новац са ликом цара Фоке.
Лични подаци
Пуно име	Флавије Фока Август
Датум рођења	547.
Место рођења	Тракија,
Датум смрти	5. октобар 610.
Место смрти	Константинопољ,
Породица
Супружник	Леонтија
Потомство	Доменција
Родитељи	Доменција
Византијски цар
Период	602 — 610.
Претходник	Маврикије
Наследник	Ираклије

Флавије Фока (лат. Flavius Phocas), познатији само као Фока, био је источноримски (византијски) цар од 602. до 610. године.

Фока је био родом са Балкана и по византијским изворима, који га редом приказују у негативном светлу, био је полуварварског порекла. У подунавској војсци служио је као центурион, заповедник одреда од стотинак војника, и цар је послао захваљујући побуни војника којима је цар Маврикије 602. наредио да презиме северно од Дунава, на територији коју су контролисали Авари и Словени. Фокином успону су помогли и немири у Цариграду, у којем се, услед несташице хране, подигла побуна против цара. Маврикије и његови синови су побијени, а Фока је тријумфално дочекан од становника престонице.

На вест о погубљењу Маврикија, персијски краљ Хозроје II је објавио рат Царству најављујући да долази да освети свог доброчинитеља. Хозроје је, наиме збачен са персијског престола 591. и на власт се вратио уз Маврикијеву помоћ. Сада је поново заузео делове Јерменије и Месопотамије које је раније препустио византијском цару, а 609. је озбиљно угрозио византијску Сирију.

Фокин стуб је подигао равенски егзарх Смарагд у знак захвалности цару који га је 603. вратио на дужност. На врху се налазила царева позлаћена статуа. Фокин стуб је последњи јавни споменик подигнут на древном Форуму у Риму.

Након повлачења војске са Дунава, Словени и Авари су наставили своје упаде на Балкан стижући сада до Атине на југу. Тиме су Византинци поново изгубили контролу над Балканом. На почетку владе Фока је уживао извесну популарност у Константинпољу, пошто је, за разлику од Маврикија, снизио порезе. Међутим, врло брзо се показало да је оштрија фискална политика Фокиног претходника у ствари била неопходна у време када је Царство морало да води тешке борбе на Истоку, на Балкану и у Италији. Иронично, иако није допринео потискивању Лангобарда, Фока је уживао популарност у Италији. Равенски егзарх Смарагд је 603. године враћен на своју високу дужност, те је у знак захвалности у Риму, на старом Форуму, подигао стуб са царевом позлаћеном статуом на врху. Фока се и са пуно поштовања односио према папи Гргур I Великом.

У самом Цариграду, као дошљак и представник војних кругова, Фока се убрзо суочио са опозицијом у виду цариградског сената и у редовима деме Зелених. Према својим противницима спровео је сурову одмазду. Најзад се против цара, чија је владавина сматрана неспособном и тиранском, побунио егзарх Картагине Ираклије Старији 608. године, као и неки градови Сирије и Палестине. Одметнути егзарх је затим послао флоту на челу са својим истоименим сином Ираклијем да свргне Фоку. Истовремено, Ираклијев брат од стрица Никита је овладао Египтом и поразио упад Фокиног војсковође Боноса који је управо умирио побуњене градове Истока.

Ираклије је у октобру 610. без борбе упловио у Цариград и затим наводно својом руком убио Фоку. Фокини остаци су разнесени по цариградским улицама и затим спаљени. У византијској традицији Фока је остао упамћен као оличење тиранина и кривац за тежак рат са Персијом који је Ираклије наследио заједно са круном.

Литература

• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.