Француска ренесанса

Француска ренесанса је била културни и уметнички покрет у Француској између 15. и раног 17. века. Период се односи да пан-Европску ренесансу и спада у северну ренесансу. Термин је први користио француски историчар Џулс Мишелет који га је користио да означи уметнички и културни препород Европе.

Значајни догађаји који су означили ренесансу у Француској су ширење хуманизма, рана истраживања Новог Света (попут оснивања Нове Француске којем су помогли Ђовани Верацано и Жак Картје), открића нових техника и уметничких форма у пољима штампе, архитектуре, сликарства, скулптуре, музике, науке и књижевности.

Ренесанса у Француској је трајала од Француске инвазије Италије 1494. године током владавине Шарла VIII, до смрти Анрија IV 1610. године. Ипак, ово је груба хронологија, јер су одређене уметничке, технолошке и књижевне иновације из ренесансе у Италији стигле у Француску пре овога због Бургундског војводства и Авињонског папства. Међутим, због црне смрти и стогодишњег рата је Француска била политички и еконмски слаба до 15. века.

Владавине Франсоа I (владао од 1515. до 1547. године) и његовог сина Анрија II (владао од 1547. до 1559. године) се сматрају врхунцем ренесансе у Француској.

Реч "ренесанса"[уреди | уреди извор]

Реч "ренесанса" потиче из француског језика, Renaissance, и буквално се преводи као препород. Реч је први пут употребио и дефинисао^[1] француски историчар Џулс Мишелет (1798—1874) у свом делу Histoire de France (Историја Француске).^[2] Мишелет је шеснестовековну Француску ренесансу дефинисао као период европске културне историје који је представљао коначно одвајање од средњег века, чиме је створено модерно разумевање човечанства и његовог места у свету.^[3] Као Француз, Мипечет је такође тврдио да је ренесанса била Француски покрет.^[4]

Уметност[уреди | уреди извор]

За хронолошки списак француских ренесансних сликара видети Списак француских ренесансних уметника.

Крајем 15. века, Француска инвазија Италије и близина Бургундског војводства (са његовим Фландријским везама) су довели Француску и контакт са добрима, слимака и креативним духом северне и италијанске ренесансе. За прве уметничке иновације у Француској су углавном одговорни Фландријски уметници попут Франсоа Клуе, Николо дел Абатеа и осталих припадника такозване Фонтеблоовске школе (франц. École de Fontainebleau).

Франсоа I Валоа је 1516. године позвао Леонарда да Винчија у Дворац Шамбор.^[5] Да Винчи је остао и сликао у Француској до своје смрти. Нека од својих највећих дела, попут Мона Лизе, Свете Ане и Светог Јована Крститеља (која се данас чувају у Лувру у Паризу) је насликао у овом периоду.

Уметност која је настала током владавина Франсоа I и Анриа IV су инспирисане касним Италијанским маниризмом који се везује за Пармиђанина и Микеланђела. Одлике овог правца су издужене и грациозне фигуре и ослањање на визуелну реторику, укључијући употребу алегорије и митологије.

Анри IV је позвао бројне уметнике друге фонтеблоовске школе да раде у дворцу Фонтебло (франц. Château de Fontainebleau).

Марија Медичи, Анријева друга жена и краљица Француске, је позвала фманаског сликара Петра Паула Рубенса у Француску и он је насликао неколико дела за краљичину Луксембуршку палату у Паризу.

Уметници који су радили за војводе Лорена су имали другачији касно манирски стил. Они нису имали контакта са француским уметницима тог периода и зато су развили појачан, екстреман и често еротски маниризам (укључујући и ноћне сцене и слике из кошмара. Развили су и посебне вештине бакрописа.

Франсоа I Валоа, (око 1535. године, уље на платну) (Лувр)
Ева, прва Пандора Жана Кузина старијег (око 1550.)
Лигер Ришерова скулптура, Жаљење Христа, Црква Свете Етине
Дијана ловкиња, Прва фонтенблоовска школа (1550–60) (Лувр)
Дама у својој кади Франсоа Клуе (око 1570.) (Национална галерија, Вашингтон).
Споменик у коме се налази срце Анрија II Валоа
Портрет Габријеле де Естре и војвоткиње Вилара, Друга фонтенблоовска школа, око 1594. године
Allégorie de la Peinture et de la Sculpture, Амброс Дубо
Hyacinthe et Climène à leur toilette du matin (детаљ) Тусата Дурелија, сцена из Ронсарове Франсијаде (око 1602.) (Лувр)
Плафон chapelle de la trinité, у Фонтеблу

Архитектура[уреди | уреди извор]

Један од највећих успеха Француске ренесансе је била конструкција Двораца у долини реке Лоар (франц. Châteaux de la Loire). Будући да се дворци у долини Лоара више нису подизали као утврђења, архитекте су почеле да искоришћавају богатство река и простора Лоара.

Стари замак Лувр у Паризу је у овом периоду поново обновљен и постао је симбол тога како ренесансни дворац треба да изгледа. Западно од Лувра, Катарина Медичи је подигла дворац Тулиер са скупом и раскошном баштом,

Са доласком Анрија IV на престо је почео период масивног урбанизовања Париза током ког су подигнути Нови мост, Place des Vosges, дворац Дафин и делови Лувра.

Parlement de Rouen, спој раније француске готичке архитектуре и француског ренесансног стила (1499–1508)
Дворац Шенонсо (франц. Château de Chenonceau) (1515-1521)
Château d'Azay-le-Rideau (1518-1527)
Дворац Шамбор (франц. Château de Chambord) (1519-1547)
Château d'Écouen (1538-1550)
The Пјер Лескот крило Лувра (1546–1556)
Place des Vosges (1605-1612)
Palais ducal de Nevers
Château de Valençay
Château du Clos Lucé, место у ком је жиивео Леонардо да Винчи до своје смрти 1519. године

Баште[уреди | уреди извор]

Француске ренесансне баште каректерише симетријско и геометријско сађење дрвећа; биљака у саксијама; посипање шљунком и песком; подизање тераса, степеништа и рампа; копање канала са водом, водопада и великих фонтана и прављење велику вештачких пећина и ларинта са статуама митолошких бића или хероја. Баште су биле продужетак дворца који су окруживали и дизајниране су да илустурју ренесансни идеал пропорције.

Château de Villandry баште
Дијанина од Поатјеа башта у Шенонсоу
Дијанина фонтана у башти Фонтенбла

Референце[уреди | уреди извор]

^ Murray, P. and Murray, L. The Art of the Renaissance. London: Thames & Hudson (World of Art). ISBN 978-0-500-20008-7. стр. 9.
^ Michelet, Jules. History of France, trans. G. H. Smith (New York: D. Appleton, 1847)
^ Brotton, Jerry (2002). The Renaissance Bazaar. Oxford University Press. стр. 21-22.
^ Brotton, J., The Renaissance: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 2006. 1963. ISBN 978-0-19-280163-0.
^ Tanaka 1992, стр. 90.

Литература[уреди | уреди извор]

Brotton, Jerry (2002). The Renaissance Bazaar. Oxford University Press. стр. 21-22.
Blunt, Anthony (1993). Art and Architecture in France 1500–1700. ISBN 978-0-300-05314-2.
Chastel, André. French Art Vol II: The Renaissance. ISBN 978-2-08-013583-4.
Chastel, André. French Art Vol III: The Ancient Régime. ISBN 978-2-08-013617-6.
Hampton. Timothy. Literature and Nation in the Sixteenth Century: Inventing Renaissance France (2003) 289p.
Holt, Mack P. Renaissance and Reformation France: 1500-1648 (The Short Oxford History of France) (2002) excerpt and text search
Knecht, R. J. The Rise and Fall of Renaissance France: 1483-1610 (2002) excerpt and text search
Pitts, Vincent J. Henri IV of France: His Reign and Age (2008)
Potter, David. Renaissance France at War: Armies, Culture and Society, c. 1480-1560, (2008)
Robin, Diana; Larsen, Anne R.; and Levin, Carole, eds. Encyclopedia of Women in the Renaissance: Italy, France, and England (2007) 459p.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[murray-1] Murray, P. and Murray, L. The Art of the Renaissance. London: Thames & Hudson (World of Art). ISBN 978-0-500-20008-7. стр. 9.

[2] Michelet, Jules. History of France, trans. G. H. Smith (New York: D. Appleton, 1847)

[3] Brotton, Jerry (2002). The Renaissance Bazaar. Oxford University Press. стр. 21-22.

[brotton-4] Brotton, J., The Renaissance: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 2006. 1963. ISBN 978-0-19-280163-0.

[FOOTNOTETanaka199290-5] Tanaka 1992, стр. 90.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]