Хуангди неиђинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Древни кинески медицински текст (дигитално издање)

Хуангди неиђинг (поједностављени кинески: 黄帝内经; традиционални кинески: 黃帝內經; пинјин:Huángdì Nèijīng), познат и као Хуангдијев медицински канон или Медицински канон Жутог цара, древни је кинески медицински текст који се сматра основним доктринарним извором традиционалне кинеске медицине више од два миленијума. Дело се састоји од два текста и једног поглавља или расправе у формату питања и одговора између митског Хуангдија (Жутог цара или тачније цар) и шест његових једнако легендарних министара.[1]

Први текст, Сувен (素 問), познат и као Основна питања, покрива теоријске основе кинеске медицине и њене дијагностичке методе. Други текст, Лингшу (靈樞) (Духовни стожер), детаљно говори о акупунктурној терапији. Ова два текста су заједно позната као Некинг или Хуангди неиђинг. Међутим, у пракси се наслов Некинг често односи само на најутицајнији део Сувен. Два друга текста такође имају префикс Хуангди неиђинг у својим насловима: Мингтанг 明堂 („Дворана светлости“) и Таису太 素 („Сјајна база“), који су само делимично преживели.[2]

Хуангди неиђинг настао је на темељима две хиљаде година дуге исцелитељске традиције (ТКМ) која остаје активна до данас. Његов терапеутски приступ заснован је на чисто секуларној науци о природи, и природним законима који служе као смернице за људско понашање и лечење.

Опис[уреди | уреди извор]

Текст је структуриран као дијалог између Жутог цара (на слици) и једног од његових министара или лекара

Прво помињање Хуангди неиђинга забележено је у библиографском поглављу Ханшу 漢書 (или Књига о Хану, завршена 111. веку н. е), заједно са Хуангди Веиђинг 黃帝 外經 („Канон Жутог цара“) који је сада изгубљен. Медицински научник по имену Хуангфу Ми 皇甫謐 (215-282) први је тврдио да Хуангди неиђинг 18. јуна 卷 (или свесца) наведен у Ханшу библиографији које одговарају двема различитим књигама које су истовремено кружиле Кином: Сувен и Џењинг 鍼經 ( "пункција Никон"), од којих свака садржи 9 књиге.[3] За ова дела научници верују да је Џењинг био један од претходних наслова Лингшу-а, и слажу се да је Неђинг из династије Хан настао из два различита текста који су по садржају блиски делима која данас знамо као Сувен и Лингшу.[2]

Класична медицинат Жуте цара (Хуангди неиђинг ,黃帝內經) је најважнији древни текст у кинеској медицини, као и важан књига из Тао теорије и начина живота. Текст је структуриран као дијалог између Жутог цара и једног од његових министара или лекара, најчешће Ћибоа (кинески: 岐 伯), а такође и Шаоиа (кинески: 少 俞). Један од могућих разлога за употребу овог начина нарације била је анонимност аутора, како би се избегло приписивање и кривица.

Неиђинг одступа од старих шаманских уверења да је болест изазване демонским утицајима. Уместо тога, наводе се природни ефекти: исхране, начина живота, емоција, животне средине и старост као разлози за развој болести.

Према Неђингу, свемир је састављен од различитих сила и принципа, попут Јина и Јанга и Чиа, пет елемената (или фаза). Те силе се могу разумети рационалним средствима, а човек може остати у равнотежи или се поново вратити у равнотежу и здравље разумевањем закона ових природних сила. Човек је микрокосмос односно део већег макрокосмоса. Принципи јина и јанга, пет елемената, фактори околине, ветра, влаге, топлоте и хладноће итд.,су део макрокосмоса, па се према овом учењу они подједнако примењују и на човеков микрокосмос.

Садржај[уреди | уреди извор]

Целокупно дело Хуангди неиђинг подељено је у 18 томова, који се састоје од укупно 162 поглавља. Првих девет томова садржи Хуангди неиђинг Сувен (黄帝内经 素 问) - или скраћено Сувен (素 问). Овај део је преведен као „једноставна питања“ или „непристрасна питања“.

У разговору са својим господаром Ки Бо (岐 伯) , Хуангди се углавном бави природним законима између човека и природе, човека и неба и како неко може довести све силе у међусобни склад.. Ова питања и увиди чине темељ основне филозофије кинеске медицине.

Осталих девет томова додато је током векова и увек су били познати под различитим именима. Од династије Танг, ови томови се називају „Лингшу“ („тачка вешања структурне силе“) и баве се превасходно спољном применом облика терапије као што су акупунктура и моксибустија и теоријом органа и меридијана.

Аутори[уреди | уреди извор]

Сам Хуангди и његов господар Ки Бо (岐 伯) познати су као аутори Хуангди неиђинг Сувена .

Други део („Лингшу“) требало би да представља компилацију дела различитих аутора из различитих епоха.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ U. Unschuld, Paul. „Huang Di Nei Jing Ling Shu, The Ancient Classic on Needle Therapy”. eBooks.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 2. 2021. 
  2. ^ а б „The Su Wen of the Huangdi Neijing (Inner Classic of the Yellow Emperor)”. www.wdl.org. 1115. Приступљено 2021-02-10. 
  3. ^ Sivin, Nathan (1993). "Huang ti nei ching" 黃帝內經. In Loewe, Michael (ed.). Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. pp. 197.

Литература[уреди | уреди извор]

  • DeFrancis, John (editor) (2003). ABC Chinese-English Comprehensive Dictionary. Honolulu, Hawai'i: University of Hawai'i Press. ISBN 0-8248-2766-X.
  • Lu, Gwei-djen and Joseph Needham (1980). Celestial Lancets: A History and Rationale of Acupuncture and Moxa. New York, NY: Routledge/Curzon. ISBN 0-7007-1458-8.
  • Mathews, R.H. Mathews' Chinese-English Dictionary. Revised American edition, 19th printing. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2000. ISBN 0-674-12350-6..
  • Siku Quanshu Zongmu Tiyao 四庫全書總目提要 (Complete Library of the Four Treasuries: General Catalog with Abstracts), ed. by Ji Yun 紀昀 (1724–1805), Yong Rong 永瑢 (1744–1790), 1782.
  • Shanghai: Shangwu Yinshuguan 上海: 商務印書館, 1933). OCLC control number:23301089.
  • Sivin, Nathan (1993). "Huang ti nei ching 黃帝內經." In Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide, ed. by Michael Loewe. Berkeley and Los Angeles: University of California Press: 196-215.
  • Sivin, Nathan (1988). "Science and Medicine in Imperial China—The State of the Field." The Journal of Asian Studies (Vol. 47, number 1): 41–90.
  • Sôma, Mitsuru, Kawabata, Kin-aki and Tanikawa, Kiyotaka (2004). Units of Time in Ancient China and Japan, PASJ: Publ. Astron. Soc. Jpn. 56, 887-904, 2004 October 25.
  • Unschuld, Paul U. (2003). Huang Di nei jing su wen: Nature, Knowledge, Imagery in an Ancient Chinese Medical Text. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-23322-0.
  • Veith, Ilza; translator (1972). The Yellow Emperor's Classic of Internal Medicine). Revised paperback edition. Berkeley, Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-02158-4.
  • Wiseman, Nigel and Andy Ellis (1995). Fundamentals of Chinese Medicine: Zhong Yi Xue Ji Chu. Revised edition. Brookline, Mass.: Paradigm Publications. ISBN 0-912111-44-5.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]