Чедомир Крстић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Чедомир Крстић
Лични подаци
Датум рођења1923.
Место рођењаПирот, Краљевина Југославија
Датум смрти1988
Место смртиБеоград, СФР Југославија
Уметнички рад
Пољесликарство

Чедомир Крстић (Пирот, 1923 — Београд, 1988) био је српски уметник и редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду.

Он је сликар високог занатског умећа и професионалне одговорности, који се јавно први пут представио на југословенској и српској ликовној сцени 1954. године на самосталној изложби у Пироту.[1]

Крстић који је уметничко и друго стваралаштво сматрао као стварање будућности, или „као једну огромну грађевину чија градња вечно траје и у којој свака нова генерација уграђује свој део,” свакако је својим ликовним и педагошким радом, у оквирима своје генерације, реализовао ово сопствено размишљање уграђујући део себе у ту „грађевину”. Њему у част, за све оно што је за собом оставио у ликовном стваралаштву Србије,родни град се одужио дајући Галерија савремених уметности у Пироту, његово име — Галерија „Чедомир Крстић”.[2]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

У Пироту је завршио основно и започео средње школовање, које је прекинуо због тешке ситуације у породици. Наиме детињство које је проводио у Пироту, у породици од осам чланова, која је живела искључиво од очеве скромне зараде, није могло бити нимало ружичасто, како каже сам Крстић.[3] Стање је још више погоршала прерана смрт оца која је остатак породице довела у тежак материјални положај у коме су он и још нејака, четири брата и две сестре, морали сами да обезбеђују средства за живот. У таквој ситуацији уметност је било светла страна његовог живота која га је определила за сликарство. Прве почетке ликовног стваралаштва Крстић овако описује:

У Пироту у то време није било могуће видети било какву уметничку слику, нити репродукцију, тако да је моје сазнање о уметности било на нули. Цртао сам по угледу на фотографије и трудио се да буде глатко, да се потез кредице не примећује, а то се веома допадало грађанима, па су ми често наручивали портрете својих покојника или других.[3]

Десет година Крстић је радио у Средњој школи за примењену уметност у Нишу

Сликарство је студирао на Ликовној академији у Београду од 1947. до 1952. године. После дипломирања једно време провео је у мајсторској радионици Ђорђа Андрејевића Куна. Године 1953. Крстић се преселио у Ниш, где се прихватио педагошког посла у Средњој школи за примењену уметност. На одлазак у Ниш према његовим речима определио се због:

Тоталног неслагања са концепцијом Кунове уметности коју ми је просто силом наметао, због чега сам демонстративно, после годину дана напустио његову радионицу, као и потреба за материјалном егзистенцијом. Пошто ми није одговарало да се запослим у некој основној школи или гимназији у Београду, изабрао сам Школу за примењену уметност у Нишу где су се тада тражили наставници.[3]

Одлучан да остане доследан путу којим је кренуо под будним оком свог професора Гвозденовића, Крстић је предајући сликарство у Нишу, у овом граду и његовој околини налазио своје омиљене мотиве: човека, (вечиту сликарску загонетку) и пејзаж Понишавља из кога је поникао. А како ликовни живот у Нишу није ни постојао. са још неколико слика он је постао један од пионири у покретању и стварању ликовне културе у овом малом граду без икакве традиције у уметности. Из ниша је почео да шаље слике на УЛУС-ове изложбе у Београд и оне су од стране критике биле запажене.[3]

После десет година рада у Нишу, након што је по први пут у СФР Југославији расписан, конкурс за асистента за предмет цртање и сликање на Ликовној академији у Београду, охрабрен првим успехом на изложбама, јавио се на тај конкурс, и био изабран 1961.године прво за асистента а потом 1983. године за редовног професора.[3]

А у Београду:

Обасут похвалама, наградама позивима да самостално излаже широм Југославије и увек у „државној репрезентацији” за наступе у иностранству, Крстић је до краја био професор на Академији, доцније Факултету ликовних уметности, да би се пред крај живота суочио са горчином коју доноси свест да га је „време прегазило”.[4]

Преминуо је у Београду 1988. године у 65 години живота, остављајући за собом, своја ликовна дела: ентеријере, пејзаже, портрете,

на којима је овај расни уметник показао да, и у време једноумља апстракције и енформела, могу да се испричају и изаткају ликовне чаролије у „старомодној” фигурацији једног Бонара.[4]

Ликовне колоније[уреди | уреди извор]

Ликовна колонија Сићево у чијем раду је учествовао Чедомир крстић

Чедомир Крстић је учествовао је у раду следећих ликовних колонија у СФР Југославији и Р. Србији:

  • Ликовна колонија Ечка,
  • Ликовна колонија Сићево,
  • Ликовна колонија Зрењанин,
  • Међународна умјетничка колонија Почитељ,
  • Ликовна колонија Бачка Топола и
  • Ликовна колонија „Сопоћанско виђење” Сопоћани.

Ликовно стваралаштво[уреди | уреди извор]

На Крстићево ликовно стваралаштво неизбрисив траг „оставило је детињство у грађанској породици из Пирота у тихим салонима, прекривеним раскошним пиротским ћилимима који су давали онај снажни колористички акценат засенченим енетеријерима, и питоми пејзажи његовог родног краја.”[4] У веома минуциозној анализи према мишљењу историчарке уметности Наталија Церовић

„његове радове красе изузетне вредности суптилног ткања сликарске материје...што се посебно види у пејзажима у којима Крстић остварује домете за узор.”[4]

Мотив који га је највише привлачио, свакако је људска фигура, „али не изоловано, већ у простору у коме она живи”, или све друго што је у њеној непосредној близини. Али, човек, „ваљда зато што је жив, што је у сваком тренутку изражајан и просто непоновљив,” највише га је инспирисао.[5]

Слушајући свој унутрашњи глас и покоравајући се њему, уз строгу доследности у ставу, Чедомир Крстић је током свог ликовног опуса дошао до ликовног израза (става) који је одговарао његовом склопу личности и афинитету и који је задржао до своје смрти.[6]

Изложбе[уреди | уреди извор]

Чедомир Крстић се јавно први пут представио 1954. године на самосталној изложби у Пироту. Самостално је још излагао: у Нишу 1955. и 1981. године, Новом Саду 1960. и 1987. године, Београду 1964. и 1976. године и у Западном Берлину 1983. године.

Петнаест пута је излагао на Октобарском салону у Београду и више пута на пролећним и јесењим изложбама Удружења ликовних уметника Србије.

Крстићеве слике су биле заступљене на изложбама „Народноослободилачка борба у делима ликовних уметника Југославије“ и на Југословенском тријеналу ликовних уметности.

Био је и представник Југославије на Међународном тријеналу реалистичке уметности у Софији 1982. године.

Учествовао је више пута на колективним изложбама београдских, српских и југословенских уметника у земљи и свету.

Признања[уреди | уреди извор]

За свој рад, сликар Чедомир Крстић је добио више признања. Међу осталима:

  • Октобарску награду Града Ниша за сликарство
  • Награду Удружења ликовних уметника Србије, за сликарство,
  • Специјалну награду Међународног тријенала реалистичке уметности, одржаног 1982. године у Софији.
  • Њему у част Галерија уметности „Чедомир Крстић” у Пироту носи његово име.

Дела му се чувају у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, Галерији савремене уметности у Нишу, Музеју града Београда, Музеју у Пироту и у многим јавним и приватним збиркама у Србији и иностранству.

У фабрици „1. мај“ у Пироту извео је један мозаик нешто већих димензија.[5]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Čedomir Krstić (1923—1988)”. www.riznicasrpska.net. Архивирано из оригинала 15. 05. 2018. г. Приступљено 2021-02-03. 
  2. ^ Милош Јевтић Разговор са сликаром Чедомиром Крстићем (Приредила Весна Голубовић), Разговор емитован 21. јуна 1987. на Другом програму Радио Београда, Пиротски зборник, 2011, бр. 35-36 75: 929 (047.53)
  3. ^ а б в г д Милош Јевтић Разговор са сликаром Чедомиром Крстићем (Приредила Весна Голубовић), Разговор емитован 21. јуна 1987. на Другом програму Радио Београда, Пиротски зборник, 2011, бр. 35-36 75: 929 (047.53) стр. 78
  4. ^ а б в г Кондев, Вера (13. 11. 2009). „Сликар за сва времена”. Политика онлајн. 
  5. ^ а б Милош Јевтић Разговор са сликаром Чедомиром Крстићем (Приредила Весна Голубовић), Разговор емитован 21. јуна 1987. на Другом програму Радио Београда, Пиротски зборник, 2011, бр. 35-36 75: 929 (047.53) стр. 82
  6. ^ Милош Јевтић Разговор са сликаром Чедомиром Крстићем (Приредила Весна Голубовић), Разговор емитован 21. јуна 1987. на Другом програму Радио Београда, Пиротски зборник, 2011, бр. 35-36 75: 929 (047.53) стр. 81

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чедомир_Крстић&oldid=27354601”