Иди и гледај

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди и гледај
Филмски постер
Жанрантиратни
ТворацЕлем Климов
РежијаЕлем Климов
СценариоЕлем Климов, Алеш Адамович
Главне улогеАлексеј Кравченко, Олга Миронова
МузикаОлег Јанченко
Продуцентска
кућа		Belarusfilm, Mosfilm
Година1985.
Трајање142 минута
ЗемљаСовјетски Савез
Језикруски језик, белоруски језик, немачки језик
Зарада21 милион долара
IMDb веза

Иди и гледај (рус. Иди и смотри; блр. Ідзі і глядзі) је совјетски антиратни филм из 1985. у режији Елема Климова са Алексејем Кравченком и Олгом Мироновом у главним улогама.[1] Његов сценарио, који су написали Климов и Алеш Адамович, заснован је на роману Хатин из 1971.[2] и мемоаре из 1977. Ја сам из ватреног села[3] (рус. Я из огненной деревни),[4] чији је Адамович био коаутор.[5] Климов је морао да се бори осам година против цензуре совјетских власти пре него што му је било дозвољено да сними филм у целости.[6][7]

Радња филма се фокусира на немачку окупацију Белорусије и догађаје којима је сведочио млади тинејџер по имену Фљора, који се придружује белоруским партизанима, а након тога филм приказује нацистичке злочине и патњу нанесену становништву региона источне Европе. Филм меша хиперреализам са надреализмом који лежи у основи, и филозофски егзистенцијализам са поетским, психолошким, политичким и апокалиптичким темама.

Иди и гледај наишао је на опште позитивне критике по објављивању и добио је награду FIPRESCI на 14. Московском међународном филмском фестивалу. Од тада се сматра једним од највећих филмова свих времена; у анкети Sight & Sound 2022. Најбољих филмова свих времена, заузео је 41. место.[8]

Заплет[уреди | уреди извор]

 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!
Focke-Wulf Fw 189. Извиђачки авион овог модела се више пута појављује у сценама које лете изнад Фљорине главе у целом филму.

Године 1943. Фљора и још један белоруски дечак ископавају напуштену пушку СВТ-40 из рова испуњеног песком да би се придружили совјетским партизанским снагама. Они то чине у инат свом сеоском старешини, који их упозорава да би то изазвало сумњу код окупаторских Немаца. Активности дечака примећује извиђачки авион FW 189, који лети изнад њих.

Следећег дана у Фљорину кућу стижу партизани да га регрутују, противно мајчиној жељи. Фљора постаје милиционер ниског ранга који обавља ситне задатке. Када партизани крену даље, њихов командант Косач наређује Фљори да остане у логору. Горко разочаран, Фљора плачући одлази у шуму и среће Глашу, младу адолесценткињу која ради као болничарка за партизане, а њих двоје се везују пре него што су немачки падобранци и ронилачки бомбардери напали логор.

Фљора је делимично оглушен од експлозија пре него што се њих двоје сакрију у шуми. Фљора и Глаша путују у његово село, само да би пронашли његов дом напуштен и прекривен мувама. Поричући да му је породица мртва, Фљора верује да се крију на оближњем острву преко мочваре. Пратећи арогантно Фљору из свог села, Глаша случајно окреће главу и тада угледа гомилу тела погубљених сељана поред куће, али се уздржава да Фљору упозори. Њих двоје постају хистерични након што су газили кроз мочвару, где Глаша вришти на Фљору да је његова породица заправо мртва у селу, што је резултирало тиме да је он гурне у воду, а затим одмах покуша да је спасе. Рубеж, партизански борац, наилази на њих и води их да упознају преживеле мештане, укључујући и тешко изгорелог сеоског старешину, који прича Фљори о смрти његове породице и говори му да није требало да ископа пушке. Фљора покушава да се убије из осећања кривице тако што зарони главу у мочвару, али Глаша и сељани га спасавају и теше.

Рубеж води Фљору и још двојицу мушкараца да пронађу храну у оближњем складишту, само да би открио да га чувају немачке трупе. Током повлачења, двојицу пратилаца убија нагазна мина. Рубеж и Фљора краду краву од колаборациониста, али немачки митраљез пуца на њих, убијајући Рубежа и краву. Фљора касније покушава да украде коња и кола, али га власник хвата и уместо да му науди, он помаже да се сакрије Фјорин идентитет када му се приближе СС трупе.

Фљору одводи у село Переходи, где журно расправљају о његовом лажном идентитету, док СС командир, у пратњи сарадника из Ослободилачке војске Русије и Шуцманшафт батаљона 118, опкољава и заузима село. Фљора покушава да упозори грађане док их терају у смрт, али је приморан да им се придружи у цркви. Фљори и младој жени је дозвољено да побегну из цркве, али њу хватају за косу и одвлаче у камион како би је групно силовали. Немачке снаге пуцају, пале и бацају експлозив у цркву. Немачки официр упери пиштољ у Фљорину главу да би се сликао, а затим га напушта када војници одлазе.

Климов је спојио ове две фотографије (Клара; лево и Адолф; десно) да би направио слику на коју Фљора престаје да снима.

Фљора ће одлутати из спаљеног села, откривајући да су партизани поставили заседу Немцима. Фљора враћа своју јакну и пушку, а придружује му се и девојка коју су СС војници одвукли, крваву и у стању фуге након групног силовања. Фљора се враћа у село, где су партизани заробили једанаест Немаца и њихових сарадника, укључујући команданта СС трупе. Командант и главни сарадник се залажу за своје животе и одбацују кривицу, али млади фанатични официр, оберстурмфирер, не извињава се и заклиње се да ће извршити своју геноцидну мисију. Косач тера свог сарадника да полије Немце бензином, али згрожена гомила их све стреља пре него што их запале.

Док партизани одлазе, Фљора примећује урамљени портрет Адолфа Хитлера у локви и наставља да га снима више пута. Док то ради, монтажа клипова из Хитлеровог живота врти се у обрнутом смеру, али када је Хитлер приказан као беба у крилу његове мајке Кларе, Фљора престаје да пуца и плаче. На насловној карти пише „Уништено је 628 белоруских села, заједно са свим њиховим становницима“.[7] Фљора жури да се придружи својим друговима.

Улоге[уреди | уреди извор]

  • Алексеј Кравченко као Фљора/Флоријан Гајшун
  • Олга Миронова као Глаша/Глафира
  • Љубомирас Лауцевичијус као Косач (глас Валериј Кравченко)
  • Владас Багдонас као Рубеж
  • Татјана Шестакова као Фљорина мајка
  • Јевгениј Тиличејев као Гежел главни сарадник
  • Викторс Лоренц као немачки командант Валтер Штајн
  • Јури Лумист као фанатични немачки официр

Продукција[уреди | уреди извор]

Климов је написао сценарио са Алешом Адамовичем, који се као тинејџер борио са белоруским партизанима. Према сећањима редитеља, рад на филму почео је 1977. године:

Ближила се 40. годишњица Велике победе.[3][9][10] Управи је требало дати нешто актуелно. Читао сам књигу „Ја сам из огњеног села“, која се састојала од прича из прве руке о људима који су неким чудом преживели страхоте фашистичког геноцида у Белорусији. Многи од њих су тада још били живи, а Белоруси су успели да забележе нека своја сећања на филм. Никада нећу заборавити лице и очи једног сељака и његово тихо сећање на то како му је цело село сатерано у цркву и како им је, непосредно пред спаљивање, један официр дао понуду: „Ко нема децу може да оде“. И није издржао, отишао је, а за собом оставио жену и малу децу... или о томе како је још једно село спаљено: одрасли су сви сатерани у шталу, а деца остављена. А касније су их пијани мушкарци опколили овчарским псима и пустили псе на децу.

А онда сам помислио: свет не зна за Хатин! Они знају за Катињ, за масакр тамошњих пољских официра. Али они не знају за Белорусију. Иако је тамо спаљено више од 600 села!

И одлучио сам да снимим филм о овој трагедији. Савршено сам разумео да ће филм завршити оштар. Одлучио сам да централну улогу сеоског момка Фљоре не игра професионални глумац, који је по удубљењу у тешку улогу могао да се психички заштити својим нагомиланим глумачким искуством, техником и вештином. Хтео сам да нађем једноставног дечака од четрнаест година. Морали смо да га припремимо за најтежа искуства, па да их снимимо на филм. А уједно смо морали да га заштитимо од стреса како не би по завршетку снимања био остављен у лудници, већ жив и здрав враћен мајци. На срећу, са Алексејем Кравченком, који је играо Фљору и који је касније постао добар глумац, све је прошло глатко.

Догађаји са људима, сељацима, заправо су се десили онако како је приказано у филму. [У њему] нема професионалних глумаца. Чак је и језик који се говори у филму белоруски. Оно што је било важно јесте да су се сви догађаји приказани у филму заиста догодили у Белорусији.

Схватио сам да ће ово бити веома бруталан филм и да је мало вероватно да ће људи моћи да га гледају. Рекао сам то свом коаутору сценарија, писцу Алешу Адамовичу. Али он је одговорио: „Онда нека не гледају. То је нешто што морамо оставити после нас. Као доказ рата и као молбу за мир."[6]

— Елем Климов[11]

Осам година,[9] снимање није могло да почне јер Државни комитет за кинематографију (Госкино) није прихватио сценарио, сматрајући га превише реалистичним, називајући га пропагандом „естетике прљавштине“ и „натурализма“.[6] Поред тога, смрт Климове супруге Ларисе Шепитко 1979. године, такође филмског ствараоца, приморала га је да прво заврши посао који је она започела на свом следећем филму, Збогом, који ће коначно ће бити објављен 1983.[12] Коначно, 1984. године, Климов је могао да почне да снима без икаквих компромиса и без икакве цензуре. Једина промена је промена назива самог филма, Иди и гледај од оригинала, Убиј Хитлера[13][14] (Климов такође каже ово у издању DVD-а у Великој Британији из 2006.).[15]

Филм је сниман хронолошким редом у периоду од девет месеци.[13] Кравченко је рекао да је претрпео „највећи умор и глад. Држао сам најстрожу дијету, а по завршетку снимања вратио сам се у школу не само мршав, већ и седокос”.[13][16] Супротно неким гласинама, Кравченкова коса није постала трајно седа. У ствари, за фарбање његове косе коришћена је специјална боја за мешање сребра, заједно са танким слојем стварног сребра. Због тога је било тешко да се врати у нормалу, па је Кравченко морао да живи са оваквом косом неко време након снимања филма.[14]

Да би 14-годишњег Кравченка припремио за улогу, Климов је позвао хипнотизера са аутогеним тренингом.[14] „[Кравченкова глума] је могла да има веома тужан крај. Могао је да заврши у лудници“, рекао је Климов.[14] „Схватио сам да морам да му убризгам садржај који он није поседовао“, „Ово је доба када дечак не зна шта је права мржња, шта је права љубав“. „На крају, господин Кравченко је био у стању да се концентрише толико интензивно да је изгледало као да се хипнотисао за ту улогу.[13][17]

Да се створи максимални осећај непосредности, реализам, хиперреализам и надреализам делују у једнакој мери,[18] Климов и његов сниматељ Алексеј Родионов користили су натуралистичке боје, широки екран и много Steadycam снимака; филм је препун екстремних крупних планова лица, не трза се од непријатних детаља спаљеног меса и окрвављених лешева, а пушке су често биле напуњене бојевом муницијом, а не ћорцима.[3][13][14][19][20] Кравченко је у интервјуима поменуо да су меци понекад пролазили само 10 центиметара изнад његове главе[13] (као на пример у сцени са кравом). На сету је обезбеђена врло мала заштита. Када су ронилачке бомбе детониране, сниматељска екипа је имала само бетонску плочу високу 1,5 метара и широку 5 метара да их заштити.[3] У исто време, мизансцен је фрагментаран и неповезан: постоје дисконтинуитети између снимака док се ликови појављују у крупном плану, а затим нестају ван камере. На другим местима, тренутак откровења обележен је дезоријентишућим снимком увећања/умањивања.[3]

Музика[уреди | уреди извор]

Оригинална музика за филм је ритмички аморфна музика коју је компоновао Олег Јанченко.[9][21] У неколико кључних тачака у филму користи се класична музика углавном немачких или аустријских композитора, као што је Плави Дунав Јохана Штрауса II.[22] Совјетска маршевска песма "Свети рат" [23] и руска народна песма "Коробеиники" (Вадим Козин) пуштају се у филму једном. Током сцене у којој Глаша плеше, музика у позадини су неки фрагменти песме Мери Диксон из филма „Циркус“ Григорија Александрова из 1936. године.[21][24] На крају, током фотографске монтаже, коришћена је музика Рихарда Вагнера, пре свега „Вожња Валкирија“ из Die Walküre.[21]

На крају филма, партизани шетају шумом уз звуке Моцартове Лакримозе пре него што се камера нагне ка небу и појави се завршни наслов.[21] Филмски критичар Роџер Иберт коментарисао је ову сцену:[25]

Постоји занимљива сцена овде у шуми, сунчева светлост пада кроз лишће, када се звучна подлога, која је била суморна и жалосна, изненада избија на Моцарта. А шта ово значи? Фантазија, верујем, а не Фљорина реалност, која вероватно никада није чула такву музику. Моцарт се спушта у филм као deus ex machina, да нас подигне из очаја. Можемо то прихватити ако желимо, али то ништа не мења. То је као иронично исмевање.

Значење наслова[уреди | уреди извор]

Оригинални белоруски и руски наслов филма потиче из 6. поглавља Књиге Откровења, где је у првом, трећем, петом и седмом стиху написано „Ідзі і глядзі“ на белоруском[26] (енглески: "Come and see", грчки: Ἔρχου καὶ ἴδε, Erchou kai ide[27] и "Иди и смотри" на руском) као позив да погледамо уништење које су изазвала Четири коњаника Апокалипсе.[28][29] Поглавље 6, строфе 7–8 су цитирани као посебно релевантни за филм:

И када је отворио четврти печат, чуо сам глас четврте звери како говори: Иди и гледај! И погледах, и гле коња бледог, а име му што је седео на њему беше Смрт, а пакао га прати. И даде им се власт над четвртим делом земље, да убијају мачем, и глађу, и смрћу, и зверима земаљским.

Пријем[уреди | уреди извор]

Оригинал[уреди | уреди извор]

Иди и гледај своју светску премијеру имао је у такмичарском програму на 14. Московском међународном филмском фестивалу 9. јула 1985.[30] У биоскопима је пуштен 17. октобра 1985. године,[31] привукао је 28,9 милиона гледалаца[7][13] и био на шестом месту на благајнама 1986. године.[7]

Рестаурација[уреди | уреди извор]

Године 2017. филм је добио званичну рестаурацију коју је надгледао Карен Шахназаров. Освојио је награду Венецијанске класике за најбољи рестаурирани филм, а поново је приказан у неколико европских независних биоскопа.[32][33][34]

Кућни медији[уреди | уреди извор]

Године 2001. филм је објављен на DVD у Сједињеним Државама од стране Кино Лорбер. Филм је постао доступан на FilmStruck,[10] стриминг сервису за колекцију Критерион од његовог отварања 1. новембра 2016. до затварања 29. новембра 2018, а од новембра 2019. на новом сервису Критерион канала.[35] 18. децембра 2019. Janus Films објавио је трејлер[36][37] за 2к-рестаурацију који је премијерно приказан на Филмском форуму у Њујорку 21. фебруара 2020. [38][39] са биоскопском представом[40][39], а затим је издање за домаће медије преко Критериона објављено 30. јуна 2020..[41][31]

Пријем, наслеђе и признања[уреди | уреди извор]

Зарада[уреди | уреди извор]

Иди и гледај зарадио је 71.909 долара у Сједињеним Државама и Канади[31] и 20,9 милиона долара на другим територијама, што је укупно скоро 21 милион долара широм света,[42] плус скоро 1,3 милиона долара са продајом кућних видео снимака.[31]

Критички одговор[уреди | уреди извор]

Савремене критике[уреди | уреди извор]

Први пријем је био позитиван. Волтер Гудман је за The New York Times написао да је „Историја мучна, а презентација је графичка... Моћан материјал, моћно приказан...“, и одбацио је крај као „дозу тренутне инспиративности“, али је признао Климовљев „неоспоран таленат“.[43] Рита Кемплеј, из The Washington Post, написала је да „режирајући са љутом елоквенцијом, [Климов] улази у тај халуцинантни доњи свет крви и блата и ескалирајуће лудило које је Франсис Форд Копола пронашао у Апокалипси данас. И иако црта изненађујуће живописну представу од његове неискусне тинејџерске улоге, Климовљево јунаштво је његова визуелна поезија, мишићава и анимистичка, попут оне сународника Андреја Кончаловског у његовом епу Siberiade.[44]" Марк Ле Фану је у Sight & Sound написао да је Иди и гледај „моћан ратни филм ... Редитељ је извукао одличну представу од свог главног глумца Кравченка“.[45]

Према речима Климова, филм је био толико шокантан за публику да је хитна помоћ понекад била позивана да одвезу неке гледаоце који су били веома погођени филмом, како у Совјетском Савезу, тако и у иностранству.[15][9] Током једне од дискусија после филма, један старији Немац је устао и рекао: „Био сам војник Вермахта, штавише, официр Вермахта. Пропутовао сам целу Пољску и Белорусију и коначно стигао до Украјине. Сведочићу: све што се каже у овом филму је истина. А мени је најстрашније и најсрамније то што ће овај филм видети моја деца и унуци”.[46][6]

Ретроспективне процене[уреди | уреди извор]

Филм је од тада надалеко познат у 21. веку. На агрегатору рецензија Rotten Tomatoes, филм има оцену одобравања од 90%, на основу 58 рецензија, са просечном оценом 8,6/10. Консензус критичара веб-сајта гласи: „Колико год филмови могли да буду делотворни против рата, Иди и гледај је мучна одисеја кроз најгоре за шта је човечанство способно, коју је бравурозно режирао Елем Климов."[1]

Године 2001. Данит Стефенс из Entertainment Weekly је написао да „Климов наизменично мења ужасе рата са повременим сликама налик бајкама; заједно дају филм неописиво узнемирујућим квалитетом који остаје дуго након што се крене."[47]

Године 2001, Ј. Хоберман из The Village Voice је рецензирао Иди и гледај, написавши следеће: „Режиран за барокни интензитет, Иди и гледај је снажан уметнички филм са аспирацијама ка визионарству – не толико графички, колико лежерно буквално настројен у свом представљање масовног убиства (Филм је упоређиван и са Шиндлеровом листом и са Спашавањем редова Рајана, и не би било изненађујуће сазнати да га је Стивен Спилберг видео пре него што је снимио било који од наведених). Централни злочин филма је варварски циркус који се састоји од трештања музике и лавежа паса у којима ескадрила пијаних немачких војника окупља и парадира сељаке до њихове пропасти... Делић стварног снимка лешева из логора смрти који Климов користи двоструко је узнемирујући јер ретроспективно умањује бригу са којом он оркестрира уништавање града. Углавном више воли да прикаже Горгону како се огледа у Персејевом штиту. Мало је слика које су неизбрисиве од призора окамењеног израза лица младог Алексеја Кравченка."[48] У истој публикацији 2009. Елиот Штајн је описао Иди и гледај као „невероватну мешавину лирског поетизма и експресионистичке ноћне море."[49]

Године 2002. Скот Тобајас из The A.V. Club је написао да су Климовљеви „утисци незаборавни: вриштава какофонија бомбардовања разбијена тихим звуком Моцартове фуге, мрачно, сушно поље изненада обасјано језиво лепим наранџастим бакљама, немачке трупе које се појављују као духови из тешке јутарње магле. Производ ере гласности, Иди и гледај, далеко је од патриотског споменика тешко извојеване победе Русије. Уместо тога, то је језив подсетник на страшне трошкове те победе."[50] Британски часопис The Word је написао да се „Иди и гледај нашироко сматра најбољим ратним филмом икада снимљеним, мада вероватно не од стране обожавалаца Великог бекства."[51] Тим Лот је 2009. написао да филм „чини да Апокалипса данас изгледа лагано“.[52]

Године 2006, Џофри Макнаб из Sight & Sound написао је: „Климовљев задивљујући ратни филм комбинује интензиван лиризам са врстом насилног крвопролића због којег би чак и Сам Пекинпа застао“.[53]

Роџер Иберт је 16. јуна 2010. објавио рецензију филма Иди и гледај као део своје серије „Сјајни филмови“, описујући га као „један од најразорнијих филмова о било чему, а у њему преживели морају да завиде мртвима. Филм приказује бруталност и повремено је веома реалистичан, али постоји преклапање пригушеног кошмарног претеривања... видеће како. То је неизрециво депресивно, јер историја никада не може да се поништи, и заувек је са нама."[25]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Иди и гледај се појављује на многим листама филмова који се сматрају најбољима. У 2008. години, Иди и гледај је стављен на 60. место на листи „500 најбољих филмова свих времена” часописа Empire 2008.[54] Такође је доспео на листу "50 филмова које треба да видите пре него што умрете[55] на Channel 4 и био је рангиран на 24. месту у часопису Empire „100 најбољих филмова светске кинематографије" 2010.[56] Фил де Семлијен из Empire-а описао је дело као "Елим Климов озбиљно утицајан, дубоко узнемирујући белоруски опус. Ниједан филм – ни Апокалипса данас, ни Бојеви метак – не говори о дехуманизовању јасније или жешће... Импресионистичко ремек-дело и вероватно најгори филм за романтичне састанке икада."[57] Заузео је 154. међу критичарима и 30. међу редитељима у анкетама Sight & Sound за највеће филмове икада снимљене 2012. године,[58] док је био на 104. међу критичарима и 41. међу редитељима у анкетама Sight & Sound 2022. године.[59] Филм се генерално сматра једним од највећих антиратних филмова икада снимљених, и са историјски најтачнијим приказима злочина на Источном фронту.[13][11][60][61][62][63]

Климов више није снимао филмове после Иди и гледај,[64] што је навело неке критичаре да спекулишу зашто. Климов је 2001. рекао: „Изгубио сам интересовање за снимање филмова... Све што је било могуће, осећао сам да сам већ урадио“.[17]

Признања[уреди | уреди извор]

Иди и гледај изабран је као совјетски филм за најбољи филм на страном језику на 58. додели Оскара, али није прихваћен као номинован.[65]

Награда Датум церемоније Категорије Прималац(и) Резултат Извори
14. Московски међународни филмски фестивал[66] 12. јул 1985. Златна награда Елем Климов освојено [66][67][68][69][70]
FIPRESCI награда Елем Климов освојено [71][70][66]
74. Венецијански међународни филмски фестивал[72] 9. септембар 2017. Награда Венецијанске класике за најбољи рестаурирани филм Иди и гледај освојено [72]

Види још[уреди | уреди извор]

  • Списак совјетских пријава за Оскара за најбољи филм на страном језику

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Come and See (Idi i smotri) (1985)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. 6. 2. 1987. Приступљено 14. 3. 2023. 
  2. ^ Mort, Valzhyna (30. 6. 2020). „Read and See: Ales Adamovich and Literature out of Fire”. The Criterion Collection. Приступљено 1. 9. 2022. 
  3. ^ а б в г д Chapman, James (2008). „Chapter 2 war as tragedy (pp. 103ff.)”. War and Film. Islington: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189347-5. 
  4. ^ Адамович, Алесь [Adamovich, Ales]; Брыль, Янка [Visor, Vanya]; Калесник, Уладзимир Андрэевич [Kalesnik, Uladimir Andreevich] (1977). Я из огненной деревни... [I Am from the Fiery Village...] (на језику: белоруски). Minsk: Мастацкая лит-ра [Art lit-ra]. 
  5. ^ Rein, Leonid (2011). The Kings and the Pawns. Collaboration in Byelorussia during World War II. New York City: Berghahn Books. ISBN 978-0-85745043-2. „The stories of survivors from the burned villages were collected in the 1970s by three Byelorussian writers, Ales' Adamovich, Janka Bryl', and Vladimir Kolesnik and published as a book in Russian and Byelorussian under the title Ya iz ognennoj derevni ... [I am from the fiery village]. See Adamovich et al., Ya iz ognennoj derevni ... (Minsk, 1977).” 
  6. ^ а б в г Марина Мурзина [Marina Murzina] (20. 10. 2010). Иди и смотри: съёмки превратились для Элема Климова в борьбу с цензурой [Come and See: filming turned for Elem Klimov into fight against censorship]. Аргументы и факты [Arguments and Facts] (на језику: руски) (42). Приступљено 30. 8. 2016. 
  7. ^ а б в г Youngblood, Denise Jeanne (2007). Russian War Films. On the Cinema Front, 1914–2005. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. стр. 197. ISBN 978-0-700-61489-9. 
  8. ^ „Directors' 100 Greatest Films of All Time”. BFI. Приступљено 2022-12-01. 
  9. ^ а б в г Dunne, Nathan (18. 7. 2016). „Atrocity exhibition: is Come and See Russia's greatest ever war film?”. The Calvert Journal. Приступљено 20. 7. 2019. 
  10. ^ а б Noah, Will (10. 1. 2018). „Elem Klimov's Boundary-Pushing Satires”. The Criterion Collection. Приступљено 11. 11. 2018. 
  11. ^ а б Holloway, Ron (1986). „Interview with Elem Klimov”. Kinema. Приступљено 18. 2. 2020. 
  12. ^ „Come and See” (PDF). Janus Films. 2020. Приступљено 23. 3. 2020. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж Niemi, Robert (2018). „Come and See [Russian: Idi i smotri] (1985) (pp. 61-63)”. 100 Great War Movies. The Real History Behind the Films. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-440-83386-1. 
  14. ^ а б в г д Wess, Richard (22. 6. 2020). „9 Must-Know Facts About Come and See”. Russia Beyond. Приступљено 7. 7. 2020. 
  15. ^ а б Elem Klimov about Come and see (interview with English subtitles). 18. 6. 2010. Приступљено 20. 2. 2020. 
  16. ^ Вера Маевская [Vera Maevskaia] (20. 7. 2004). Алексей КРАВЧЕНКО: "Со съемок фильма Климова "Иди и смотри" я вернулся не только страшно худой, но и седой" [Aleksey Kravchenko: "From the making of Klimov's film Come and See I returned not only terribly skinny, but also grizzled"]. Бульвар [Boulevard] (на језику: руски) (29). Приступљено 31. 3. 2018. 
  17. ^ а б Ramsey, Nancy (28. 1. 2001). „FILM; They Prized Social, Not Socialist, Reality”. The New York Times. Архивирано из оригинала 23. 11. 2018. г. Приступљено 17. 7. 2020. 
  18. ^ Menashe, Louis (2014) [2010]. Moscow Believes in Tears. Russians and Their Movies. Washington, D.C.: New Academia Publishing, LLC. стр. 95-96. ISBN 978-0-984-58322-5. 
  19. ^ Stilwell, Blake (26. 4. 2017). „This Soviet WWII movie used real bullets instead of blanks”. wearethemighty.com. Приступљено 31. 3. 2018. 
  20. ^ Gault, Matthew (28. 5. 2016). „'Come and See' Turns the Eastern Front Into a Hallucinatory Hellscape”. warisboring.com. Приступљено 31. 3. 2018. 
  21. ^ а б в г Egorova, Tatiana K. (1997). Soviet Film Music. An Historical Survey. Translated by Tatiana A. Ganf and Natalia Aleksandrovna Egunova. Reading, Berkshire: Harwood Academic Publishers. стр. 243. ISBN 978-3-718-65910-4. 
  22. ^ „Whitegirl Julia Stiles in Save the Last Dance”. New York Press. 16. 2. 2015. Приступљено 6. 11. 2021. 
  23. ^ Kirschenbaum, Lisa A. (2010). Biess, Frank; Moeller, Robert G., ур. Histories of the Aftermath. The Legacies of the Second World War in Europe. New York City: Berghahn Books. стр. 67. ISBN 978-1-845-45732-7. 
  24. ^ Salys, Rimgaila (2009). The Musical Comedy Films of Grigorii Aleksandrov. Laughing Matters. Bristol: Intellect Books. стр. 151. ISBN 978-1-841-50282-3. 
  25. ^ а б Ebert, Roger (16. 6. 2010). „Come and See”. RogerEbert.com. Приступљено 25. 2. 2014. 
  26. ^ „Адкрыцьцё (Апакаліпсіс) 6. Беларускі пераклад Васіля Сёмухі” [Revelation (Apocalypse) 6. Belarusian translation by Vasyl Semukha] (на језику: белоруски). Архивирано из оригинала 29. 11. 2022. г. Приступљено 29. 11. 2022. 
  27. ^ Garland, Anthony Charles Архивирано 8 новембар 2012 на сајту Wayback Machine (2007). A Testimony of Jesus Christ - Volume 1. A Commentary on the Book of Revelation. SpiritAndTruth.org. 2007. стр. 325. ISBN 978-0-978-88641-7. 
  28. ^ Wise, Damon (28. 10. 2013). „Top 10 war movies. 5. Come and See”. The Guardian. London. Приступљено 4. 7. 2016. 
  29. ^ The same biblical quote is at the center of the film Horsemen (2009).
  30. ^ „Иди и смотри (1985) — дата выхода в России и других странах — Кинопоиск” [Come and See (1985) — release date in Russia and other countries - Film search]. Кинопоиск [Film search] (на језику: руски). Приступљено 28. 5. 2023. 
  31. ^ а б в г „Come and See (1985) - Financial Information”. The Numbers. Nash Information Services, LLC. Приступљено 6. 12. 2023. 
  32. ^ „Biennale Cinema 2017 | Official Awards of the 74th Venice Film Festival”. Venice Film Festival. 9. 9. 2017. Приступљено 18. 2. 2020. 
  33. ^ „Come And See (Idi I Smotri) - English subtitled - Lumière Cinema Maastricht”. lumiere.nl. Приступљено 18. 2. 2020. 
  34. ^ „New Restoration of Elem Klimov's Come and See Wins Best Restored Film Award at Venice Classics”. blu-ray.com. 11. 9. 2017. Приступљено 19. 2. 2020. 
  35. ^ „Come and See - The Criterion Channel”. criterionchannel.com. Приступљено 28. 2. 2020. 
  36. ^ Janus Films [janusfilms] (18. 12. 2019). „COME AND SEE https://bit.ly/2rO8YbL” (твит). Приступљено 18. 2. 2020 — преко Twitter-а. 
  37. ^ Janus Films (13. 12. 2019). „COME AND SEE - NEW RESTORATION TRAILER”. Приступљено 18. 2. 2020 — преко Vimeo. 
  38. ^ Barfield, Charles (18. 12. 2019). „'Come And See' 2K Restoration Trailer: Elem Klimov Incredible War Gets Re-Released In 2020”. theplaylist.net. Приступљено 18. 2. 2020. 
  39. ^ а б „Come and See (21 February 2020 re-release)”. Box Office Mojo. IMDbPro. Приступљено 18. 3. 2020. 
  40. ^ „WANDA - Janus Films”. Janus Films. Архивирано из оригинала 13. 3. 2020. г. Приступљено 18. 3. 2020. 
  41. ^ Janus Films [janusfilms] (26. 12. 2019). „Click to see the full poster for our new restoration of COME AND SEE! Will be on sale soon @Criterion” (твит). Приступљено 18. 3. 2020 — преко Twitter-а. 
  42. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом BOM1.
  43. ^ Goodman, Walter (6. 2. 1987). „Film: 'Come and See', from Soviet”. The New York Times. Приступљено 30. 5. 2013. 
  44. ^ Kempley, Rita (25. 9. 1987). „Come and See review”. The Washington Post. Washington, D.C. Приступљено 7. 1. 2017. 
  45. ^ Le Fanu, Mark (пролеће 1987). „Partisan | Come and See Review”. Sight & Sound. Приступљено 18. 2. 2020. 
  46. ^ Pasternack, Jesse (2020-09-21). „The Undeniable Power of Come and See”. Indiana University Cinema. Архивирано из оригинала 5. 10. 2020. г. Приступљено 2022-01-01. 
  47. ^ Steffens, Daneet (2. 11. 2001). „Come and See”. Entertainment Weekly. Приступљено 20. 1. 2017. 
  48. ^ Hoberman, J. (30. 1. 2001). „High Lonesome”. The Village Voice. New York City. Приступљено 25. 2. 2014. 
  49. ^ Stein, Elliott (18. 8. 2009). „Come and See”. The Village Voice. New York City. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. Приступљено 25. 2. 2014. 
  50. ^ Tobias, Scott (19. 4. 2002). „Come And See”. The A.V. Club. Chicago: Onion, Inc. Приступљено 25. 2. 2014. 
  51. ^ The Word (41). London. јул 2006. стр. 122.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  52. ^ Lott, Tim (24. 7. 2009). „The worst best films ever made”. The Guardian. London. Приступљено 25. 2. 2014. 
  53. ^ Macnab, Geoffrey (2006). „NA”. Sight & Sound. British Film Institute. 16 (1–6): 50. 
  54. ^ „The 500 Greatest Movies of All Time”. Empire. новембар 2008. Архивирано из оригинала 10. 3. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2020. 
  55. ^ „Film4's 50 Films To See Before You Die”. Channel 4. 22. 7. 2006. Архивирано из оригинала 27. 4. 2008. г. Приступљено 19. 2. 2020. 
  56. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema”. Empire. 2010. Архивирано из оригинала 2. 12. 2011. г. Приступљено 19. 2. 2020. 
  57. ^ de Semlyen, Phil (11. 10. 2010). „Become A War Films Expert In Ten Easy Movies”. Empire. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 18. 2. 2020. 
  58. ^ „Votes for IDI I SMOTRI (1985)”. Sight & Sound. British Film Institute. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 20. 1. 2017. 
  59. ^ „Come and See (1985) - BFI”. Sight & Sound. British Film Institute. Приступљено 13. 3. 2023. 
  60. ^ Kirschenbaum, Lisa A. (2006). The Legacy of the Siege of Leningrad, 1941–1995. Myth, Memories, and Monuments. Cambridge University Press. стр. 180f. ISBN 978-1-139-46065-1. 
  61. ^ „Idi i smotri | Viennale”. Vienna International Film Festival. 15. 11. 2019. Приступљено 18. 2. 2020. 
  62. ^ Kumar, Arun (30. 6. 2019). „Come and See [1985]: A Chilling and Indelible Reminder of Nazi Carnage”. highonfilms.com. Приступљено 18. 2. 2020. 
  63. ^ Goscilo, Helena; Hashamova, Yana, ур. (2010). Cinepaternity. Fathers and Sons in Soviet and Post-Soviet Film. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 95ff. ISBN 978-0-253-22187-2. 
  64. ^ Bergan, Ronald (4. 11. 2003). „Obituary: Elem Klimov”. The Guardian. London. Приступљено 8. 6. 2009. 
  65. ^ „The 58th Academy Awards (1986) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 24. 3. 1986. Приступљено 5. 3. 2020. 
  66. ^ а б в „1985: 14th Moscow International Film Festival”. MIFF. 28. 6. — 12. 7. 1985. Архивирано из оригинала 14. 5. 2021. г. Приступљено 17. 7. 2020. 
  67. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Chapman2.
  68. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Criterion2.
  69. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом DJY2.
  70. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Niemi2.
  71. ^ „14th Moscow International Film Festival - Fipresci”. FIPRESCI. 12. 7. 1985. Приступљено 19. 2. 2020. 
  72. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Venice2.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иди_и_гледај&oldid=27523625”