Miraš Dedeić
| Miraš Dedeić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 8. novembar 1938. |
| Mjesto rođenja | Durmitor Kraljevina Jugoslavija |
| Državljanstvo | Crna Gora |
| Obrazovanje | Teološki fakultet u Beogradu |
Miraš Dedeić (Ramovo Ždrijelo, Durmitor, 8. novembar 1938) jeste lider kanonski nepriznate vjerske zajednice (registrovane nevladine organizacije) Crnogorske pravoslavne crkve. Kao lider ove zajednice samozvano se tituliše kao Arhiepiskop Cetinjski i Mitropolit Crnogorski.[1] Sjedište kao poglavara NVO CPC mu se nalazi u Cetinju. Zamjenio je prvog samozvanog poglavara ove nepriznate vjerske zajednice, Antonija Abramovića koji je preminuo 1996. godine.[2]
Devedesetih godina bio je istaknut po srpskim nacionalnim i rodoljubim izjavama i besjedama. Prije nego što je osnovana NVO CPC, Dedeić je bio svešteno lice u okviru kanonske Srpske pravoslavne crkve i Carigragske patrijaršije, odakle je trajno raščinjen. Njegovo javno djelovanje i nastupe prate kontroverze i izjave netrpeljivosti prema SPC i srpskom narodu. Tokom 2023. je smijenjen dok je bio na funkciji. Na svecrnogorskom zboru na Cetinju je na njegovu poziciju izabran njegov učenik Bojan Bojović, što on aktivno osporava.
Biografija[уреди | уреди извор]
Dedeić je diplomirao na Teološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, potom je bio suplent monaške škole u manastiru Ostrog. Završio je postdiplomske studije na Papskom orijentalnom institutu u Rimu 1973. godine, a potom pohađao Rusku duhovnu akademiju Svetoga Sergija u gradu Zagorsk. Radio je pri državnim arhivima u SFRJ, Sovjetskom Savezu i Italiji.
Rukopoložen je za mirskog pravoslavnog sveštenika Srpske pravoslavne crkve 1988. godine u Beču, u Crkvi Svete Trojice, od strane mitropolita Austrije i egzarha Italije i Mađarske, Hrizostoma, uz pratnju episkopa austrijskog Mihaila Hristopulisa, grčkog arhimandrita Svete gore, arhimandrita ruskog i bugarskog. Bio je pravoslavni paroh Carigradske patrijaršije u Rimu gdje je kasnije i proizveden u arhimandrita.[3] Početkom 1990ih, odlukom Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, zbog teških zloupotreba svešteničkog čina i mnogobrojnih kanonskih prestupa raščinjen je iz ove vjerske zajednice, te svoj rad nastavlja pri Vaseljenskoj patrijaršiji, predstavništvu za Italiju.
Za vrijeme svog rada u Rimu, Dedeić se često oglašavao u medijima, a kao deklarisani Srbin, svoje sljedbenike bi pozdravljao kao „djecu Svetoga Save i potomke kneza Lazara“. Tokom života u Rimu proslavljao je Vidovdan obeležavajući ga „akatistom svim srpskim svetima i pomen palim Srbima za slobodu i nacionalne vrednosti srpskog naroda".[4] Franju Tuđmana je u ovom periodu karakterisao kao slovenskog Hitlera i podržavao je osvajanje Dubrovnika.[5][6]
Njegov razvod 1994. godine i optužbe bivše supruge za preljubu bile su razlog da ga mitropolit Vaseljenske patrijaršije za Italiju, Spiridon stavi pod zabranu činodejstva. U pismu mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom Jovanu (SPC) od 16. maja 1995. Dedeić je ovu suspenziju pravdao navodnim grčkim zamjeranjem, jer je organizovao „srpsku crkvenu opštinu u Rimu“, te mitropolita Jovana molio da ga primi nazad u SPC za parohijskog sveštenika.[7]
Budući odbijen, Dedeić pronalazi svoje mjesto u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, nevladinoj organizaciji osnovanoj 1993. godine od strane nacionalnih Crnogoraca, privrženih ideji crnogorske nezavisnosti. Uz pomoć sličnih nekanonskih pravoslavnih crkvenih organizacija iz Bugarske i Ukrajine (izopštenih od strane carigradskog patrijarha), u Crkvi Svete Paraskeve u Sofiji, Dedeić je 1998. godine, ustoličen za arhiepiskopa ove nekanonske vjerske zajednice. Hirotonisan je za episkopa od strane nepriznatog patrijarha bugarskog, Pimena i sedam samozvanih mitropolita i episkopa nepriznatog Alternativnog sinoda Bugarske pravoslavne crkve.
Na Cetinju, 31. oktobra 1998. godine, u društvu simpatizera CPC-a, Dedeić se proglasio za samozvanog mitropolita ove vjerske zajednice.[2][8]
Godine 2006. posjetio je Vukovar gdje je odao počast hrvatskim vojnicima i civilima poginulim u ratu.[9]
Tokom posjete Kotoru 2015. godine, građani su ga u znak protesta nazivali sotonom i ustašom. Tom prilikom Miraš je udario jednu stariju ženu u lice.[10]
Novembra 2022. svojim izjavama uvrijedio je pripadnike romske nacionalne zajednice u Crnoj Gori, zbog čega su romske organizacije zahtjevale njegovo zvanično izvinjenje.[11]
U svojim izjavama izražava izrazitu netrpeljivost prema kanonskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.[12]
Od njegove Crnogorske pravoslavne crkve (CPC-1993) se 2018. godine odvojila posebna Crnogorska pravoslavna crkva (2018) (CPC-2018).
Pre navodima Miraša Dedeića, njegov bliski saradnik Boris Bojović je tokom avgusta 2023. godine otpočeo kampanju i lobiranje kako bi obmanjujući javnost umjesto njega došao na čelo nekanonske CPC. Dedeić je tada izjavio: Sve ove aktivnosti Boris Bojović radi da bi prikrio svoju nesposobnost, nedjela koja je počinio u CPC kako bi našao spas.[13] Osnovni sud na Cetinju je 2023. odbio predlog Dedeića da se Bojoviću zabrani obavljanje verske službe u objektima NVO CPC.[14]
Reference[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Mitropolit crnogorski”. Ustav Crnogorske pravoslavne crkve. Cetinje: Crnogorska pravoslavna crkva. 2009. стр. 9. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2017.
- ^ а б „Zvanični sajt organizacije”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008.
- ^ RTV: „Kotorska biskupija: Ne kažemo da je CPC nekanonska“, 5. novembar 2010.
- ^ ИН4С. „Маркуш: Како је распоп Мираш Дедеић прослављао Видовдан у Риму 1989. г. - ИН4С” (на језику: српски). Приступљено 2021-01-01.
- ^ „Miraš Dedeić: "Padre Mikele" - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2020-01-20. Приступљено 2024-01-20.
- ^ „Ko je Miraš Dedeić, raspop koji se fotografisao sa ustašama?”. Mondo Srbija (на језику: српски). 2020-10-28. Приступљено 2024-01-20.
- ^ Radio Sarajevo: Ko je, u stvari, mitropolit Mihailo, alias Miraš Dedeić Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2015), 5. novembar 2010. u 19:13
- ^ „Montenegro, religion”. Архивирано из оригинала 16. 1. 1997. г. Приступљено 18. 6. 2008.
- ^ „CPC i počast žrtvama Vukovara”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2023-01-06.
- ^ „Mitropolit udario ženu”. N1 (на језику: бошњачки). 2015-09-10. Приступљено 2023-01-06.
- ^ „Miraš Dedeić uvredio romsku zajednicu u Crnoj Gori FOTO”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-08-06. Приступљено 2023-01-06.
- ^ Црква, Црногорска Православна (2022-09-27). „МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: СПЦ је секта унутар православља јер баштини светосавље и црквени национализам, морамо се ослободити окова шовинизма”. Црногорска Православна Црква | Званични веб сајт (на језику: српски). Приступљено 2023-01-06.
- ^ „Mihailo: U pamet se braćo Crnogorci; Episkop Boris: Predaćemo prijave protiv svih koji učestvuju u nezakonitim radnjama”. CdM. 2023.
- ^ „Sukob dva lažna „mitropolita CPC": sud na Cetinju odlučio”. Politika Online. Приступљено 2023-10-11.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс, Светигора.
- Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122.
- Раковић, Александар (2015). Срби и религијски интервенционизам 1991-2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије. Београд: Хришћански културни центар др Радован Биговић. Архивирано из оригинала 07. 10. 2019. г. Приступљено 07. 10. 2019.
- Раковић, Александар (2019). Црногорски сепаратизам (PDF). Београд: Catena mundi. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 08. 2020. г. Приступљено 07. 10. 2019.
- Тодоровић, Владица С. (2016). „Проблематика захтева за аутокефалном црквом у Црној Гори” (PDF). Теолошки погледи. 49 (2): 321—338. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 24. 05. 2019.
- Џомић, Велибор (2006). „Канонско-правни и државно-правни статус Митрополије црногорско-приморске”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 129—157.
- Џомић, Велибор (2008). Црногорска лажна црква. Нови Сад-Подгорица: Orpheus, Удружење књижевника Црне Горе.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- „Mitropolit crnogorski”. Ustav Crnogorske pravoslavne crkve. Cetinje: Crnogorska pravoslavna crkva. 2009. стр. 9. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2017.
- in4s.net - Kako je raspop Miraš proslavljao Vidovdan
- Razgovor mitropolita Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) Mihaila i Episkopa CPC Borisa Bojovića
