Država (Platon)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Platonova Država)
Država
Politeia beginning. Codex Parisinus graecus 1807.jpg
Naslovna stranica najstarijeg rukopisa, Pariz, Bibliothèque Nationale, Гр. 1807 (kraj 9.veka)
Nastanak i sadržaj
AutorPlaton
Zemlja Grčka
Jezikgrčki jezik
Žanrpolitička filozofija
Izdavanje
IzdavačDereta
Datum
izdavanja

375 p.n.e.
Prevod
Datum
izdavanja

2017.
Klasifikacija
ISBN?978-86-6457-153-1

Država (лат. De Republica[1]) temeljno je delo grčkog filozofa Platona, i ona u najboljem svetlu pokazuje promišljanja Platona kao idealističkog utopiste.[2] Platonov idealizam je posebno slikovito pokazan u „Državi“ u poznatom delu o pećini.[3][4]

Platonova država je idealistička iz razloga što ona ne postoji već treba da bude da bude produkt svesne delatnosti ljudi. Za razliku od svog dela Zakoni u "Državi" Platon traga za apsolutno najboljom državom, i u ovome leži utopistička kategorija "Države". Za Platona društveni poredak idealne države čine tri klase: filozofi, vojnici i proizvođači (zanatlije i zemljoradnici). Filozofi su ujedno i upravljači države, vojnici su čuvari, a robovi su proizvođači. Platon je uočio da privatna svojina kvari čoveka, pa je odlučio da prve dve klase ne mogu posedovati privatno vlasništvo. Veoma važna činjenica za funkcionisanje ovakve države leži u Platonovom konceptu pravde, odnosno pravednosti koja traži da:" Svako radi svoj posao". Po Platonu etički ideal je postići vrlinu, a ona se zasniva na znanju. To je težnja ka ideji Dobro|dobra kao vrhunskoj vrednosti. Ideja dobra se ne može ostvariti samo u pojedincu nego istovremeno u zajednici, odnosno u državi. Radi toga filozofi treba da imaju vrlinu koja se zasniva na znanju, a vojnici da poseduju vrlinu hrabrosti.

Kritika koncepta Platonove države[уреди | уреди извор]

Za Platonovu državu se može reći da je temeljni regulator svih delatnosti u njoj, i da je ona intersubjektivna kategorija. Njeno funkcionisanje nije zavisno od subjektivne želje pojedinca. Upravo radi toga Karl Poper za koncept Platonove države kaže da nije samo totalan nego i totalitaran, jer ne postoji ni autonomija društva ni autonomija pojedinca u odnosu na samu državu.

Razlika između Platonove i Aristotelove države[уреди | уреди извор]

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel tvrdio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova. Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima, a to je da su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i rasnu teoriju društva.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Detaljnija analiza dela[уреди | уреди извор]

Platonovo delo je sastavljeno od 10 delova, odnosno knjiga. Bertrand Rasel prepoznaje tri dela Države:[5]

  • U I-V knjigama, Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojska).
  • U VI-VIII knjigama, Platon definiše filozofe zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim.
  • U VIII-X se raspravlja o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji i tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom.[5]

Prva knjiga[уреди | уреди извор]

"Sorkatova smrt", Žak-Luj David, ulje na platnu, detalj, 1787.

Na početku knjige I, Sokrat se vraća sa verskog festivala sa svojim prijateljem Glaukonom. Uskoro nailaze na Polemarha, Adeimanta, kada ih Polemarh ubedi da odu do njegove kuće, gde grupa nailazi na Polemarhovog starog oca, Kefala. Sokrat i stariji čovek počinju raspravu o vrlinama starosti. Ova diskusija se brzo okreće ka temi pravde.[6]

O vrlini starosti, Kefal govori sledeće:[7]

Kefal, bogati i ugledni starešina grada i domaćin, prvi je ponudio definiciju pravde. Kefal deluje kao zastupnik grčke tradicije. Njegova definicija pravde je pokušaj da se artikuliše osnovna heziodijska koncepcija: da pravda znači poštovati svoje zakonske obaveze i biti pošten. Sokrat pobeđuje ovu formulaciju suprotnim primerom, govoreći da vraćanje oružja ludaku ne donosi ništa dobro, jer iako mu to oružje zakonski pripada, ipak bi to bio nepravedan čin, jer će time ugroziti živote drugih ljudi. Dakle, ne može biti slučaj da pravda nije ništa drugo do poštovanje zakonskih obaveza i iskrenost.[6]

Kefalov sin Polemarh nastavlja diskusiju. On postavlja novu definiciju pravde: pravda znači da se prijateljima duguje pomoć, a neprijateljima zlo. Iako se ova definicija može činiti drugačija nego ona koju predlaže Kefal, one su blisko povezane. Oni dele osnovni imperativ da svakom daju ono što zaslužuje i šta mu odgovara. Ovaj imperativ će postati temelj Sokratovog načela pravde u kasnijim knjigama.[6]

Sokrat otkriva mnoge nedoslednosti u ovom gledištu. On ističe da se čovek može zavarati u percepciji i naneti štetu prijatelju, a pomoć neprijatelju. Takođe, nisu uvek najbolji prijatelji i najbolji ljudi, a neprijatelji loši. Sokrat ističe da postoji određena nedoslednost u ideji da se ljudima nanese pravda.[6]

Sve ovo služi kao uvod za Trasimaha, sofistu. Kroz Sokratovo ispitivanje Polemarha i Kefala, može se primetiti da je popularno mišljenje o pravdi nezadovoljavajuće. Trasimah pokazuje loš rezultat ove zabune: sofističku kampanju da u potpunosti ukloni pravdu i moralne standarde. Trasimah, ljutito upadajući u diskusiju, izjavljuje da ima bolju definiciju pravde. On govori da je pravda prednost jačih i kako pravda nije isplativa, jer ide u korist drugim ljudima, a ne osobi koja je čini. Trasimah ovde pretpostavlja da je pravda neprirodno ograničenje ljudske prirodne želje da steknu više. Pravda je za njega konvencija koja je nametnuta i od nje nema koristi, kao i da je potpuno racionalno zanemariti pravdu.[6]

Teret rasprave je porastao. U početku je jedini izazov bilo definisanje pravde, a sada se mora definisati i dokazati da je vredno činiti je. Sokrat ima tri argumenta protiv Trasimahove tvrdnje. Prvi argument tera Trasimaha da prizna da gledište koje zastupa promoviše nepravdu kao vrlinu. Prema ovom gledištu, život se posmatra kao neprestano takmičenje da se dobije više (više novca, više moći itd), a onaj ko je najuspešniji u tome ima najveću vrlinu. Sokrat tada nastavlja dugačak i složen lanac zaključivanja koji ga navodi na zaključak da nepravda ne može biti vrlina, jer je suprotna mudrosti, koja je vrlina. Nepravda je suprotna mudrosti jer mudar čovek koji je vešt u nekoj umetnosti nikada ne pokušava da pobedi one koji poseduju istu umetnost. Matematičar, na primer, nikada nije konkurencija drugim matematičarima.[8]

Sokrat zatim prelazi na novi argument. Shvatajući pravdu sada kao pridržavanje određenih pravila koja omogućavaju zajedničkom delovanju grupe, Sokrat ističe da je za postizanje bilo kog od ciljeva koje je Trasimah ranije hvalio kao poželjne, potrebno je biti bar umeren samo u smislu pridržavanja tih pravila. Konačno, on tvrdi pošto je dogovoreno da je pravda vrlina duše, a vrlina duše znači zdravlje duše, pravda je poželjna.[8]

Druga knjiga[уреди | уреди извор]

Rukopis iz 3. veka nove ere, koji sadrži fragmente Platonove Države.

Sokrat veruje da je adekvatno odgovorio na Trasimahov argument i da je završio sa raspravom o pravdi, ali drugi nisu zadovoljni zaključkom do kog su došli. Glaukon, Platonov brat i jedan od Sokratovih mladih saputnika objašnjava šta bi želeo da uradi. Glaukon navodi da se sva dobra mogu podeliti u tri klase: stvari, koje su poželjne samo zbog njihovih posledica, kao što su fizička obuka i lečenje, stvari koje su poželjne radi njih samih, poput radosti i najvišu klasu, stvari koje su poželjne i zbog njihovih posledica i same po sebi, poput znanja, vida i zdravlja. Ono što bi Glaukon i ostali hteli da Sokrat dokaže da je pravda nije samo poželjna, već pripada najvišoj klasi poželjnih stvari: one koje su poželjne same po sebi i zbog njihovih posledica.[9]

Glaukon ističe da većina ljudi svrstava pravdu u prvu grupu. Na pravdu gledaju kao na nužno zlo, koje sebi dopuštamo da trpimo kako bismo izbegli veće zlo koje bi nas zadesilo da ga uklonimo. Pravda proizlazi iz ljudske slabosti i ranjivosti. Pošto svi možemo od nepravdi, sklapamo društveni ugovor pristajući da budemo pravedni jedni prema drugima. Mi samo patimo pod teretom pravde, jer znamo da bismo bez toga patili još gore. Pravda nije nešto što se sprovodi samo zbog sebe, već nešto u šta se ulazi iz straha i slabosti.[9]

Da bi naglasio svoju poentu, Glaukon se poziva na misaoni eksperiment.[7]

Niko ne može poreći, tvrdi Glaukon, da bi se čak i najpravedniji čovek ponašao nepravedno da je imao ovaj prsten. Udovoljio bi svim svojim materijalističkim, moćnim i erotski požudnim željama. Ova priča dokazuje da su ljudi samo zato što se plaše kazne za nepravdu. Niko nije samo zato što je pravda sama po sebi poželjna.[9]

Glaukon završava svoj govor pokušajem da pokaže da ljudi ne samo da više vole da budu nepravedni nego pravedni, već da je to za njih racionalno. On tvrdi da je savršeno nepravedan život prijatniji od savršeno pravednog života. Iznoseći ovu tvrdnju, on crta dva detaljna portreta pravednog i nepravednog čoveka. Potpuno nepravedan čovek, koji popušta svim svojim porivima, počašćen je i nagrađen bogatstvom. Potpuno pravedan čovek je, pak, prezren i jadan.[9]

Njegov brat, Adeimant, upada i pojačava Glaukonove argumente tvrdeći da niko ne hvali pravdu zbog nje same, već samo zbog nagrada koje pravda omogućava i u ovom i u zagrobnom životu. On ponavlja Glaukonov zahtev da Sokrat pokaže da je pravda poželjna u odsustvu bilo kakvih spoljnih nagrada: da je pravda poželjna radi nje same, poput radosti, zdravlja i znanja.[9]

Treća knjiga[уреди | уреди извор]

Sokrat nastavlja da raspravlja o sadržaju priča koje se mogu ispričati čuvarima, prelazeći na priče o herojima. Najvažnija funkcija ove klase priča je imunizacija mladih čuvara od straha od smrti. Heroji se nikada ne smeju predstavljati kao da se plaše smrti ili da više vole ropstvo nego smrt. Had - mesto mrtvih duša - nikada se ne sme predstavljati kao zastrašujuće mesto. Heroje nikada ne treba predstavljati kao da žale za slavnim ljudima i kao da je njihova smrt loša stvar. Heroje nikada ne treba prikazivati nasilnim, jer nasilne emocije u jednom smeru obično dovode do nasilnih emocija u drugom. Poput bogova, oni se uvek moraju prikazivati kao pošteni.

Glaukon postavlja pitanje o normalnim smrtnim muškarcima, ali Sokrat odlaže to pitanje. Ono što pesnici trenutno govore o muškarcima, ističe, jeste da nepravedni često uspevaju, a da su pravedni bedni. Oni hvale prve kao mudre i izjavljuju da je dobro biti nepravedan ako se neko može izvući.

Sokrat raspravlja o stilu priča koje će biti dozvoljene. On postavlja najprikladniji metar i pita se da li ove priče treba da budu u dramskoj ili lirskoj formi. Odavde prelazi na druge umetnosti, poput slikarstva i arhitekture. U svemu ovome - kao i u poeziji - zabranjuje umetnicima da predstavljaju likove koji su opaki, neobuzdani i bez milosti. Izuzimaju se sve karakteristike osim onih na koje bi se čuvari trebali ugledati.

Sokrat prelazi na ono što bi moglo izgledati kao iznenađujuća tema u diskusiji o obrazovanju: ispravna ljubav između dečaka i muškarca. Sokrat je smatrao da su takvi odnosi vitalni deo dečakovog obrazovanja. Njegova glavna poenta ovde je da upozori da se ne dozvoli da bilo koji seksualni odnos kontaminira ove odnose. Ne bi trebalo da uključuju erotski element, objašnjava on, samo čistu vrstu ljubavi.

Sledeća tema je fizičko obučavanje čuvara. Upozorava da bi ova obuka trebalo da liči na onu koja je uključena u obuku za rat, a ne na onu kojom se bave sportisti. On naglašava koliko je važno pravilno balansirati muziku i poeziju sa fizičkim treningom. Previše fizičkog treninga učiniće čuvare divljacima, dok će ih previše muzike i poezije učiniti mekšim.

Sokrat propisuje medicinsku obuku koju treba obezbediti u pravednom gradu. Lekare treba obučiti za lečenje zdravih, koji pate od jedne, izlečive bolesti. Ne treba ih obučavati da se nose sa hroničnim bolesnicima. Oni koji pate od neizlečive fizičke bolesti treba da umru prirodnim putem. Oni koji pate od neizlečive mentalne bolesti trebalo bi da budu ubijeni.

Ostale knjige[уреди | уреди извор]

Po Platonu država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan. Činjenica je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke poslove, te je ova činjenica i podela rada preduslov razvoja države. Razlog stvaranja države leži u uzajamnom potpomaganju ljudi radi zadovoljavanja životnih potreba, i to na osnovu podele rada, jer svako je razlikuje po prirodnim sposobnostima. Najprostija država sastoji se iz malog broja građana, od kojih se jedni brinu za hranu, drugi za stan, treći za odeću i obuću itd. Ovo je primer zdrave države u koju kasnije dolaze doseljenici, te uskoro prostor te države postaje premalen i to izaziva rat.

Celi državni posao se deli na privredu, odbranu i upravu. Svaki od ovih poslova pripada određenom staležu, pa je Platon u svojoj idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su : vladari (filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, robovi.

Platon govori o čuvarima države. Prema njemu čuvarima je potrebno da budu vaspitani, da budu prijatelji i da budu nemilosrdni prema neprijateljima. Da bi to postigli moraju se obrazovati fizički i muzički.Kao prvi oblik vaspitanja su mitovi, i to samo oni mitovi i priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Hrabrost, plemenitost, pobožnost su vrline čuvara.Fizičko vaspitanje služi telu. Ako se čuvar previše posveti muzici onda on postaje slab borac, dok će preterivanje u fizičkom obrazovanju stvoriti jakog i hrabrog borca.

Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je u njemu najpogodniji, te će vladar države biti iz redova čuvara. On mora da prođe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke. Čuvari se ne smeju loše ponašati prema građanima. Oni će imati poseban tretman stanovanja, neće imati vlastitu svojinu, a nagrada će im biti ono što im građani donesu kao zahvalnost za službu. Ješće zajedno s drugima, i biće im zabranjeno da koriste zlato i srebro, jer su bogovi u njih ugradili i zlato i srebro. Ako steknu sopstvenu zemlju, postaće zemljoradnici i upravnici, umesto čuvari i vladari i uz to će postati više obazrivi na unutrašnje nego na spoljašnje neprijatelje, te će se cela država početi raspadati.

Svako treba da se bavi onim za što je najsposobniji, a čuvari najbolje čuvaju kada se potpuno razlikuje npr.zemljoradnika. U državi ne sme biti bogastva i siromaštva, jer i jedno i drugo slabi sposobnost pojedinaca. Zato će u spoljnoj politici država sav plen davati saveznicima, čime će ih pridobijati. Te države neće postajati moćnije, jer će u njima tada biti više država, bogataša i siromaha. Kod takvog neprijatelja uvek možeš novcem da jedan deo okreneš protiv drugog.

Sudsko i lekarsko zanimanje biće uređeno zakonodavstvom, a oba će se brinuti o građanima koji su telesno i duševno zdravi, dok će telesno bolesne i slabe pustit da umru, a duševne bolesnike će osuditi na smrt.

Država koja je ovako uređena zaslužuje da se naziva mudrom, hrabrom i pravičnom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju državom. Hrabrost se nalazi u staležu čuvara. Pravičnost znači obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni država će biti pravična.

Platon je veliku pažnju posvetio zajednici žena i dece. Žene čuvari moraju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje kao muškarci čuvari. Sokrat dalje navodi da te žene moraju pripadati svim čuvarima, i ne smiju živeti sa jednim čuvarem. I deca, takođe, moraju biti zajednička, a roditelji ne smiju poznavati svoju decu. To može dovesti do nekontrolisanog mešanja, što država ne može dopustiti. Pravilo je, dakle, da najbolji ljudi što češće imaju odnos s najboljim ženama, da bi se izrodila najbolja deca. Hrabri i snažni ratnici dobijaće najbolje žene, a decu će odgajati država, hraniće ih majke, ali tako da ne znaju koje je njihovo dete. Svako oplođavanje van dozvoljenih godina biće sankcionisano, a nakon tih godina biće dozvoljeno uzimanje žena za saputnice. Pošto se neće znati ko je kome roditelj, žene i muškarci će smatrati svojom decom svu decu, a ta deca će smatrati svojom braćom i sestrama drugu decu. U rat idu zajedno, vode i stariju decu sa sobom, da bi neposredno učila veštinu. Ovi ratnici neće uzimati druge Grke za robove, već samo varvare. Od palih Grka uzimaće samo oružje i neće ih pljačkati. Državni ratnici neće pljačkati ni zemlju hramove, neće paliti kuće niti smatrati sve za neprijatelje, već samo mali broj, jer su svi Grci.

U državi filozofi moraju postati kraljevi, ili sadašnji kraljevi postati filozofi. On moraju postati najbolji čuvari države i zakona. Da bi se pronašli pravi vladari, potrebno je čuvare baciti na niz ispitivanja, jer je najteže naći takvog čovjeka, takvu prirodu, koja je i sklona učenju i nepobjedljiva u borbi. Kada se nađe najbolja osoba za to, filozofi se moraju pobrinuti da ta osoba ne odbija da služi sreći drugih, jer je moguće da će napustiti svakodnevna zanimanja.

Filozof može da postane vladar tek nakon pedesete godine, kada je prošao sva moguća vaspitanja i obrazovanja. Kada jednom na tronu budu filozofi, oni će iz države isterati sve starije od deset godina, zadržaće decu i početi da ih odvikavaju od dotadašnjih običaja.

Timokratija, oligarhija, demokratija i tiranija su četiri oblika državnog uređenja koja su lošija od države. Sva četiri uređenja Platon smatra bolestima države

  • Timokratija: aristokratija prelazi u timokratiju kada dođe do razdora među vladarima.
  • Oligarhija: ono uređenje koje se zasniva na proceni imovine, u kojem vladaju bogataši, a siromasi ne učestvuju u vlasti. Ta je država višestruka, jer je podeljena na bogate i siromašne i oni žive u neprijateljstvu. Država sa ovim uređenjem bi slabo ratovala, jer bi nerado naouržavali siromašne, jer ratovanje košta, a oni ne žele da troše bogastvo.
  • Demokratija: oligarhija sama dovodi ljude do ruba propasti. Kada siromašni vide da su vladari loši i nesposobni kreću u pobunu protiv njih. Demokratija nastaje kada siromašni pobede bogataše. U početku će vladati sloboda i svako će raditi šta hoće. Demokratski čovek nastaje od oligarhičnog, kada neka od njegovih pobuna dobije pomoć sa strane, pa dođe do unutrašnjih sukoba. Zavisno od okruženja, pobeđuje čas jedna, čas druga strana. Taj čovek krade, upravlja filozofima.
  • Tiranija (tiranida): nezasitost za onim što se najviše ceni, uništava državno uređenje. Oligarhiju je uništilo bogaćenje, a demokratiju će uništiti sloboda. Svi postaju jednaki, stariji počinju da se plaše mlađih, stranci se izjednjačuju sa starosedeocima. Narod bira novog vladara koji postaje tiranin. Kada jednom dođe na vlast, uvek će počinjati neke ratove kako bi narod imao potrebu za vođom, tako će ljudi siromašiti pa će se baviti sobom,i u rat idu nespremni. Tiranin je, stoga, uvek oprezan i gleda da li ima neprijatelja koji bi mu stajali na putu.

Relevantni članci[уреди | уреди извор]

Prevodi na engleski jezik[уреди | уреди извор]

  • Rowe, Christopher (2012). Plato: Republic. London: Penguin. 
  • Sachs, Joe (2007). Plato: Republic. Newburyport: Focus Publishing. 
  • Allen, R.E. (2006). Plato: The Republic. New Haven: Yale University Press. 
  • Reeve, C.D.C. (2004). Plato: The Republic. Indianapolis: Hackett. 
  • Griffith, Tom (2000). Plato: The Republic. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Waterfield, Robin (1994). Plato: Republic. Translated, with notes and an introduction. Oxford: Oxford World's Classics. 
  • Grube, G.M.A. (1992). Plato: The Republic. Revised by C.D.C. Reeve. Indianapolis: Hackett. 
  • Bloom, Allan (1991) [1968]. The Republic of Plato. Translated, with notes and an interpretive essay. New York: Basic Books. 
  • Lee, Desmond (1987) [1974, 1955]. Plato: The Republic. Translated with an Introduction. London: Penguin Books.
  • Sterling, Richard W.; Scott, William C. (1985). Plato: Republic. London: W. W. Norton & Company. 
  • Larson, Raymond (1979). Plato: The Republic. Wheeling: Harlan Davidson. 
  • Cornford, F.M. (1941). The Republic of Plato. New York & London: Oxford University Press. 
  • Shorey, Paul (1930). Plato: Republic. Edited, translated, with notes and an introduction. London: W. Heinemann. 
  • Davies, John L.; Vaughan, David J. (1929). The Republic of Plato. Translated into English, with an analysis and notes. London: Macmillan and Co. 
  • Lindsay, A.D. (1906). Plato: The Republic. London: J.M. Dent. 
  • Jowett, Benjamin (1871). Plato: The Republic. 
  • Burges, George (1854). Plato: The Republic, Timaeus and Critias. New and literal version. London: H.G. Bohn. 
  • Taylor, Thomas (1804). The Republic. London: R. Wilks. 
  • Spens, Harry (1763). The Republic of Plato in Ten Books. Glasgow: Robert and Andrew Foulis. 

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Henri Estienne (ed.), Platonis opera quae extant omnia, Vol. 2, 1578, p. 327.
  2. ^ Brickhouse, Thomas and Smith, Nicholas D. Plato (c. 427–347 BC), The Internet Encyclopedia of Philosophy, University of Tennessee, cf. Dating Plato's Dialogues.
  3. ^ National Public Radio (8 August 2007). Plato's 'Republic' Still Influential, Author Says Архивирано 20 септембар 2018 на сајту Wayback Machine. Talk of the Nation.
  4. ^ Plato: The Republic Архивирано 20 септембар 2018 на сајту Wayback Machine. Plato: His Philosophy and his life, allphilosophers.com
  5. ^ а б Država. Beograd: Dereta. 2017. ISBN 978-86-6457-153-1.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  6. ^ а б в г д „The Republic Book I Summary & Analysis”. SparkNotes (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-27. 
  7. ^ а б Platon, Država, strana 38.
  8. ^ а б „The Republic Book I Summary & Analysis”. SparkNotes (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-27. 
  9. ^ а б в г д „The Republic Book II Summary & Analysis”. SparkNotes (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-27. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Annas, Julia (1981). An Introduction to Plato's Republic. Oxford: Oxford University Press. 
  • Benardete, Seth (1989). Socrates' Second Sailing: On Plato's Republic. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Blackburn, Simon (2007). Plato's Republic: A Biography. New York: Atlantic Monthly Press. 
  • Bosanquet, B. (1895). A Companion to Plato's Republic. London: Rivington, Percival & Co. 
  • Cairns, Douglas, ур. (2007). Pursuing the good. University of Edinburgh Press. 
  • Craig, Leon (1994). The War Lover: A Study of Plato's RepublicНеопходна слободна регистрација. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Cross, R.C. (1964). Plato's Republic: A Philosophical Commentary. London: Macmillan. 
  • Dixsaut, Monique (2005). études sur la république de platon. france: vrin. 
  • Ferrari, ed., G.R.F. (2007). The Cambridge Companion to Plato's Republic. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Howland, Jacob (1993). The Republic: The Odyssey of Philosophy. Philadelphia: Paul Dry Books. 
  • Hyland, Drew (1995). Finitude and transcendence in the Platonic dialogues. 
  • Kraut, Richard, ур. (1997). Plato's Republic: Critical Essays. Lanham: Rowman & Littlefield. 
  • LeMoine, Rebecca (2020). Plato's Caves: The Liberating Sting of Cultural Diversity. New York: Oxford University Press. 
  • Levinson, Ronald (1953). In Defense of Plato. Cambridge: Harvard. 
  • Lisi, Francisco, ур. (2007). The Ascent to the Good. London: Academia Verlag. 
  • Mayhew, Robert (1997). Aristotle's Criticism of Plato's Republic. Lanham: Rowman & Littlefield. 
  • McNeill, David (2010). An Image of the Soul in Speech. University Park: Pennsylvania State University Press. 
  • Mitchell, Basil; Lucas, J.R. (2003). An Engagement with Plato's Republic: A Companion to Plato's Republic. Aldershot: Ashgate. 
  • Murphy, N.R. (1951). The Interpretation of Plato's Republic. Oxford: Oxford U.P. 
  • Nettleship, Richard. (1898). Lectures on The Republic of Plato. London. 
  • Nettleship, Richard. (1935). The Theory of Education in Plato's Republic. London: Oxford. 
  • Ophir, Adi (1991). Plato's Invisible Cities. London: Routledge. 
  • Pappas, Nikolas (1995). Routledge Philosophy Guidebook to Plato and the Republic. London: Routledge. 
  • Piechowiak, Marek (2019). Plato's Conception of Justice and the Question of Human Dignity. Berlin: Peter Lang. 
  • Purshouse, Luke (2007). Plato's Republic. London: Continuum. 
  • Reeve, C.D.C. (1988). Philosopher-Kings: The Argument of Plato's Republic. Princeton: Princeton University Press. 
  • Rice, Daryl H. (1998). A Guide to Plato's Republic. Oxford: Oxford University Press. 
  • Roochnik, David (2003). Beautiful City. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Rosen, Stanley (2005). Plato's Republic: A Study. New Haven: Yale University Press. 
  • Santas, Gerasimos, ур. (2006). The Blackwell Guide to Plato's Republic. Oxford: Blackwell. 
  • Santas, Gerasimos, ур. (2010). understanding Plato's Republic. Oxford: wiley-Blackwell. 
  • Sayers, Sean (1999). Plato's Republic: An Introduction. Edinburgh: Edinburgh University Press. 
  • Sesonske, Alexander, ур. (1966). Plato's Republic: Interpretation and Criticism. Belmont: Wadsworth. 
  • Sinaiko, Herman (1998). Reclaiming the CanonНеопходна слободна регистрација. New Haven: Yale University Press. 
  • Strauss, Leo (1964). The City and Man. Chicago: Rand McNally. 
  • White, Nicholas P. (1979). A Companion to Plato's Republic. Indianapolis: Hackett. 
  • Wild, John (1946). Plato's Theory of ManНеопходна слободна регистрација. Cambridge: Harvard. 
  • Wild, John (1953). Plato's Modern Enemies and the Theory of Natural LawНеопходна слободна регистрација. Chicago: University of Chicago. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]