Vanćelijska tečnost
Vanćelijska tečnost (eng. Extracelular fluid: ECF) – ili ekstracelularna tečnost i zapremina vanćelijske tečnosti – obično je termin koji označava sve telesne tečnosti izvan ćelija. Ostatak se zove intračelijska tečnost (ICF). ECF i ICF su dve glavne komponente telesnih tečnosti.[1][1][2][3][4]
Kod nekih životinja, uključujući sisare, ECF se mogu podeliti u dva glavna potkompartmenta, intersticijska tečnost i krvna plazma, koje čine najmanje 97% sadržaja. Vanćelijska tečnost sadrži i transćelijsku tečnost, koja je zastupljena sa oko 2,5%. Ona takođe uključuje bešćelijski dio limfe prema samoj logici definicije, iako se u raspravama o ECF limfa obično tretira kao zanemarljiva ili implicitno je trpaju zajedno sa intersticijalnim tečnosti. Jedan od načina gledanja na ECF je da ima "dve komponente, plazmatsku i limfnu kao sistem za isporuku i intersticijsku tečnost za razmenu rastvora.[5] Kod ljudi, normalna koncentracija glukoze u vanćelijskoj tečnosti je regulisana homeostazom i iznosi oko 5 mM, a pH je stabilno odrežen puferskim rastvorom na oko 7,4. Obim ECF je obično 15 L, od kojih je 12 L intersticijska tečnost, a 3 L je plazma. Intersticijska tečnost čini 16% telesne težine osobe, a krvna plazma 4%.
Funkcija[уреди | уреди извор]
Vanćelijska tečnost, u kombinaciji sa intraćelijskom, pomaže u kontroli kretanja vode i elektrolita u celom telu. U cilju održavanja osmotske ravnoteže, vanćelijske pregrade u telu sisara moraju biti u stanju da izbace i upijaju vodu i iz okruženja. Za održavanje homeostaze, takođe se moraju razmenjivati anorganski joni ECF i vanjskog okruženja. Ova razmena ide preko specijaliziranih epitelnih ćelija i u procesu filtracije u bubrezima. Vanćelijska tečnost omogućava ravnotežu rastvora između spoljašnjosti i unutrašnjosti ćelije, ili može proizvesti gradijent (koji se obično koristi za pokretanje difuzije, osmoze, olakšane difuzije, aktivnog transporta, itd). Protok krvi dovodi kiseonik do arteriola, kapilara i venula i odnosi otpadne produkte metabolizma. Druga važna funkcija tečnosti u organima je filtracija plazme preko mikrocirkulacije u intersticijskim limfnim pregradama ECF. Ovaj tok regulišu višestruki mehanizmi i distribuiraju ECF između volumena plazme i intersticijskih limfnih delova.[6][2][7][4][6][8]
Sastav[уреди | уреди извор]
- Glavni katjoni:
- Glavi anjoni:
- Hlor (Cl− = 99–109 mEq/L)
- Bikarbonat (HCO3− 22–26 mM)
U poređenju sa unutarćelijskom, vanćelijska tečnost je siromašna u proteinima.
- Jonski sastav:
- Na+ 150 (mM)
- K+ 5 (mM)
- Cl− 110 (mM)
Opis[уреди | уреди извор]
Vanćelijske tečnosti su telesne tečnosti koja se ne nalazi u ćelijama. Često je luče ćelije radi održavanja konstantnog okruženja pri mobilnim operacijama.
Rasprostranjenje[уреди | уреди извор]
Ljudska vanćelijska tečnost se nalazi u krvi, limfi, telesnim šupljinama koje su obložene seroznim membranama, šupljinama i kanalima mozga i kičmene moždine, mišićima i drugim telesnim tkivima.
Sastavnice - supkompartmenti[уреди | уреди извор]
- Intersticijska tečnost – vanćelijska tečnosti oblaže većinu tkiva, isključujući tečnosti unutar limfnih i krvnih sudova.
- Krvna plazma – žuta ili sivo-žuta, sadrži proteinsku tečnost i deo krvi u kojoj je obično suspenzija krvnih zrnaca i trombocita.
Vidi još[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ а б Alberts B.; et al. (2002). Molecular Biology of the Cell, 4th Ed. Garland Science. ISBN 0-8153-4072-9.
- ^ а б Campbell N. A.; et al. (2008). Biology (8th изд.). San Francisco: Person International Edition. ISBN 978-0-321-53616-7.
- ^ Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-686-8.
- ^ а б Međedović S.; Maslić E.; Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-222-6.
- ^ Canavan, A; Arant, BS Jr (2009), „Diagnosis and management of dehydration in children” (PDF), Am Fam Physician, 80 (7): 692—696, PMID 19817339.
- ^ а б Hadžiselimović R.; Maslić E. (1996). Biologija 1. Sarajevo: Federecija Bosne i Hercegovine – Ministarstvo obrazovanja, nauke, kulture i sporta.
- ^ Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-686-8.
- ^ Bajrović K; Jevrić-Čaušević A.; Hadžiselimović R., ур. (2005). Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB) Sarajevo. ISBN 9958-9344-1-8.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
