Перпетуум мобиле

С Википедије, слободне енциклопедије

Перпетуални мотор Роберта Флада из 1618. године са „воденим завртњем” са гравуре на дрвету из 1660. године. Широко се сматра да је то први покушај да се опише такав уређај - овде за покретање млинског камена.[note 1][1]
Нешто за ништа (1940), кратки филм са Рубеом Голдбергом који илуструје политику Патентног завода САД у погледу машинама за перпетуално кретање (и енергетском ефикасношћу бензина)

Перпетуум мобиле (лат. Perpetuum mobile) је термин који описује бесконачно кретање. Такво кретање не противречи Првом Њутновом закону, али је у супротности са Првим и/или Другим законом термодинамике.[2][3][4][5] Овај концепт се најчешће односи на имагинарни физички механизам или систем који би производио више (или једнако) енергије него што се у њега улаже, а да систем остаје непромењен. У случају механичке машине, ова машина би радила без топлотних губитака узрокованих трењем и отпором ваздуха.

Ови закони термодинамике важе без обзира на величину система. На пример, кретања и ротације небеских тела као што су планете могу изгледати вечно, али су заправо подложни многим процесима који полако расипају њихову кинетичку енергију, као што су соларни ветар, отпор међузвезданог медија, гравитационо зрачење и топлотно зрачење, тако да неће наставити да се креће довека.[6][7]

Стога, машине које екстрахују енергију из коначних извора не раде бесконачно, јер их покреће енергија ускладиштена у извору, која на крају бива исцрпљена. Уобичајени пример су уређаји који се напајају океанским струјама, чија енергија ултиматно потиче од Сунца, које ће и само на крају пресахнути. Предложене су машине које напајају мање јасни извори, али подлежу истим неизбежним законима и на крају ће се угасити.

Године 2016,[8] откривена су нова стања материје, временски кристали, у којима су на микроскопској скали атоми компоненти у непрекидном понављајућем кретању, задовољавајући тако дословну дефиницију „вечног кретања“.[9][10][11][12] Међутим, они не представљају машине за перпетуално кретање у традиционалном смислу, нити крше термодинамичке законе, јер су у свом квантном основном стању, тако да се из њих не може екстраховати енергија; они испољавају кретање без енергије.

Основни принципи[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Термодинамика

О, ви трагачи за вечним кретањем, колико сујетних химера сте гонили? Идите и заузмите своје место са алхемичарима.

—  Леонардо да Винчи, 1494[13][14]

Постоји научни консензус да вечито кретање у изолованом систему крши или први закон термодинамике, други закон термодинамике, или оба. Први закон термодинамике је верзија закона одржања енергије. Други закон се може изразити на неколико различитих начина, од којих је најинтуитивнији да топлота спонтано тече од топлијих ка хладнијим местима; релевантно је да закон примећује да у сваком макроскопском процесу постоји трење или нешто слично томе; друга изјава је да ниједан топлотни мотор (мотор који производи рад док преноси топлоту са високе на ниску температуру) не може бити ефикаснији од Карноовог топлотног мотора који ради између исте две температуре.

Другим речима:

  1. У било ком изолованом систему не може се створити нова енергија (закон одржања енергије). Као резултат, топлотна ефикасност — произведена радна снага подељена са улазном снагом грејања — не може бити већа од један.
  2. Излазна радна снага топлотних мотора је увек мања од улазне снаге грејања. Остатак доведене топлотне енергије се расипа као топлота у околину. Топлотна ефикасност стога има максимум, дат Карнотовом ефикасношћу, која је увек мања од један.
  3. Ефикасност правих топлотних мотора је чак нижа од Карноове ефикасности због неповратности која произилази из брзине процеса, укључујући трење.

Изјаве 2 и 3 се односе на топлотне моторе. Друге врсте мотора који претварају нпр. механичку у електромагнетну енергију, не моgu да радe са 100% ефикасности, јер је немогуће дизајнирати било који систем без дисипације енергије.

Машине које су у складу са оба закона термодинамике тако што приступају енергији из неконвенционалних извора понекад се називају машинама за вечно кретање, иако не испуњавају стандардне критеријуме за taj назив. На пример, сатови и друге машине мале снаге, као што је Коксов хронометар, дизајнирани су да раде на разликама у барометарском притиску или температури између ноћи и дана. Ове машине имају извор енергије, иако он није одмах непосредно очигледан, тако да само изгледа да крше законе термодинамике.

Чак и машине које екстрахују енергију из дуговечних извора - као што су океанске струје - ће се истрошити када њихови извори енергије неизбежно пресахну. То нису машине са вечним кретањем, јер троше енергију из спољашњег извора и нису изоловани системи.

Класификација[уреди | уреди извор]

Једна класификација машина за вечно кретање односи се на дати закон термодинамике који машине наводно крше:[15]

  • Перпетуум мобиле прве врсте би производио више енергије него што добија од околине. Ова машина би била неограничени извор енергије у колизији са Законом о одржању енергије (или, еквивалентно, са Првим законом термодинамике).
  • Перпетуум мобиле друге врсте би била машина која би спонтано преводила термичку енергију у механички рад. Овај принцип није у супротности са Законом о одржању енергије, али није у складу са Другим законом термодинамике. Перпетуум мобиле друге врсте би црпео топлотну енергију из извора топлоте, а не би имао хладњак на који би се та топлота преносила.
  • Перпетуални мотор треће врсте је обично (али не увек)[16] дефинисан као онај који потпуно елиминише трење и друге дисипативне силе, да би заувек одржавао кретање због своје инерције масе (трећи у овом случају се односи искључиво на позицију у горњој класификационој шеми, а не на трећи закон термодинамике). Немогуће је направити такву машину,[17][18] пошто дисипација никада не може бити потпуно елиминисана у механичком систему, без обзира колико се систем приближи овом идеалу (погледајте примере у одељку о ниском трењу).

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Иако машина не би радила, идеја је била да вода из горњег резервоара окреће водени точак (доле лево), који покреће компликовану серију зупчаника и вратила који на крају ротирају Архимедов завртањ (одоздо од центра ка горе десно) за пумпање воде ради допуњавања резервоара. Ротационо кретање воденог точка такође покреће два брусна точка (доле десно) и приказано је као да обезбеђује довољан вишак воде за њихово подмазивање.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Angrist, Stanley (јануар 1968). „Perpetual Motion Machines”. Scientific American. 218 (1): 115—122. Bibcode:1968SciAm.218a.114A. doi:10.1038/scientificamerican0168-114. 
  2. ^ Derry, Gregory N. (2002-03-04). What Science Is and How It Works. Princeton University Press. стр. 167. ISBN 978-1400823116. 
  3. ^ Roy, Bimalendu Narayan (2002). Fundamentals of Classical and Statistical Thermodynamics. John Wiley & Sons. стр. 58. Bibcode:2002fcst.book.....N. ISBN 978-0470843130. 
  4. ^ „Definition of perpetual motion”. Oxforddictionaries.com. 2012-11-22. Архивирано из оригинала 16. 06. 2020. г. Приступљено 2012-11-27. 
  5. ^ Sébastien Point, Free energy: when the web is freewheeling, Skeptikal Inquirer, January February 2018
  6. ^ Taylor, J. H.; Weisberg, J. M. (1989). „Further experimental tests of relativistic gravity using the binary pulsar PSR 1913 + 16”. Astrophysical Journal. 345: 434—450. Bibcode:1989ApJ...345..434T. doi:10.1086/167917. 
  7. ^ Weisberg, J. M.; Nice, D. J.; Taylor, J. H. (2010). „Timing Measurements of the Relativistic Binary Pulsar PSR B1913+16”. Astrophysical Journal. 722 (2): 1030—1034. Bibcode:2010ApJ...722.1030W. S2CID 118573183. arXiv:1011.0718 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/722/2/1030. 
  8. ^ „Physicists Create World’s First Time Crystal”. 
  9. ^ Grossman, Lisa (18. 1. 2012). „Death-defying time crystal could outlast the universe”. New Scientist. Архивирано из оригинала 2017-02-02. г. 
  10. ^ Cowen, Ron (27. 2. 2012). „"Time Crystals" Could Be a Legitimate Form of Perpetual Motion”. Scientific American. Архивирано из оригинала 2017-02-02. г. 
  11. ^ Powell, Devin (2013). „Can matter cycle through shapes eternally?”. Nature. ISSN 1476-4687. S2CID 181223762. doi:10.1038/nature.2013.13657. Архивирано из оригинала 2017-02-03. г. 
  12. ^ Gibney, Elizabeth (2017). „The quest to crystallize time”. Nature. 543 (7644): 164—166. Bibcode:2017Natur.543..164G. ISSN 0028-0836. PMID 28277535. S2CID 4460265. doi:10.1038/543164a. 
  13. ^ Simanek, Donald E. (2012). „Perpetual Futility: A short history of the search for perpetual motion”. The Museum of Unworkable Devices. Donald Simanek's website, Lock Haven University. Архивирано из оригинала 23. 04. 2012. г. Приступљено 3. 10. 2013. 
  14. ^ quote originally from Leonardo's notebooks, South Kensington Museum MS ii p. 92 McCurdy, Edward (1906). Leonardo da Vinci's note-books. US: Charles Scribner's Sons. стр. 64. 
  15. ^ Rao, Y. V. C. (2004). An Introduction to Thermodynamics. Hyderabad, India: Universities Press (India) Private Ltd. ISBN 978-81-7371-461-0. Приступљено 1. 8. 2010. 
  16. ^ An alternative definition is given, for example, by Schadewald, who defines a "perpetual motion machine of the third kind" as a machine that violates the third law of thermodynamics. See Schadewald, Robert J. (2008), Worlds of Their Own - A Brief History of Misguided Ideas: Creationism, Flat-Earthism, Energy Scams, and the Velikovsky Affair, Xlibris, ISBN 978-1-4363-0435-1. стр. 55–56.
  17. ^ Wong, Kau-Fui Vincent (2000). Thermodynamics for Engineers. CRC Press. стр. 154. ISBN 978-0-84-930232-9. 
  18. ^ Akshoy, Ranjan Paul; Sanchayan, Mukherjee; Pijush, Roy (2005). Mechanical Sciences: Engineering Thermodynamics and Fluid Mechanics. Prentice-Hall India. стр. 51. ISBN 978-8-12-032727-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Перпетуум мобиле на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Перпетуум_мобиле&oldid=27553697”