Трећи цариградски сабор
Шести Васељенски Сабор или Трећи цариградски Сабор је одржан у Цариграду у периоду од новембра 680. до септембра 681. године.
Сазвао га је цар Константин IV Погонат (648-685) и одржан је у царском двору, у свечаној сали са сводовима па је познат и као Трулски сабор. Било је присутно 174 епископа, а римски Епископ Агатон био је представљен са своја три изасланика. Сазван је да би формулисао праву веру против монотелитске јереси. Јерес се појавила у време цара Ираклија (610-641), у облику исповедања вере познатим под називом Ектесис, објављеном 638. године, а које је саставио Патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). По том учењу, Исус Христос има две природе, али после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам). Овакво учење је могло је да привуче умерене монофизите назад у Цркву, али је противречило Халкидонском сабору.
Монотелитска криза у Цркви трајала је више од 50 година. Самих монотелита на Сабору није било много. Антиохијски Патријарх Макарије остао је упоран у јереси до краја, као и његов ученик монах Стефан. Међу монотелитима на сабору, спомињу се још Петар Никомидијски, Соломон из Газе, као и монах Полихроније. Оцима Цркве није било тешко да покажу неоправданост и бесмислицу монотелитског учења. У ту сврху, читана су пажљиво документа и одлуке Трећег, Четвртог и Петог васељенског сабора. На овим саборима су својевремено осуђен Несторије, а посебно монофизити од којих је монотелитство и потекло. Одато је признање борцима за Православну веру, какви су били исповедници Максим, папа Мартин, патријарх Софроније Јерусалимски и многи други. Осуђени су јеретици монотелити и моноенергити: Сергије, Павле, Пир и Петар, Патријарси цариградски, папа Хонорије, затим Константин Апамејски из Сирије, Макарије, антиохијски Патријарх и др.
Оци су у духу Халкидонског исповедања формулисали веру Цркве ο две воље или хтења (диотелитизам) и две енергије или дејства (диоенергизам) у Богочовеку Господу Христу: „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље несупротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..." [1] [2]
Види још
Извори
- ^ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/VaseljenskiSabori/VaseljenskiSabori06.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2013) СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ), ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
- ^ http://www.verujem.org/sveti_oci/sesti_vaseljenski.html Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2017) ОРОС ВЕРЕ ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА ОДРЖАНОГ У ЦАРИГРАДУ 680/681. г.
Литература
- Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић.
- Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.[мртва веза]
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). О веровањима и схватањима Византинаца. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.