Čičoka

Čičoka
	stablo sa cvastima
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Kladus:	Tracheophytes
Kladus:	Angiospermae
Kladus:	Eudicotidae
Kladus:	Asterids
Red:	Asterales
Porodica:	Asteraceae
Rod:	Helianthus
Vrsta:	H. tuberosus
Binomno ime
	Helianthus tuberosus; L.
Sinonimi
	Helianthus esculentus Warsz.; Helianthus serotinus Tausch; Helianthus tomentosus Michx.; Helianthus tuberosus var. subcanescens A.Gray;

Čičoka (lat. Helianthus tuberosus) vrsta je biljaka iz famlije glavočika (Asteraceae). Izvorno raste u Severnoj Americi, ali se takođe često uzgaja, jer se jestivi gomolji koriste u ishrani. Nažalost, biljka može postati korov prilikom uzgoja i teško je iskoreniti. Takođe, nesvarljiva organska jedinjenja u gomolju mogu uzrokovati nadutost. Gomolje su u ishrani široko koristili Indijanci, koji su ih predstavili evropskim doseljenicima početkom 1600-ih godina.^[2]

Opis[уреди | уреди извор]

Čičoka je višegodišnja zeljasta biljka. Ima uspravnu, dlakavu stabljiku, jako razgranatu u gornjim delovima. Može narasti i do 3 metra. Podzemni organi su gomolji, koji izgledom podsećaju na male đumbire. Listovi su izduženi, na vrhu ušiljeni i obrasli dlačicama. Imaju kratke lisne drške. U donjem delu biljke listovi su naspramni, dok su u vrnim delovima naizmenični. Cvasti su pojedinačne, veličine 4 do 8 cm. Nalaze se na vrhu stabljike i bočnih izdanaka, izgrađene od cevastih cvetova u sredini i jezičastih na rubovima. Imaju 5 prašnika, čije su prašne kesice srasle u venčić. Tučak je podcvetni, građen od 2 plodna listića. Cvetaju tokom septembra i oktobra. Plod je ahenija sa papusom (cipsela).^[3]

Rasprostanjenje i stanište[уреди | уреди извор]

Ova vrsta je autohtona u Severnoj Americi, ali se nakon XVI veka proširila i u ostale delove sveta, putem uzogaja. Na ovim prostorima prvi put je zabeležena u XIX veku. Raste u gustim skupinama na vlažnom i plodnom zemljištu, pored njiva, kraj puteva i sl. Smatra se invazivnom vrstom jer stvara guste populacije, čime istiskuje autohtone vrste i smanjuje biološku raznolikost. Iz najmanjih delića gomolja mogu nići nove biljke.^[3]

Kultura[уреди | уреди извор]

Lako se uzgaja u proseku. Uspeva na suvim do srednje-vlažnim, dobro dreniranim zemljištima na suncu ili u hladovini. Najbolji prirast je na vlažnom tlu, ali toleriše i suva zemljišta. Biljke tolerišu širok raspon blata, sve dok je drenaža dobra. Biljka stvara gomolje nakon proteklog prolećnog mraza ili u jesen, nakon prvog mraza. Najbolja mesta za biljke jesu ona zaštićena od jakih vetrova. Uklanjanje smeđih i razderanih semenskih glava, lišća i biljnih stabljike iz vrta nakon cvetanja može poboljšati izgled, ali istovremeno može razočarati lokalne populacije ptica pevačica, koje se hrane semena. Biljke se šire rizomima i stvaraju kolonije. Jednom posađene u vrtnim prostorima teško ih je ukloniti iz vrta.^[4]