Čičoka

С Википедије, слободне енциклопедије

Jerusalimska čičoka
Sunroot top.jpg
Stablo sa cvastima
Several knobby elongated light brown tubers in pot with water
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Asterids
Red: Asterales
Porodica: Asteraceae
Rod: Helianthus
Vrsta:
H. tuberosus
Binomno ime
Helianthus tuberosus
Sinonimi[1]
  • Helianthus esculentus Warsz.
  • Helianthus serotinus Tausch
  • Helianthus tomentosus Michx.
  • Helianthus tuberosus var. subcanescens A.Gray

Čičoka (lat. Helianthus tuberosus), naziva se i sunčev koren, saunčoka, divlji suncokret,[2] topinambur,[2] ili zemljana jabuka, vrsta je biljaka iz famlije glavočika (Asteraceae). Izvorno raste u Severnoj Americi,[3][4] ali se takođe često uzgaja, jer se jestivi gomolji koriste u ishrani.[5] Nažalost, biljka može postati korov prilikom uzgoja i teško je iskoreniti. Takođe, nesvarljiva organska jedinjenja u gomolju mogu uzrokovati nadutost. Gomolje su u ishrani široko koristili Indijanci, koji su ih predstavili evropskim doseljenicima početkom 1600-ih godina.[6]

Opis[уреди | уреди извор]

Čičoka je višegodišnja zeljasta biljka. Ima uspravnu, dlakavu stabljiku, jako razgranatu u gornjim delovima. Može narasti i do 3 metra. Podzemni organi su gomolji, koji izgledom podsećaju na male đumbire. Listovi su izduženi, na vrhu ušiljeni i obrasli dlačicama. Imaju kratke lisne drške. U donjem delu biljke listovi su naspramni, dok su u vrnim delovima naizmenični. Cvasti su pojedinačne, veličine 4 do 8 cm. Nalaze se na vrhu stabljike i bočnih izdanaka, izgrađene od cevastih cvetova u sredini i jezičastih na rubovima. Imaju 5 prašnika, čije su prašne kesice srasle u venčić. Tučak je podcvetni, građen od 2 plodna listića. Cvetaju tokom septembra i oktobra. Plod je ahenija sa papusom (cipsela).[7]

Rasprostanjenje i stanište[уреди | уреди извор]

Ova vrsta je autohtona u Severnoj Americi, ali se nakon XVI veka proširila i u ostale delove sveta, putem uzogaja. Na ovim prostorima prvi put je zabeležena u XIX veku. Raste u gustim skupinama na vlažnom i plodnom zemljištu, pored njiva, kraj puteva i sl. Smatra se invazivnom vrstom jer stvara guste populacije, čime istiskuje autohtone vrste i smanjuje biološku raznolikost. Iz najmanjih delića gomolja mogu nići nove biljke.[7]

Kultura[уреди | уреди извор]

Lako se uzgaja u proseku. Uspeva na suvim do srednje-vlažnim, dobro dreniranim zemljištima na suncu ili u hladovini. Najbolji prirast je na vlažnom tlu, ali toleriše i suva zemljišta. Biljke tolerišu širok raspon blata, sve dok je drenaža dobra. Biljka stvara gomolje nakon proteklog prolećnog mraza ili u jesen, nakon prvog mraza. Najbolja mesta za biljke jesu ona zaštićena od jakih vetrova. Uklanjanje smeđih i razderanih semenskih glava, lišća i biljnih stabljike iz vrta nakon cvetanja može poboljšati izgled, ali istovremeno može razočarati lokalne populacije ptica pevačica, koje se hrane semena. Biljke se šire rizomima i stvaraju kolonije. Jednom posađene u vrtnim prostorima teško ih je ukloniti iz vrta.[8]

Prehrambena upotreba[уреди | уреди извор]

Krtole se mogu jesti sirove, kuvane ili ukišeljene.[9]

Pre dolaska Evropljana, Indijanci su gajili H. tuberosus kao izvor hrane. Krtole opstaju godinama nakon sadnje, tako da je ova vrsta proširila svoj raspon od centralne Severne Amerike do istočnih i zapadnih regiona. Rani evropski kolonisti su saznali za ovo i poslali gomolje nazad u Evropu, gde su postali popularni usevi i tamo se naturalizovali. Kasnije je postepeno pala u opskurnost u Severnoj Americi, ali pokušaji da se komercijalno plasira bili su uspešni u kasnim 1900-im i ranim 2000-im.[10][11]

Krtola sadrži oko 2% proteina, nema ulja i ima malo skroba. Ona je bogata ugljenim hidratom inulinom (8 do 13%[12]), koji je polimer monosaharida fruktoze. Krtole koje se čuvaju vremenom pretvaraju svoj inulin u njegovu komponentu fruktozu. Jerusalimska artičoka ima sladak ukus u osnovi zbog fruktoze, koja je oko jedan i po puta slađa od saharoze.[11]

Ose se hrane stabljikama jerusalimske artičoke

Takođe je poznato da se koristi kao narodni lek za dijabetes:[11] pošto se inulin ne asimiluje u crevima, on ne izaziva glikemijske udare kao što je slučaj kod krompira. Pokazalo se da temperaturne varijacije utiču na količinu inulina koju artičoka može da proizvede. On stvara manje inulina u hladnijem regionu nego kada raste u toplijem regionu.[13]

Uzgoj i upotreba[уреди | уреди извор]

Mlade biljke u bašti
Krtole

Za razliku od većine krtola, ali kao i kod mnogih drugih članova Asteraceae (uključujući artičoku), krtole skladište svoje ugljene hidrate kao inulin (ne treba ga mešati sa insulinom), a ne kao skrob. Dakle, gomolji topinambura su važan izvor inulina koji se koristi kao dijetetska vlakna u proizvodnji hrane.[14]

Prinosi useva su visoki, tipično 16—20 t/ha (7—9 kratkih tona po hektaru) za krtole i 18–28 tona po hektaru zelene mase za lišće. Gomolji koji ostanu u zemlji tokom zime leže u stanju mirovanja i mogu da podnesu temperature do -30 °C (-22 °F).[15] Jerusalimska artičoka takođe ima potencijal za proizvodnju etanolskog goriva, koristeći sojeve kvasca prilagođene inulinu za fermentaciju.[5]

Krtole se koriste za kuvanje i pečenje na isti način kao i krompir,[16] ali za razliku od krompira mogu se jesti i sirove.[15] One imaju sličnu konzistenciju, i u sirovom obliku imaju sličnu teksturu, ali slađi, orašastiji ukus. Kada su sirove i tanko isečene, pogodne su za salatu. Njihov inulinski oblik ugljenih hidrata daje čičokama sklonost da postanu mekane i kašaste ako se kuvaju, ali bolje zadržavaju teksturu kada se kuvaju na pari. Inulin ne može da se razgradi ljudskim digestivnim sistemom,[17] ali ga metabolišu bakterije u debelom crevu. Ovo može izazvati nadimanje i, u nekim slučajevima, bol u želucu. Delo Herbal Džona Džerarda, štampano 1621. godine, citira engleskog botaničara Džona Gudjera o čičokama:[18]

na koji god način bile pripremljene i pojedene, one se mešaju i izazivaju prljavi, odvratni smrdljivi vetar u telu, uzrokujući bol i mučenje u stomaku, i meso su pogodnije za svinje nego za ljude.

Jerusalimska artičoka sadrži 650 mg kalijuma na 1 šolju (150 g) porcije. Takođe je bogata gvožđem i sadrži 10–12% USRDA vlakana, niacina, tiamina, fosfora i bakra.[19]

Jerusalimske artičoke se mogu koristiti kao hrana za životinje, ali moraju se oprati pre nego što se daju većini životinja. Međutim, svinje se mogu hraniti i bezbedno ih jesti direktno sa zemlje. Stabljike i listovi se mogu ubrati i koristiti za silažu, iako sečenje vrhova u velikoj meri smanjuje žetvu korena.

Jerusalimska čičoka, sirova
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija304 kJ (73 kcal)
17,44 g
Šećeri9,6 g
Prehrambena vlakna1,6 g
0,01 g
2 g
Vitamini
Tiamin (B1)
(17%)
0,2 mg
Riboflavin (B2)
(5%)
0,06 mg
Niacin (B3)
(9%)
1,3 mg
Vitamin B5
(8%)
0,397 mg
Vitamin B6
(6%)
0,077 mg
Folat (B9)
(3%)
13 μg
Vitamin C
(5%)
4 mg
Minerali
Kalcijum
(1%)
14 mg
Gvožđe
(26%)
3,4 mg
Magnezijum
(5%)
17 mg
Fosfor
(11%)
78 mg
Kalijum
(9%)
429 mg
Link to USDA Database entry
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Fermentisani proizvodi[уреди | уреди извор]

U Baden-Virtembergu, u Nemačkoj, preko 90% žetve jerusalimske artičoke koristi se za proizvodnju alkohola pod nazivom Topinambur, nemačka reč za čičoku.[20] Krajem 19. veka čičoke su se koristile u Badenu za pravljenje žestokog pića pod nazivom „Topinambur-Brantvejn” (rakija od artičoke), „Topinambur” (jerusalimska artičoka), „Topi”, „Erdapfler”, „Rosler”. , ili "Borbel". Topinambur proizveden u Evropskoj uniji i Švajcarskoj mora da se pravi isključivo od jerusalimske artičoke, da sadrži najmanje 38% alkohola po zapremini i ne sme da sadrži dodatni alkohol ili arome.[21][22] Boja karamele je jedini dozvoljeni aditiv.[21][22]

Istorija[уреди | уреди извор]

Jerusalimsku artičoku su prvi uzgajali domorodački narodi Amerike — ova ekstenzivna kultivacija zamagljuje tačan izvorni raspon ove vrste.[4] Francuski istraživač Samuel de Šamplajn otkrio je da su starosedeoci luke Nauset u Masačusetsu gajili korenje koje ima ukus artičoke. Sledeće godine, Šamplejn se vratio u isto područje i otkrio da koren ima ukus sličan blitvi[23] i bio je odgovoran za prenos biljke u Francusku. Nešto kasnije, Petrus Hondijus, holandski botaničar, zasadio je smežurani gomolj jerusalimske artičoke u svojoj bašti u Terneuzenu i bio je iznenađen kada je video da se biljka razmnožava.[23] Jerusalimska artičoka je toliko pogodna za evropsku klimu i tlo da se biljka brzo razmnožava. Do sredine 1600-ih, jerusalimska artičoka je postala veoma uobičajeno povrće za ljudsku ishranu u Evropi i Americi, a takođe se koristila za ishranu stoke u Evropi i kolonijalnoj Americi.[11] Francuzi su posebno voleli ovo povrće, koje je dostiglo vrhunac popularnosti na prelazu iz 19. veka.[11] Jerusalimska artičoka je proglašena 'najboljim povrćem za supu' na Festivalu baštine francuske kuhinje u Nici 2002. godine.

Francuski istraživač i prvi istoričar Akadije, Mark Leskarbot, opisao je jerusalimske artičoke kao „velike kao repa ili tartufi“, pogodne za jelo i ukusa „kao blitve, ali prijatnije“. Godine 1629. engleski travar i botaničar Džon Parkinson napisao je da je artičoka koja se široko uzgaja u Londonu postala veoma uobičajena i jeftina u Londonu, toliko „da su čak i najvulgarniji počeli da ih preziru“. Nasuprot tome, kada je čičoka prvi put stigla u Englesku, krtole su bile „poslastice za kraljicu“.[23]

Luis i Klark su jeli krtole, koje je pripremila domorodačka žena, u današnjoj Severnoj Dakoti.[24]

Čičoka je isto takon bila nazivana i „kanadski tartuf”.[25]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Plant List, Helianthus tuberosus L.
  2. ^ а б Szewczyk, Aleksandra; Zagaja, Mirosław; Bryda, Jarosław; Kosikowska, Urszula; Stępień-Pyśniak, Dagmara; Winiarczyk, Stanisław; Andres-Mach, Marta (2019-03-22). „Topinambur - new possibilities for use in a supplementation diet”. Annals of Agricultural and Environmental Medicine. 26 (1): 24—28. ISSN 1898-2263. PMID 30922024. doi:10.26444/aaem/102767 Слободан приступ. 
  3. ^ „Helianthus tuberosus”. County-level distribution map from the North American Plant Atlas (NAPA). Biota of North America Program (BONAP). 2013. Приступљено 26. 4. 2019. 
  4. ^ а б „Helianthus tuberosus”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 11. 12. 2017. 
  5. ^ а б Purdue University Center for New Crops & Plants Products: Helianthus tuberosus
  6. ^ „Gobotany”. Архивирано из оригинала на датум 02. 10. 2018. Приступљено 01. 10. 2018. 
  7. ^ а б „Plantea”. 
  8. ^ „Missouri botanical garden”. 
  9. ^ Angier, Bradford (1974). Field Guide to Edible Wild Plants. Harrisburg, PA: Stackpole Books. стр. 112. ISBN 0-8117-0616-8. OCLC 799792. 
  10. ^ Gibbons, Euell. 1962. Stalking the wild asparagus. David McKay, New York
  11. ^ а б в г д Levetin, Estelle and Karen McMahon. Plants and Society: 231. Print. 2012.
  12. ^ Brkljača, J.; Bodroža-Solarov, M.; Krulj, J.; Terzić, S.; Mikić, A.; Jeromela, A. Marjanović (2014). „Quantification of Inulin Content in Selected Accessions of Jerusalem Artichoke (Helianthus tuberosus L.)”. Helia. 37 (60). doi:10.1515/helia-2014-0009 Слободан приступ. 
  13. ^ Puangbut; et al. (2012). „Influence of planting date and temperature on inulin content in Jerusalem artichoke” (PDF). Australian Journal of Crop Science: 1159—1165. ISSN 1835-2707. S2CID 67839700. 
  14. ^ Flamm G, Glinsmann W, Kritchevsky D, Prosky L, Roberfroid M (2001). „Inulin and oligofructose as dietary fiber: a review of the evidence”. Crit Rev Food Sci Nutr. 41 (5): 353—62. PMID 11497328. S2CID 24828352. doi:10.1080/20014091091841. 
  15. ^ а б Have you heard about Jerusalem artichokes? https://hungry-pumpkin.com/post/have-you-heard-about-jerusalem-artichokes/
  16. ^  Reynolds, Francis J., ур. (1921). „Artichoke”. Collier's New Encyclopedia. New York: P.F. Collier & Son Company. 
  17. ^ Peter Barham. The Science of Cooking. стр. 14. »we do not possess any enzymes that are capable of breaking down larger sugars, such as raffinose etc. These three-, four-, and five-ring sugars are made by plants especially as part of the energy storage system in seeds and beans. These sugars[ cannot be broken down in the intestines, so] they travel down into the colon where various bacteria digest them - and in the process produce copious amounts of carbon dioxide gas« 
  18. ^ Gerard's Herbal, cited in Davidson A. (1999). The Oxford Companion to Food, first edition. Oxford University Press ISBN 0-19-211579-0.
  19. ^ USDA Agricultural Research Service, http://www.nal.usda.gov/fnic/foodcomp/Data//SR20/reports/sr20fg11.pdf Архивирано 2012-02-06 на сајту Wayback Machine
  20. ^ C.A.R.M.E.N. e.V.: Topinambur - Energiepflanze für Biogasanlagen. In: Newsletter "nawaros" 11/2007, Straubing.
  21. ^ а б „Directive 110”. 15. 1. 2008. »on the definition, description, presentation, labelling and the protection of geographical indications of spirit drinks and repealing Council Regulation (EEC) No 1576/89« , §14 Topinambur or Jerusalem artichoke spirit
  22. ^ а б „Verordnung des EDI über alkoholische Getränke, Anhang 8: Mindestalkoholgehalt von Spirituosen” [Ordinance of the Federal Department of Home Affairs regarding alcoholic beverages, appendix 8: Minimum Alcohol Content of Spirits]. The Federal Government of the Swiss Confederation (на језику: немачки). 29. 11. 2013. Приступљено 14. 11. 2021. 
  23. ^ а б в Cooke, Nathalie. Dickenson, Victoria. What's to eat? Entrees in Canadian food history. Montreal: McGill-Queen's U Press, 2010. 21-54. Print.
  24. ^ Niering, William A.; Olmstead, Nancy C. (1985) [1979]. The Audubon Society Field Guide to North American Wildflowers, Eastern Region. Knopf. стр. 386. ISBN 0-394-50432-1. 
  25. ^ Méreuze, Didier (11. 7. 2015). „Topinambour, ouvre-toi !”. La Croix (на језику: француски). Приступљено 14. 1. 2016. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Čičoka&oldid=24558451”