Ђиро д’Италија 2025. (итал.Giro d'Italia 2025) било је 108. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Ђиро је по први пут у историји стартовао у Албанији, која је организаторима платила око седам милиона евра. Старт трке био је 9. маја у Драчу, а последња етапа је вожена 1. јуна од Ватикана до Рима. Првобитно је планирано да старт и циљ буду у Риму, али је након смрти папе Фрања одлучено да последња етапа стартује у Ватикану, као парада и тај дио етапе је био неутралисан. То је био трећи пут да је Ђиро пролазио кроз Ватикан, а први пут у историји да је пролазио унутар зидина Ватикана, поред баште и Базилике Светог Петра како би се опростили од папе Фрања и да би се одало признање новом папи Лаву XIV.
Укупна дужина трке износила је 3.443.3 km, вожена је 21 етапа, уз три дана одмора, послије треће етапе и преласка из Албаније у Италију, послије девете и послије етапе 15. Етапе су биле класификоване као шест лаких, осам средње тешких, пет тешких и два хронометра. Три етапе су биле означене са пет звјездица као најтеже, три су биле означене са четири звјездице, седам са три, шест са двије и двије са једном звјездицом. Вожена су укупно 54 успона, од чега Чима КопиКоле деле Финестре, 11 прве категорије укључујући Пасо дел Мортироло и Монте грапа, 13 друге категорије, 14 треће и 15 четврте, док нису вожени успони Пасо ди Гавија, Пасо дело Стелвио, Коле дел’Ањело и Монте Зонколан. Укупно је циљ четири етапе био на успону, од чега двије на успону прве категорије, а циљ по једне етапе био је на успонима треће и четврте категорије. Било је укупно 15 нових градова који су били домаћини старта или циља неке етапе Ђира.
Роглич је изгубио вријеме на деветој етапи која је вожена по калдрми, а розе мајицу је узео Дел Торо. Роглич је због пада напустио трку на етапи 16, а Ајусо је на тој етапи изгубио 14 минута, а затим је напустио трку на етапи 18 због реакције на убод пчеле. Пред почетак етапе 20, Дел Торо је имао 43 секунде предности испред Карапаза и минут и 21 секунду испред Сајмона Јејтса. Јејтс је напао на 13 km до врха успона Коле деле Финестре и на око 40 km до циља, Карапаз и Дел Торо су возили иза, Карапаз је радио на достизању и скоро су га достигли, али Дел Торо није хтио да ради на челу, због чега је и Карапаз престао да ради и предност се поново повећала. До врха успона Јејтс је стекао минут и 40 секунди предности, а етапу је завршио пет минута испред и узео је розе мајицу, седам година након што је на истом успону изгубио розе мајицу од Криса Фрума, који је тада напао на 80 km до циља. Јејтс је освојио Ђиро три минута и 56 секунди испред Дел Тороа, док је на трећем мјесту завршио Карапаз четири минута и 43 секунде иза. Мадс Педерсен је освојио класификацију по поенима, Лоренцо Фортунато брдску, Дел Торо класификацију за најбољег младог возача, а тим УАЕ тим емирејтс ХРГ је освојио тимску класификацију. Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дрис де Бонт је освојио спринт класификацију, Фортунато класификацију за најагресивнијег возача, а Мануеле Тароци класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу и Ред бул километар класификацију, која је уведена као замјена за интерђиро класификацију. Алфонсо Еулалио је освојио награду Монтања Пантани прешавши први преко успона Пасо дел Мортироло, Крис Харпер је освојио награду Чима Копи и Трофеј Винченцо Торијани прешавши први преко успона Коле деле Финестре и побиједивши на тој етапи, док је Ван Арт добио награду Трофеј Бонакоса због своје вожње за Сајмона Јејтса на етапи 20. Педерсен је остварио четири етапне побједе, а тим Лидл—трек укупно шест.
Трку је због падова, повреда или болести морало да напусти 25 возача, међу којима су били Роглич, Ајусо, Ђулио Чиконе, Хиндли, Ланда, Пол Мањије и Џеј Вајн.
На трци су учествовала 23 тима, са по осам возача.[1] Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године,[2][3] док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују,[4] а организатори су имали могућност да додијеле још двије специјалне позивнице.[5]
Лото и Израел—премијер тех су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2024.[6] али је Лото одлучио да прескочи трку како би освајали бодове за повратак у ворлд тур на мањим тркама.[7] Про тур тимови и организатори су тражили да се додијели још једно мјесто за гранд тур трке, али су неки ворлд тур тимови били против тога,[8] док су из тима Визма—лејз а бајк истакли да ће то смањити безбједност возача.[9] UCI је крајем марта одобрио додатно мјесто за све гранд тур трке,[10] а организатори Ђира — RCS Sport, додијелили су специјалне позивнице тимовима ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане, Ку 36.5 про сајклинг, Полти визит Малта и Тудор про сајклинг.[11]
Од 184 возача, њих 59 возило је Ђиро по први пут, међу којима су били Хуан Ајусо, Исак дел Торо, Том Пидкок, Давид Году, Џошуа Тарлинг и Ваут ван Арт,[12] који је планирао да дебитује 2024. али је пао на Дварс дор Фландерену и морао је да пропусти трку.[13] Најмлађи дебитант је био Пол Мањије, а најстарији Квентин Паше,[12] док је такође Мањије био најмлађи возач на цијелој трци са 21 годином и 25 дана,[14] а најстарији је био Јакоб Фуглсанг из тима Израел—премијер тех, са 40 година и 48 дана.[15]Возачи који су наступили долазили су из 29 држава,[16] осам држава је имало преко десет возача: Италија (48), Холандија (17), Аустралија (14), Белгија (13), Француска (13), Уједињено Краљевство (12), Шпанија (12) и Њемачка (10).[16]Ромен Барде је возио по последњи пут, најавивши да ће да заврши каријеру у јуну, на Критеријуму ди Дофине.[17]
Највећи фаворити за освајање су били Роглич и Ајусо, а веће шансе су дате Рогличу због искуства, јер је освојио Ђиро 2023. и четири пута Вуелта а Еспању.[19] Са Рогличем у тиму су возили побједник Ђира 2022. Хиндли и другопласирани из 2024. Данијел Мартинез,[20] док је са Ајусом возио Адам Јејтс, који је завршио Тур де Франс 2023. на трећем мјесту и био је један од конкурената за подијум.[21] Роглич је раније током сезоне освојио Вуелта а Каталуњу испред Ајуса, који је освојио Тирено—Адријатико.[19]
Тим Инеос гренадирс су предводили Тимен Аренсман и Еган Бернал, побједник Тур де Франса 2019. и Ђиро д’Италије 2021. који је био један од фаворита за висок пласман први пут послије пада 2022.[22] Побједник Вуелта а Еспање 2018. Сајмон Јејтс и побједник Ђиро д’Италије 2019. Ричард Карапаз били су међу фаворитима у борби за подијум иако током сезоне нису остварили значајне резултате.[19] Међу фаворитима у борби за првих десет био је и Мајкл Сторер, након што је освојио Тур оф Алпс трку уз етапну побједу.[23] Међу другим фаворитима су били Антонио Тибери који је Ђиро д’Италију 2024. завршио на четвртом мјесту, Микел Ланда, Дерек Џи који је Тур де Франс 2024. завршио на деветом мјесту, Том Пидкок и Ђулио Чиконе који никад није завршио неку гранд тур трку у првих десет.[24][25]
Један од највећих фаворита за класификацију по поенима био је Мадс Педерсен, који је истакао да му је то уз етапне побједе примарни циљ.[26] Међу другим фаворитима били су спринтери Кејден Гроувс, Олав Кој, Сем Бенет и Мањије и разноврснији возачи као што су Ван Арт, Матео Москети, Милан Фретин и Корбин Стронг, док је међу фаворитима био и Роглич, који је завршио у првих десет у класификацији по поенима на свакој гранд тур трци коју је освојио, а такође је два пута освојио класификацију на Вуелта а Еспањи.[27] Највећи фаворити за освајање брдске класификације били су возачи који се боре за генерални пласман, као што су Карапаз који је освојио брдску класификацију на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи, Роглич, Ајусо, Чиконе и Сторер, а остали фаворити су били возачи који иду у бијегове како би се борили за етапну побједу или како би скупљали поене, као што су Кристијан Скарони, Георг Стајнхаузер, Лоренцо Фортунато, Николас Продом и Крис Харпер.[28] Највећи фаворит у класификацији за најбољег младог возача био је Ајусо, који је био један од највећих фаворита и за освајање трке, док је велики фаворит био и Тибери који је освојио класификацију 2024. Међу осталим фаворитима били су Исак дел Торо, који је возио у тиму са Ајусом, Макс Пул, Давиде Пиганцоли, Ђулио Пелицари који је возио у тиму са Рогличем, Георг Стајнхаузер, Јоханес Ставн Мите, Лук Плап и Марко Фриго.[29]
Укупан новчани фонд износио је 1.636.460 евра,[30][31] За генерални пласман су се додјељивале двије новчане награде, једна за остварени пласман од стране организатора, а друга је била посебна награда за возаче који заврше у првих десет од стране спонзора, која није гарантована сваке године и износила је укупно 303.500 евра.[32] Побједник је добио укупно 265.668 евра, 115.668 од стране организатора и 150.000 као посебну награду, другопласирани је добио укупно 133.412, 58.412 од стране организатора и 75.000 као посебну награду, трећепласирани 68.801, 28.801 од стране организатора и 40,000 као посебну награду, а новчане награде добили су возачи који су завршили до 20 мјеста у генералном пласману, се тим да су возачи од 11 до 20 мјеста добијали по 2.863 евра, јер нису добијали посебну награду.[33] Побједник класификације по поенима добио је 10.000, другопласирани 8.000, трећепласирани 6.000, четворочлани 4.000 и петопласирани 3.000 евра,[34] побједник брдске класификације добио је 5.000 евра, другопласирани 4.000, трећепласирани 3.000, четвртопласирани 2.000 и петопласирани 1.000 евра, док је побједник класификације за најбољег младог возача добио 10.000, другопласирани 8.000, трећепласирани 6.000, четворочлани 4.000 и петопласирани 2.000 евра.[33] У тимској класификацији, новчане награде добијало је пет најбољих тимова, од 5.000 за побједника до 1.000 евра за петопласирани тим.[32] У избору за најагресивнијег возача цијеле трке, побједник је добио 5.000 евра, другопласирани 4.000, а трећепласирани 3.000, док је најагресивнији возач на свакој појединачној етапи добијао по 1.000 евра.[32] Лидер генералног пласмана добијао је по 2.000 евра дневно, лидери брдске, класификације за најбољег младог возача и класификације по поенима добијали су по 750 евра, а такође, по тројица возача која су на свакој појединачној етапи освојили највише поена у брдској, као и у класификацији по поенима, добијали су по 700, 400 и 200 евра.[32]
Побједник сваке етапе добијао је 11.010 евра, другопласирани 5.508, трећепласирани 2.753, а новац је добијало првих 20 возача на етапи, са тим да су возачи од десетог до 20 мјеста добијали по 276 евра.[31] На трци су постојале бројне мање класификације, како би новац зарадили и слабији тимови. Побједник спринт класификације добио је 8.000 евра, док су награде добили петорица првопласираних, а петорица првопласираних на сваком пролазном циљу на свакој етапи добијали су од 500 до 100 евра.[31] Побједник класификације за бијег добио је 3.800 евра, а возач који је провео највише километара у бијегу на свакој етапи добијао је по 200 евра.[32] У Ред бул километар класификацији награде су добијала тројица првопласираних возача преко означеног циља у току сваке етапе осим хронометара, побједник је добио 2.000, другопласирани 1.500 трећепласирани 1.000, док је побједник класификације на крају трке добио 15.000, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра.[32]
Бодове у UCI свјетском рангирању добили су првих 60 возача.[36] Побједник трке је добио 1100, другопласирани 885, трећепласирани 750, четвртопласирани 600, а петопласирани 495.[37] Бодове је добијало првих 15 возача на свакој етапи, побједник 180, другопласирани 130, а трећепласирани 95, док је лидер трке добијао по 20 бодова на свакој етапи.[36] Побједници брдске и класификације по поенима добили су по 180 бодова, другопласирани по 130, а трећепласирани по 95.[38]
У октобру 2024. је објављено да ће Ђиро стартовати у Албанији која ће за то платити седам милиона евра,[40] да ће бити вожене секције калдрме са Страде Бјанкеа и да ће бити вожен успон Коле деле Финестре, а планирано је да цијела рута буде представљена 12. новембра.[41] Дана 31. октобра објављено је да се представљање руте одлаже, а медији су објавили да је највјероватнији датум за представљање 13. јануар.[42] Објављено је да је разлог за одлагање технички проблем, док су медији објавили да је вјероватно разлог за одлагање тај што је доведен у питање старт у Албанији, након што је земља лоше представљена у италијанским медијима послије пропасти договора који су склопили Ђорђа Мелони и Еди Рама о томе да Албанија задржи код себе дио имиграната који траже азил у Италији док се не донесе одлука о њима.[43] У децембру 2024. је објављено да ће рута бити представљена 13. јануара и да ће трка стартовати у Албанији.[44] Трка је званично представљена 13. јануара 2025. у Риму а на бини су били премијер Албаније Еди Рама и два министра из Владе Италије,[45] међу којима је био Антонио Тајани који је рекао да је одлука да Ђиро стартује у Албанији шаље Албанцима јасну поруку да су спремни да их дочекају у Европској унији.[46] Укупна дужина трке износила је 3.443.3 km, вожена је 21 етапа, уз три дана одмора, послије треће етапе и преласка из Албаније у Италију, послије девете и послије етапе 15.[47][48] Етапе су биле класификоване као шест лаких, осам средње тешких, пет тешких и два хронометра.[49] Три етапе су биле означене са пет звјездица као најтеже, три су биле означене са четири звјездице, седам са три, шест са двије и двије са једном звјездицом.[50] Вожена су укупно 54 успона, од чега Чима КопиКоле деле Финестре, 11 прве категорије укључујући Пасо дел Мортироло и Монте грапа, 13 друге категорије, 14 треће и 15 четврте,[51][52] док нису вожени успони Пасо ди Гавија, Пасо дело Стелвио, Коле дел’Ањело и Монте Зонколан.[53] Укупно је циљ четири етапе био на успону, од чега двије на успону прве категорије, а циљ по једне етапе био је на успонима треће и четврте категорије.[51] Било је укупно 15 нових градова који су били домаћини старта или циља неке етапе Ђира.[54]
Прва етапа стартовала је у Драчу, што је био први пут у историји да је Ђиро стартовао у Албанији.[55] првих 70 километара вожено је по равном, пролазило се кроз Елбасан и село Папер, а затим је вожен успон Грацен дуг 13 km. Послије спуста вожена су два круга у Тирани, у којима је вожен успон Сурел, дуг 6,9 km, а након другог прелаза преко успона вожено је 11,3 km спуста до циља.[56] На другој етапи вожен је хронометар дуг 13,7 km у Тирани, а на половини је вожен успон Саук дуг 1,5 km.[57] Трећа етапа стартовала је у Валони, током првих 60 километара вожено је узбрдо и низбрдо, након чега је вожен први успон дуг 5,3 km, послије којег је поново вожено узбрдо и низбрдо. Пролазило се кроз Химаре у округу Валона, а затим је вожен успон Кафа е Логораса, дуг 10,5 km, послије којег је вожен спуст, а последњих 20 километара вожено је по равном до циља који је био такође у Валони.[58]
Послије треће етапе био је дан одмора како би се возачи пребацили из Албаније у Италију.[59] Четврта етапа стартовала је у Алберобелу, послије 15 километара вожен је успон четврте категорије, након чега је вожено углавном по равном до циља у Лечеу.[60] Описана је као прва етапа за спринтере, а у Лечеу су раније побјеђивали Марио Чиполини и Алесандро Петаки.[61] Пета етапа стартовала је у Чеље Месапици, вожено је углавном по равном до последњих 30 километара када је вожен успон четврте категорије и некатегорисани успон, док је и циљ био на благом успону у Матери.[62] Шеста етапа стартовала је у Потенци и одмах је вожен кратки некатегорисани успон, а затим дуги спуст до подножја успона Валико ди Монте Каруоцо, који је био дуг 19,9 km. На 82 km до циља вожен је успон треће категорије Монтефорте Ирпино, након чега је вожено углавном по равном до циља, а у последња два километра вожена је кратка секција калдрме пред циљ у Напуљу.[63] Седма етапа стартовала је у Кастел ди Сангроу и од самог почетка је вожен успон Рокарасо дуг 7,4 km, а након проласка преко брдског циља настављено је да се вози благо узбрдо 15 km, након чега је вожен дуг спуст до Пратола Пелиње гдје је вожена дионица по равном до почетка успона Монте Урано дугог 4,5 km.[64] Послије спуста вожен је успон друге категорије Вадо дела Форчела дуг 21,6 km, након чега је вожено углавном низбрдо, са благим успоном по средини, до уласка у Таљакоцо, гдје је вожен истоимени успон дуг 12,6 km до циља и то је била прва етапа чији је циљ био на успону.[65] Осма етапа стартовала је у Ђулијанови, од почетка се ишло благо узбрдо, а први успон, Кроче ди Касале, вожен је послије 60 километара, након чега се ишло узбрдо и низбрдо до почетка успона прве категорије Сасотето, дугог 13,1 km, са максималним нагибом од 14%.[66] Послије дугог спуста са кратком дионицом узбрдо, вожен је успон Монтелаго, а затим некатегорисани успон Кастел Санта Марија, а у финишу је вожен успон Гаљоле, дуг 700 метара, са просјечним нагибом од 9,3%. Врх успона је био на 6,5 km до циља, одакле је вожен спуст 4,5 km, а затим последња два километра по равном до циља у Кастелраимонду.[67] Девета етапа стартовала је у Губију, првих 50 километара вожено је по равном, након чега је вожен успон Ла Чима, послије којег је вожено узбрдо и низбрдо. На 70 km до циља вожен је први сектор калдрме који се вози на Страде Бјанкеу — Пиеве а Салти, дуг 8 km, а послије неколико километара вожен је успон Серавале дуг 9,3% са максималним нагибом од 11%.[68] Послије четири километра вожен је трећи сектор калдрме, Сан Мартино ин Гранија, дуг 9,3 km, од којих се највећи дио ишло узбрдо. Четврти сектор, Монтепарти, био је дуг 600 метара, са максималним нагибом од 13%, а послије седам километара вожен је последњи, пети сектор, Коле Пинцуто, дуг 2,4 km са максималним нагибом од 15%, чији је врх био на 15 km до циља.[69] Након уласка у Сијену, на 1,7 km почео је последњи некатегорисани успон Санта Катерина, чији је нагиб у последњих 500 метара био од 12,4 до 16%. У самом финишу скретало се оштро десно, па лијево, а затим поново десно до уласка на средњовјековни трг у Сијени поплочан циглом Пјаца дел Кампо, гдје је био циљ.[70]
Послије другог дана одмора, на десетој етапи вожен је хронометар дуг 28,6 km, старт је био у Луки, прво пролазно мјерење је било послије 8,4 km, а друго послије 20,5 km, на уласку у Ашано. До краја је вожено по равном до Пизе, гдје је био циљ, испред Кривог торња.[71] Етапа 11 стартовала је у Вијаређу, првих 80 километара вожено је углавном по равном, са два мања некатегорисана успона, након чега је вожен успон Алпе Сан Пелегрино дуг 14,2 km, са максималним нагибом од 19%.[72] Он је вожен први пут послије 2000. када је на њему Франческо Касагранде напао и остварио побједу на етапи.[73] Послије спуста од 40 километара до Чередола вожен је успон Тоано дуг 11,2 km, са просјечним нагибом од 4,9%, након којег је вожен спуст са неколико секција узбрдо, а затим успон Пјетра ди Бисмантова дуг 6,5 km. Врх успона је био на 5 km до циља, одакле је вожено низбрдо и по равном до последњег километра када се ишло благо узбрдо до циља у Кастелново не'Монтију, са секцијама нагиба до 4%.[74] Етапа 12 стартовала је у Модени, од почетка се ишло благо узбрдо са равним дијелом до подножја успона треће категорије Баисо, одакле је вожено узбрдо и низбрдо, укључујући два успона треће категорије, Тринита и Росена, чији је врх био на око 80 km до циља, одакле је вожено по равном до циља у Вијадани.[75] Етапа 13 стартовала је у Ровигу, вожен је успон четврте категорије послије 30 километара, након чега је 100 километара вожено по равном до подножја успона четврте категорије Сан Ђовани ин Монте дугог 5 km.[76] Послије 25 km спуста и по равном, дошло се у Виченцу у којој је био циљ на успону Монте Берико, дугом 1,1 km, са максималним нагибом од 11% пред линију циља. Након преласка преко успона и линије циља први пут, ишло се кроз Аркуњано, гдје је вожен истоимени успон дуг километар, а са врха успона се ишло назад до успона Монте Берико и циља.[77] Етапа 14 стартовала је у Тревизу, вожено је по равном првих 150 километара до уласка у Словенију, гдје је вожен успон четврте категорије Гониаче Сан Мартино.[78] Послије успона ушло се у Нову Горицу, гдје су вожена два круга по 13 километара, у којима је вожен успон Савер дуг 600 метара, а послије другог прелаза преко успона вожено је 7,5 km по равном до циља.[79] Етапа 15 стартовала је у Фјуме Венетоу, први успон вожен је послије 45 километара, Муро ди ка’ дел Пођо, дуг 1,1 km, са максималним нагибом од 16%. након чега је вожено 40 километара по равном и благо узбрдо до подножја успона прве категорије Монте Грапа, дугог 25,1 km, са просјечним нагибом од 5,7% и максималним нагибом од 11%.[80] Након успона вожен је дуг спуст и дионица по равном до успона Дори, дугог 16,4 km, са просјечним нагибом од 5,4%, послије којег је вожен спуст и некатегорисани успон дуг 1,5 km са максималним нагибом од 8,3%. Последњих 18 километара вожено је по валовитом терену, узбрдо и низбрдо, до циља у Азијагу.[81]
Коле деле Финестре, највиши успон на Ђиро д’Италији 2025, вожен је на етапи 20.
Послије трећег дана одмора, етапа 16 стартовала је у Фјуме Венетоу, првих 63,5 km вожено је по углавном равном терену, до подножја успона друге категорије Ла Фрика, дугог 12,9 km, са максималним нагибом од 10%. Послије спуста вожен је успон прве категорије Кандриал дуг 10,1 km, са максималним нагибом од 13%, након чега је вожен спуст и успон Виго Каведине дуг 9,1 km.[82] Послије спуста вожен је успон прве категорије Санта Барбара, дуг 12,7 km, са просјечним нагибом од 8,3% и максималним нагибом од 14%, након чега је вожен спуст до Брентоника, гдје је био циљ на успону Сан Валентино, дугом 17,4 km, са просјечним нагибом од 6,4% и максималним нагибом од 14%.[83] Успон је последњи пут вожен 1970. године, када је на њему побиједио Еди Меркс.[84] Етапа 17 стартовала је у Сан Микеле ал'Адиђеу, првих 50 километара се возило скоро константно благо узбрдо, са неколико равних дионица, након чега је вожен успон Пасо дел Тонале дуг 15,2 km, са просјечним нагибом од 6%. Послије успона вожен је спуст дуг скоро 30 километара, кроз Понте ди Лењо, а затим долином ријеке Ољо до Моноа, одакле је почео успон прве категорије Пасо дел Мортироло, дуг 12,6 km, са просјечним нагибом од 7,6% и максималним нагибом од 16%.[85] Након успона вожен је спуст до Грозиоа, а затим се ишло узбрдо долином ријеке Аде, пролазило се кроз Чепину, након чега је вожен успон треће категорије Ла Монте, послије којег је вожен спуст девет километара до циља у Бормију.[86] Етапа 18 стартовала је у Морбењи, првих 30 километара вожено је по равном до подножја успона Парласко, дугог 7,6 km, након чега је вожен успон Коле Балисио, а послије спуста до Лека вожен је успон Равелино дуг 8,9 km.[87] Послије врха успона вожен је кратак спуст и некатегорисани успон дуг 3,1 km, након чега је последњих 50 километара вожено по равном до циља у Чезано Мадерну.[88] Етапа 19 стартовала је у Бјели и послије четири километра вожен је успон Кроче Сера дуг 11,2 km, након чега је вожен спуст и по равном до Вереса, гдје је почео успон прве категорије Кол Цекоре дуг 16 km, са максималним нагибом од 15%. Послије спуста вожено је десет километара по равном, а затим успон Кол Сен Панталеон дуг 16,5 km, са просјечним нагибом од 7,6% и максималним нагибом од 12%, након којег је вожен спуст 20 километара а одмах затим трећи успон прве категорије, Кол ди Жукс дуг 15,1 km са максималним нагибом од 12%.[89] Након спуста до Брусона, вожен је успон Антагнод у масиву Монте Роза, дуг 9,5 km са максималним нагибом од 11%, послије чега је вожен спуст пет километара до циља у Шамполик-Шамплану.[90] Етапа 20 стартовала је у Вересу, првих 100 километара вожено је по валовитом терену, са једним успоном четврте категорије, након чега је вожен успон Коле дел Лис дуг 13,7 km, са максималним нагибом од 12%. Послије спуста вожено је 35 километара по равном, а затим је вожен успон Коле деле Финестре дуг 18,5 km са просјечним нагибом од 9,2% и максималним нагибом од 14%, који је био Чима Копи, највиши врх на Ђиру са 2.178 метара надморске висине.[91] На успону је вожено 30 серпентина у три километра, а последњих осам километара вожено је по калдрми. Послије спуста до Прагелата вожен је успон Сестеијере дуг 9,2 km, са просјечним нагибом од 5,9%, на којем је био циљ.[92] Последњи пут је успон Коле деле Финестре вожен 2018. када је Крис Фрум напао на половини успона, на 80 km до циља, побиједио на етапи и узео розе мајицу надокнадивши заостатак од три и по минута иза Сајмона Јејтса и три минута иза Тома Димулена.[93] Првобитно је планирано да последња, етапа 21, стартује у Риму, у насељу Еур, али је послије смрти папе Фрања, 29. априла одлучено да последња етапа стартује у Ватикану, у ватиканској башти као парада и тај дио етапе је био неутралисан.[94] То је био трећи пут да је Ђиро пролазио кроз Ватикан, а први пут у историји да је пролазио унутар зидина Ватикана, поред баште и Базилике Светог Петра како би се опростили од папе Фрања и да би се одало признање новом папи Лаву XIV.[95] Из Ватикана се ишло до Рима, гдје је био званични старт у насељу Еур, из којег се ишло преко линије циља први пут, а затим кроз Остију и назад до Еура, одакле је вожено осам кругова по 9,5 km кроз Рим.[96] Ишло се поред Колосеума, царских форума, споменика Виторију Емануелеу II, Капитола, Циркус Максимуса, Каракалиних терми и обалом ријеке Тибар до циља у центру града.[97]
Мадс Педерсен у розе мајици прије почетка пете етапе, остварио је четири етапне побједе и освојио је класификацију по поенима.
Прва етапа је стартовала у Драчу, након неколико напада у бијег су отишли Алесандро Вере, Алесандро Тонели, Силван Монике, Тако ван дер Хорн и Мануеле Тароци.[120] На 2 km до врха успона Грацен Тонели је напао и Ван дер Хорн је отпао, а при врху успону је напао Монике и први је прешао преко брдског циља. Главна група је смањила заостатак за бјегунцима на 13 секунди, Вере је напао на спусту што је у почетку пратио Тонели али је затим отпао, група је возила спорије и Вере је стекао минут предности. По равном су га достигли остали бјегунци, предност се смањила на 37 секунди и достигнути су на 41 km до циља. На успону Сурел отпали су спринтери Сем Бенет, Олав Кој и Пол Мањије, а при врху успона је напао Лоренцо Фортунато како би узео поене за брдску класификацију.[121] На другом прелазу преко успона Сурел тим Лидл—трек је радио на челу, отпали су прво спринтери Кејден Гроувс и Макс Кантер, а затим Тимен Аренсман и Дерек Џи који се боре за генерални пласман, док је и Ваут ван Арт почео да пропада кроз групу.[122] На спусту, на 5 km до циља се десио пад у којем су учествовали Микел Ланда, Џеј Вајн и Жофре Бушар, а затим се десио још један пад у групи која је покушавала да достигне главну групу. Ланда и Бушар су морали да напусте трку а Вајн је могао да настави.[123] Тим Ред бул—Бора–ханзго је радио на челу за Приможа Роглича до последњег километра када је изашао на чело Лидл—Трек за Педерсен. Ван Арт се пробио кроз групу до Педерсена, који је почео први да спринта и побиједио је испред Ван Арта и Орлуиса Аулара.[124] Џи је завршио 57 секунди иза групе, Тибери минут и по, а Пељо Билбао пет минута иза.[125]Франческо Бусато је добио први жути картон на Ђиру, због нерегуларног спринта, али није кажњен временски и задржао је бијелу мајицу.[126]Итан Хејтер, који је дебитовао на Ђиру и био је један од фаворита за побједу на првој етапи, имао је стомачних проблема, завршио је међу последњима, а послије етапе је изјавио да се мучио и да дише како треба.[127] На другој етапи вожен је хронометар дуг 13,7 km, први је стартовао Никлас Меркл који је био на последњем мјесту у генералном пласману, а последњи је стартовао Педерсен који је био лидер трке.[128]Едоардо Афини је поставио вријеме од 16 минута и 13 секунди, након чега је Лук Плап пао у једној од кривина у центру Тиране, а Вајн је поставио три секунде боље вријеме од Афинија. На првом пролазном циљу, послије пет километара, Џошуа Тарлинг је био седам секунди испред Вајна, до краја је сачувао предност и завршио је у времену од 16 минута и 7 секунди, три секунде брже од Вајна.[129] Ајусо је завршио 17 секунди иза Тарлинга, Брендон Макналти 13, а Роглич мање од секунде иза. Сајмон Јејтс је завршио 33 секунде иза, Карапаз 38, Еган Бернал 48, а Педерсен 12 секунди иза, чиме је Тарлинг побиједио на етапи а Роглич преузео розе мајицу секунду испред Педерсена.[130] На трећој етапи, у бијег су отишли Тарлинг, Марк Донован, Лоренцо Германи и Крис Хамилтон, а затим су их достигли Тонели и Дрис де Бонт.[131] На средини етапе, коза је утрчала на пут када је група пролазила у умало није оборила Диона Смита, који је послије етапе изјавио да је то било први пут да је коза покушала да га обори са бицикла.[132] Де Бонту се пробушила гума пред пролазни циљ због чега је отпао из бијега, на успону Кафа е Логораса је тим Лидл—трек радио на челу и из групе су отпали спринтери, укључујући и Ван Арта, док су из бијега отпали Тарлинг и Донован. Фортунато и Билбао су напали из главне групе и достигли бјегунце, од којих је Германи одмах отпао, затим Тонели а при врху успона и Хамилтон.[133] Фортунато је прешао први преко успона, стекли су 50 секунди предности, али је тим Лидл—трек радио на челу и достигли су их на 18 km до циља. Педерсен је почео први да спринта и побиједио је испред Корбина Стронга и Аулара, а захваљујући секундама бонификације поново је преузео розе мајицу, док је Фортунато преузео плаву мајицу за лидера брдске класификације.[134]
Послије првог дана одмора за прелаз из Албаније у Италију, на четвртој етапи Франсиско Муњоз је напао и отишао у бијег, што нико није хтио да прати, до почетка јединог успона на етапи стекао је пет минута предности, а након успона је предност почела да се смањује.[135] На 126 km до циља десио се пад због којег је Николас Зуковски морао да напусти трку.[136] На Ред бул километру Дел Торо је спринтао и узео четири секунде бонификације а Роглич двије, тим Лидл—трек је радио на челу групе и достигли су Муњоза на 56,5 km до циља, пред пролазни циљ, али је Кој узео максимални број поена испред Педерсена. На 22 km до циља десио се пад у којем је пао Серен Краг Андерсен испред Педерсена, који је морао сам да се врати до врха групе јер су остали сувозачи остали иза како би помогли Чиконеу да се врати у групу након што је задржан због пада.[137] Тимови су се смјењивали на челу, у спринту је побиједио Каспер ван Уден испред Која и Мајкела Зајларда, док је Педерсен завршио на четвртом мјесту.[138] То је била прва побједа за Ван Удена на гранд тур тркама, прва за тим Пикник постнл у оквиру ворлд тура 2025. и трећа у сезони.[102] Краг Андерсен је завршио на последњем мјесту, десет минута иза групе.[139] Краг Андерсен није стартовао пету етапу, јер је послије пада на четвртој етапи утврђено да је сломио ручни зглоб.[140] У бијег су отишли Ђозуе Епис и Давиде Баис, након чега их је достигао и Лоренцо Милези и стекли су два минута предности. Епис је први отпао из бијега и достигнут је на 32 km до циља, док је у групи почео да ради УАЕ тим емирејтс ХРГ на једином категорисаном успону и отпали су спринтери Кој, Ван Уден, Гроувс, Мањије и Бенет, али су се Гроувс, Кантер и Стронг вратили на спусту.[141] Милези и Баис су достигнути на 12 km до циља, након чега су бројни тимови радили на челу, а на некатегорисаном успону на 4 km до циља је отпао Ван Арт, док је и Педерсен почео да пропада кроз групу али се задржао у њој. Матијас Вачек је предводио Педерсена за спринт, који је побиједио испред Едоарда Цамбанинија и Пидкока, чиме је остварио трећу побједу на трци.[142] Шеста етапа је била дуга 227 km и била је најдужа на трци.[143] Након више напада у првих 30 километара, одвојили су се Ван дер Хорн и Енцо Палени, а на првом успону је напао Фортунато због поена за брдску класификацију, достигао бјегунце и узео максималан број поена, а затим је успорио и сачекао групу.[143] Бјегунци су стекли преко три минута предности, на пролазном циљу је Јенсен Плоурајт побиједио у спринту испред Која и Педерсена, а затим је група почела да вози јаче и предност је пала на испод минут на 90 km до циља.[143] На благом спусту на 70 km до циља десио се пад у којем је учествовало око 40 возача, због чега је донесена одлука да се етапа неутралише у смислу оствареног времена, да се не додјељују поени на циљу, као ни секунде бонификације, а група је морала да иде 20 километара на сат како би се вратили сви возачи који су пали.[144]Џај Хиндли је морао да напусти трку, Јури Холман и Дион Смит су могли да наставе али су касније такође напустили.[143] Послије неколико километара лагане вожње донесена је одлука да се потпуно стане како би се сви возачи вратили у групу и на 60 km до циља стали су и бјегунци и главна група. Након што је етапа настављена, због неутрализације су многи возачи успорили и возили иза групе, међу којима је био и Педерсен, који је одлучио да се не бори за етапну побједу због пада у којем се мало повриједио.[145] На 20 km до циља бјегунци су имали 30 секунди предности, а на 5 km до циља су имали 20 секунди, али су достигнути на 2,5 km до циља. У спринту је побиједио Гроувс испред Милана Фретина и Мањијеа.[146]
Дијего Улиси (сликано 2023), узео је розе мајицу први пут у каријери на осмој етапи.
На седмој етапи је одмах од почетка вожен успон, више возача је нападало али је група достизала, при врху успона је Фортунато напао и узео максималан број поена.[147] На спусту су напали Николас Продом, Вајн, Тонели, Ђанмарко Гарофоли и Кристијан Скарони, али је група радила на достизању због Вајна, који је затим отпао, а из групе су напали Пол Дабл, Тароци и Гајс Лемрајзе који су достигли водеће и стекли су скоро четири минута предности.[147] У последњих 50 километара предност се смањила на испод два минута, а у групи се десио пад у којем су учествовали Ромен Барде и Давид Году, за којег су се вратили сви возачи тима Групама—ФДЈ како би достигао групу.[147] Гарофоли и Тонели су напали на последњем успону, што су пратили Тароци и Продом, док је остале бјегунце достигла група.[147] У последњих 5 километара је група достигла бјегунце, Чиконе је напао на око 2 km до циља, што су пратили Бернал, Тибери и Мајкл Сторер, а затим и остали возачи. Тимен Аренсман је радио на челу у последњем километру за Бернала, који је затим напао, што је одмах пратио Дел Торо, а онда и остали.[148] Ајусо је напао на 550 метара до циља, што нико није пратио и побиједио је четири секунде испред групе од осам возача у којој је његов сувозач Дел Торо побиједио у спринту испред Бернала и Роглича, то је била прва побједа на гранд тур тркама за Ајуса.[149] Розе мајицу је преузео Роглич, четири секунде испред Ајуса и девет испред Дел Тороа.[150] На осмој етапи су у бијег отишли Педерсен, Матија Катанео и Давиде де Прето, али су достигнути послије 50 километара, након чега су се на успону одвојили Давиде Пиганцоли, Наиро Кинтана и Тонели, али их је група достигла.[151] На некатегорисаном успону прије другог пролазног циља одвојила се група од 19 возача, из које је напао Барде на око 100 km до циља, што су пратили Фортунато, Георг Стајнхаузер и Андреа Вендраме, а затим их је достигла група од шест возача.[151] Стекли су минут и по испред друге групе, а на 50 km до циља су напали Вилко Келдерман и Дијего Улиси, који су стекли 15 секунди предности, након чега су из групе иза напали Игор Аријета и Стајнхаузер, а затим их је достигао Лук Плап.[151] Аријета је напао и први достигао Келдермана и Улисија, а затим је до њих дошао Плап, који је напао на 600 метара до врха успона треће категорије, што нико није пратио и стекао је 40 секунди предности на 30 km до циља.[152] До краја је сачувао предност и побиједио је 38 секунди испред Келдермана и Улисија, док је главна група завршила скоро пет минута иза, захваљујући чему је Улиси преузео розе мајицу 12 секунди испред Фортуната и 17 испред Роглича.[153] То је био први пут у каријери да је Улиси узео розе мајицу, са 36 година и такође је постао први возач из тима ХДС Астана који је носио розе мајицу након Винченца Нибалија 2016.[154]Кун Баувман због болести није стартовао девету етапу,[155]Квинтен Херманс, Гроувс, Де Бонт и Фретин су отишли у бијег, Ван дер Хорн и Лук Ламперти су напали из групе у потјери за њима и достигли су их на 160 km до циља.[156] Стекли су три минута предности, али је она почела да се смањује и пред почетак секција калдрме смањена је на минут и по.[156] На првом сектору је Педерсен изашао да ради на челу групе, Улиси је отпао, док су се у бијегу издвојили Гроувс и Херманс.[157] На кривини на улазу у други сектор пали су сувозачи Флоријан Сторк и Сторер, а током сектора, на 51 km до циља, пао је Брендон Макналти, који је узроковао да падну Роглич, Пидкок и Крис Хамилтон.[158] Из групе су напали возачи тима Инеос гренадирс, Аренсман, Бернал и Брендон Ривера, што су пратили Ван Арт и Дел Торо и стигли су Гроувса и Херманса на 3 km до краја сектора.[156] Роглич је заостајао минут, али је при крају сектора морао да мијења бицикл, због чега је изгубио још времена.[159] Пред почетак трећег сектора калдрме водећи су имали 20 секунди предности, на сектору су отпали Гроувс и Херманс, а затим Аренсман, док је Роглич стигао до групе у којој су били Сторер, Пидкок и Џи, а која је заостајала преко минут иза водећих, а око 30 секунди иза главне групе.[156] Вачек и Крис Харпер су напали из групе у потјери за водећима, а затим је Вачек поново напао и достигао водеће на 22,5 km до циља.[156] На почетку четвртог сектора је отпао Ривера, а на успону Коле Пинцуто је напао Дел Торо, што је пратио само Ван Арт и стекли су 25 секунди испред Бернала. Адам Јејтс је радио у главној групи за Ајуса и достигли су прво Вачека, а затим и Бернала на 6 km до циља.[156] Дел Торо је радио на челу до краја, а у последњих 200 метара га је обишао Ван Арт и побиједио на етапи, док су Чиконе и Ричард Карапаз дошли на циљ 58 секунди иза, Сајмон Јејтс и Тибери минут иза, Ајусо минут и седам секунди, а Роглич скоро два и по минута.[160] Дел Торо је преузео розе мајицу минут и 13 секунди испред Ајуса, чиме је постао први мексички возач који је узео лидерску мајицу на Ђиро д’Италији.[161]
Ричард Карапаз (сликано 2024), остварио је етапну побједу и завршио је на трећем мјесту.
Послије другог дана одмора, на десетој етапи је вожен хронометар дуг 28,6 km, а прије хронометра Роглич је пао када је возио руту у оквиру тренинга.[162] први је стартовао Александер Кригер а Хепберн је поставио вријеме од 33 минута и 20 секунди.[163]Итан Хејтер је поставио вријеме од 32 минута и 40 секунди, након чега су возили Афини и Јосеф Черни који су били спорији.[163]Дан Холе је стартовао као 43, поставио је најбоље вријеме на другом пролазном циљу, што је задржао до краја и завршио је у времену од 32 минута и 30 секунди, чиме је преузео вођство.[163] Послије њега стартовали су Плап, Ван Арт и Тарлинг, који је поставио најбоље вријеме на првом пролазном циљу, али је до краја изгубио вријеме и завршио је седам секунди иза Холеа.[164] Вајн је завршио своју вожњу на петом мјесту, а послије 56 возача, Фриго и Катанео су завршили своје вожње у првих десет.[163] Вачек је поставио друго најбоље вријеме на првом пролазном циљу, али је почела да пада киша и одлучио је да успори, док су и остали возачи који су стартовали послије њега ишли спорије.[163] Роглич је завршио у времену од 33 минута и 45 секунди, Тибери је завршио 12 секунди испред, Сајмон Јејтс 30 секунди иза, Ајусо 20 секунди иза, а Дел Торо минут и десет секунди иза Роглича, али је задржао розе мајицу 25 секунди испред Ајуса.[165] На етапи 11, у првих 40 километара у бијег су отишли Катанео, Вере, Јанис Воазар и Јими Јансенс, али су достигнути, након чега су у бијег отишли Ксабијер Азпарен и Стивен Кројсвајк, који су прешли први преко пролазног циља. Они су достигнути послије неколико километара, након чега су други возачи нападали и послије 70 километара издвојила се група од 22 возача.[166] Фортунато је напао на 11 km до врха успона Алпе Сан Пелегрино и стекао је 30 секунди предности, након чега је на 5 km до врха напао Плап, што су пратили Кинтана, Билбао и Ваут Пулс.[166] У главној групи је Бернал напао при врху успона, због чега су отпали Сајмон и Адам Јејтс, али су се вратили на спусту. Фортунато је узео максималан број поена на успону, након чега су га достигла четворица возача и стекли су скоро три минута предности испред главне групе, али је предност смањена на минут и 20 секунди до Ред бул километра на 24 km до циља.[166] У последњих десет километара предност је смањена на 30 секунди, Карапаз је напао на 9 km до циља, што нико није пратио, прошао је поред бјегунаца и стекао је 30 секунди предности до врха последњег успона. До краја је задржао предност, изгубивши мало времена и побиједио је десет секунди испред групе у којој је Дел Торо побиједио у спринту испред Чиконеа и Пидкока.[167] Карапаз је захваљујући десет секунди бонификације дошао на шесто мјесто у генералном пласману, а Дел Торо је са шест секунди бонификације повећао предност на 31 секунду испред Ајуса.[168]
На етапи 12 у бијег су отишли Епис, Пјетробон и Тароци, који су стекли три минута предности.[169] На око 50 km до циља група је убрзала због вјетра и достигли су Еписа и Тароција, док је Пјетробон остао испред, прошао је први преко Ред бул километра, а из групе је напао Хејдук за друго мјесто, док је Дел Торо у спринту узео треће мјесто и двије секунде бонификације.[169] Пјетробон је достигнут на око 26 km до циља, након чега је група возила на темпо, Ван Арт је предводио Која на 500 метара до циља, који је затим почео да спринта и побиједио је испред Ван Удена и Тарнера.[170] На етапи 13, послије више напада издвојио се Свен Ерик Бистрем, а затим је до њега дошло још осам возача. Они су стекли три минута предности, али су у главној групи радили тимови Визма—лејз а бајк, Лидл—трек и Ку 36.5 про сајклинг и предност је смањена на минут на 55 km до циља.[171] Германи је напао из бијега на успону Сан Ђовани ин Монте, док је група достигла остале бјегунце.[171] Џи је напао на успону, што је пратио Пидкок, али их је група достигла, а затим су возили споријим темпом и вратили су се возачи који су били отпали, међу којима су били Педерсен и Ван Арт.[171] При врху успона је напао Скарони, достигао Германија и стекли су минут предности на 25 km до циља.[172] Скарони је напао и отишао од Германија, којег је група достигла прије Ред бул километра, на којем је Скарони узео шест секунди бонификације, Ајусо четири и Дел Торо двије.[171] Скарони је достигнут на 10 km до циља, након чега је Барде напао, што је пратио Вачек и стекли су 17 секунди предности, али се она смањила и достигнути су на 600 метара до циља, на успону Монте Берико.[173]Едвард Планкарт је радио на челу, Дел Торо је био иза њега, а затим је Педерсен почео да спринта на 200 метара до циља и побиједио је испред Ван Арта, док је на трећем мјесту завршио Дел Торо, двије секунде иза, али три секунде испред групе, а са четири секунде бонификације за треће мјесто, повећао је предност у генералном пласману на 38 секунди испред Ајуса.[174]
Карлос Верона (сликано 2024), остварио је етапну побједу и добио је награду за најбољег бјегунца.
На етапи 14, послије више напада у бијег су отишли Каспер Асгрен, Мирко Маестри, Клемен Дави, Луис Мејнтџес и Мартин Марчелузи, који су стекли минут и по предности, али је Мејнтџес отпао послије десет километара.[175] На оба пролазна циља у групи су спринтали Де Бонт и Педерсен за један поен који је преостао иза бјегунаца, први пут је побиједио Де Бонт, а други пут Педерсен.[176] На уласку у Нову Горицу, на 23 km до циља се десио пад у којем је учествовало више возача, а због чега се група подијелила и у другој групи су остали Ајусо, Роглич, Бернал и Аренсман, Тибери је био иза њих, док је Чиконе наставио да вози послије шест минута.[177] На 6,5 km до циља, Асгрен је напао и стекао је 15 секунди предности, док је група достигла остале бјегунце. Асгрен је задржао предност до краја и побиједио је 16 секунди испред групе у којој је Гроувс побиједио Која у спринту.[178] У првој групи су завршили Дел Торо, Карапаз, Сајмон Јејтс, Џи, Ејнер Рубио и Дамијано Карузо, док су Ајусо, Роглич, Бернал, Сторер и Аренсман завршили 48 секунди иза, Тибери минут и 44 секунде, а Чиконе је са својим сувозачима завршио у последњој групи, преко 16 минута иза.[175] Дел Торо је повећао предност на минут и 20 секунди испред Сајмона Јејтса који је дошао на друго мјесто у генералном пласману, док је Ајусо пао на треће мјесто, шест секунди иза Јејтса, а Карапаз је дошао на четврто мјесто.[179]
На етапи 15, након многих напада бијег је оформљен послије 62 километра, а отишла је група од 35 возача, који су стекли три минута предности.[180] На успону Монте Грапа возачи из бијега су нападали како би се одвојили, док је у групи Ајусо морао да мијења бицикл и отпао је на 8 km до врха успона, а када се приближио, тим Инеос гренадирс је возио јако на темпо и његов заостатак се поново повећао.[181] На 3 km до врха Бернал је напао, што су пратили Дел Торо и Карапаз, а затим су их достигли Аренсман и Џи. Аренсман је радио на челу за Бернала, док је радио и Карапаз како би повећао предност, а Дел Торо није хтио да ради већ је само пратио јер је Ајусо био иза а његов тим АЕ је радио на челу како би их достигли.[182] Фортунато је прешао први преко успона, а предност бјегунаца је пала на минут.[180] На спусту се Ајусо вратио у групу, Фриго је напао из бијега и стекао 20 секунди предности, док је група достигла остале бјегунце.[180] Из групе је напало десет возача, који су достигли Фрига и стекли су три минута предности до почетка последњег успона. На почетку успона, на 44 km до циља, Карлос Верона је напао, Гарофоли је кренуо за њим, али је отпао након што је Верона појачао темпо.[180] Верона је стекао минут предности, када је из бијега напао Филипо Цана и достигао Гарофолија, док су из главне групе отпали Роглич и Пидкок на око 30 km до циља.[180] Верона је прешао први преко успона, задржао је предност до краја и побиједио је 22 секунде испред Сторка, што му је била друга побједа у каријери и прва на некој гранд тур трци на свом 16 наступу.[183] Главна група завршила је 29 секунди иза Вероне, док су Роглич и Пидкок завршили минут и по иза групе, због чега је Роглич пао на десето мјесто у генералном пласману, а Пидкок на 16 мјесто.[184]
Исак дел Торо током етапе 16, остварио је етапну побједу, носио је розе мајицу на 11 етапа и завршио је на другом мјесту.
Послије трећег дана одмора, на етапи 16 је у бијег отишло седам возача, међу којима је био Тарлинг који је пао и морао је да напусти трку.[185] Из групе је напао Фортунато, што је пратило још њих и бјегунце је достигла група од 18 возача прије почетка првог успона, а заједно су стекли шест минута предности.[186] На спусту су пали Роглич и Мартинели и обојица су морали да напусте трку.[187] На успону Санта Барбара, на око 45 km до циља, Ајусо је отпао и заостајао је 45 секунди послије 500 метара.[186] У бијегу су возачи нападали и одвојила се група од седам возача, док су из главне групе напали Сторер и Макс Пул, због чега је Сајмон Јејтс изашао на чело а Бернал је одмах отпао.[186] Послије успона, Воазар је напао по равном и стекао је 20 секунди испред других бјегунаца, али су га на почетку последњег успона Сан Валентино достигли Скарони, Кепеда и Фортунато.[186] Скарони је напао на 10 km до циља, а затим је напао његов сувозач Фортунато и достигао га, док је из групе напао Пелицари.[186] На 8,5 km до циља Јејтс је напао, што су пратили Дел Торо и Карапаз, а затим их је достигао Џи. На 7 km до циља је напао Карапаз, затим Џи, док су Јејтс и Дел Торо радили заједно иза.[188] Јејтс је напао на 4,7 km до циља, што Дел Торо није могао да прати, а затим га је достигао Бернал и отишао од њега.[186] Скарони и Фортунато су прошли заједно кроз циљ, побиједио је Скарони, а на трећем мјесту је завршио Пелицари.[189] Карапаз је завршио на четвртом мјесту, минут и десет секунди иза Скаронија, Џи 13 секунди иза Карапаза, Јејтс 40 секунди иза, а Дел Торо минут и по иза, али је задржао розе мајицу 26 секунди испред Јејтса и 31 секунду испред Карапаза.[190] Ајусо је етапу завршио 14 минута иза и испао је из првих десет.[191] На етапи 17 више возача је нападало како би отишли у бијег у првих 20 километара али нико није могао да се одвоји. На пролазном циљу послије 23,5 km Педерсен је побиједио у спринту Де Бонта, након чега су поново почели напади и у бијег је отишла група од 39 возача, међу којима су били Педерсен и Фортунато.[192] На успону је Фортунато напао и у групи је остало 25 возача, а затим је прешао први преко успона и узео максималан број поена, док је предност порасла на четири минута.[192] На успону Пасо дел Мортироло, Мартинез је напао из бијега и стекао је 20 секунди предности, на 4 km до врха достигао га је Крис Харпер, а затим га је достигло још шест возача, док је у главној групи Пелицари напао, а затим и Карапаз, што нико није пратио и стекао је предност.[193] Барде је напао при врху успона, што је пратио Алфонсо Еулалио, а затим отишао од њега и прешао први преко успона, чиме је освојио награду Монтања Пантани.[194] Он је достигнут на спусту, док је група такође на спусту достигла Карапаза.[192] На 25 km до циља предност бјегунаца је пала на минут и 40 секунди, након чега је тим УАЕ почео да ради на челу и до почетка последњег успона предност је пала на 30 секунди.[192] Барде је напао из бијега на 2 km до врха успона, док је група достигла остале бјегунце, а при врху је напао Дел Торо, што је пратио само Карапаз и достигли су Бардеа на спусту на 5,4 km до циља.[195] На 1,7 km до циља Дел Торо је напао, што нико није пратио и побиједио је четири секунде испред Бардеа и Карапаза, а захваљујући секундама бонификације повећао је предност у генералном пласману на 41 секунду испред Карапаза који је дошао на друго мјесто, док је Јејтс пао на треће мјесто, 51 секунду иза Дел Тороа.[196]
Ајуса је током етапе 17 ујела пчела, стартовао је етапу 18 али је напустио трку послије 30 километара јер је имао алергијску реакцију.[197] Након више напада издвојила се група од 35 возача, из које је Скарони напао и узео максималан број поена на успону друге категорије а затим је одмах достигнут.[198] Бјегунци су стекли шест минута предности, а на 62 km до циља је Бусато напао, након чега су нападали Рохас, Марчелузи и Тароци, али су их остали достизали.[198] На 30 km до циља издвојила се група од 11 возача и стекли су минут предности испред прве групе пратилаца. На 18 km до циља Нико Денц је напао, што није нико одмах пратио и стекао је 25 секунди на уласку у последњи круг на 12 km до циља.[199] До краја је повећавао предност и побиједио је минут испред групе од десет возача у којој је Маестри побиједио у спринту испред Планкарта.[200] Главна група је завршила скоро 14 минута иза.[198] На етапи 19 први успон је вожен већ послије четири километра, Ван Арт је одмах напао, достигнут је а затим је отпао од групе.[201] Из групе је напао Стајнхаузер, а затим Продом и Тратник, након чега су их достигли Лемен и Катанео.[201] Тратник је отпао, а водећи возачи су стекли 30 секунди предности, док су возачи из групе нападали на спусту и по равном како би отишли у бијег.[201] Послије пролазног циља одвојила се група од 33 возача који су достигли водеће на почетку другог успона, а затим су из главне групе напали Мејнтџес и Тонели јер нико из њихових тимова није отишао у бијег.[201] На успону Кол Сен Панталеон Харпер је напао, што је пратило седам возача, а при врху успона је напао Продом, што је пратио Верона, док су Тибери и Аријета кренули за њима и достигли их.[201] На почетку успона Кол де Жукс Аријета је отпао, главна група је смањивала заостатак, а на 7,2 km до врха и 28 km до циља Продом је напао, Верона и Тибери су отпали и брзо их достигла главна група.[202] На километар до врха успона Карапаз је напао из групе, што су одмах пратили Дел Торо и Јејтс, али су стали и достигли су их остали возачи. Пелицари је напао при врху успона, али га је Рафал Мајка одмах пратио и гестикулирао је осталим возачима да остану мирни током спуста, а због успоравања групе Продом је вратио предност на минут и по.[201] На 1,8 km до врха успона Антагнод и 6,7 km до циља Карапаз је напао, што је одмах пратио Дел Торо, док је из групе иза нападао Џи, али није могао да се одвоји.[203] Карапаз је радио сам, Дел Торо је пратио и до врха успона су стекли 15 секунди предности и смањили заостатак иза Продома на минут. Продом је до краја на спусту задржао предност и побиједио је 58 секунди испред Дел Тороа и Карапаза, што му је била прва побједа на некој гранд тур трци и прва у оквиру ворлд тура.[204] Група у којој су били Јејтс и Џи завршила је минут и 22 секунде иза Продома, као и 24 секунде иза Дел Тороа и Карапаза, а захваљујући секундама бонификације Дел Торо је повећао предност на 43 секунде испред Карапаза и минут и 21 секунду испред Јејтса.[205]
Сајмон Јејтс (сликано 2024), напао је на претпоследњој етапи и освојио је Ђиро.
На етапи 20 одмах су почели напади и издвојила се група од седам возача, а затим их је достигло још шест возача, али су наставили да нападају из главне групе и на 163 km до циља групе напријед су се спојиле и у бијег је отишао 31 возач.[206] Бјегунци су стекли девет минута предности прије него што је тим ЕФ едукејшон—изипост изашао да ради на чело главне групе за Карапаза и предност је пала на испод осам минута, али су на спусту са успона Кол дел Лис петорица возача тима ЕФ погријешили скретање и умало нису пали, због чега је група успорила а предност бјегунаца се повећала на десет минута до почетка успона Коле деле Финестре.[206] Педерсен је радио на темпо на почетку успона за Верону и многи возачи су отпали, међу којима су били Билбао и Ван Арт, али је и Верона почео да заостаје због чега се Педерсен склонио са чела.[206] Рохас је напао одмах кад се Педерсен склонио, што је пратио Харпер, а затим још возача. Харпер је напао на 16 km до врха, што је пратио Вере и стекли су предност, док је у главној групи Карапаз напао одмах на почетку, што је пратио Дел Торо, а затим их је достигао Јејтс.[207] Одмах по достизању Јејтс је напао, али је Карапаз пратио, а затим Дел Торо и након што су га достигли Карапаз је изашао да ради на темпо, али је Јејтс нападао још неколико пута и на 13 km до врха успона се одвојио.[208] Дел Торо није хтио да мијења Карапаза, због чега је и он успорио и Јејтс је стекао 20 секунди предности, након чега је Карапаза и Дел Тороа достигао Џи и одмах изашао да ради на темпо.[206] Карапаз је напао, што је пратио Дел Торо а Џи је отпао, скоро су достигли Јејтса али Дел Торо није хтио да прође да ради, због чега је Карапаз успорио и Јејтс је повећао предност на 40 секунди.[206] Џи је поново достигао Карапаза и Дел Тороа и поново почео да ради на челу, али је отпао након што је Карапаз напао.[206] На челу трке Харпер је отишао од Вереа, док је Јејтс стекао минут и 25 секунди предности и Дел Торо је први пут изашао да ради на челу, али је Јејтс наставио да повећава предност и да достиже бјегунце једног по једног.[209] Џи је достигао Дел Тороа и Карапаза и одмах напао, али су га пратили, а затим је отпао кад је Карапаз поново напао. Харпер је преко успона прешао са предношћу од минут и 40 секунди испред Вереа, а Јејтс са минут и 40 испред Дел Тороа и Карапаза, док је Џи заостајао минут иза њих двојице.[206] Јејтс је достигао сувозача Ван Арта на спусту, док је Дел Торо почео да ради на темпо, а Карапаз није хтио да прође да га мијења, због чега је Дел Торо успорио и Јејтс је повећавао предност. Ван Арт је радио за Јејтса на почетку последњег успона, док је Дел Торо успоравао и причао са тимом преко радио везе, а затим са Карапазом и Јејтс је стекао три минута предности на 10 km до циља.[206] Током успона их је поново достигао Џи, који је заостајао минут, а Јејтс је повећао предност на преко четири минута. Дел Тороа и Карапаза је достигло још возача и Крис Хамилтон је почео да ради за Макса Пула.[206] Ван Арт је отпао на око 5 km до циља, када је Јејтс стекао преко пет минута предности, док су до групе иза дошли Макналти и Мајка који су почели да раде на челу, након чега је напао Карузо, што је пратио Џи, а затим и остали.[206] Харпер је задржао предност до краја и побиједио је минут и 49 секунди испред Вереа, чиме је освојио награде Чима Копи и Трофеј Винченцо Торијани, а такође је остварио прву побједу на гранд тур тркама и прву у каријери послије скоро шест година.[210] Јејтс је завршио на трећем мјесту, минут и 57 секунди иза Харпера, а када је прешао линију циља почео је да плаче.[211] Дел Торо, Пелицари, Џи и Карузо су завршили седам минута и десет секунди иза, а Карапаз још четири секунде иза, чиме је Јејтс преузео розе мајицу три минута и 56 секунди испред Дел Тороа, што је било први пут да је обукао розе мајицу након Ђира 2018. када је био лидер на 13 етапа, до етапе 19 када је на Коле деле Финестреу изгубио мајицу од Фрума који је тада напао на 80 km до циља.[212] На конференцији за новинаре Јејтс је и даље повремено плакао, прилазили су да му честитају садашњи и бројни бивши сувозачи, а он је изјавио да је годинама покушавао да освоји Ђиро, да је уложио доста од каријере и живота да би то постигао, али је доживио много неуспјеха и није му било лако да се избори са тим.[213] Истакао је да је од тренутка када је видио руту имао жељу да исправи оно што је било погрешно на Финестреу, да затвори поглавље и да је побједа за њега као из бајке, да је на врхунцу каријере и да боље од тога не може да буде.[213] Медији су објавили да је Јејтс „сахранио своје духове“ и да у Дел Тороу може да види себе какав је био када је такође дебитовао на Ђиру 2018. и да је Дел Торо можда зажалио због своје импулсивности и глади са којом је возио претходних недеља, док је био на седмом небу.[214] Медији су такође написали да овакав завршетак не би смислили ни најбољи холивудски сценаристи и да је то искупљење какво никада није виђено,[215] док га је часопис La Gazzetta Dello Sport упоредио са Грофом Монте Кристом.[216] Карапаз је послије етапе изјавио да је Дел Торо изгубио трку и да је побиједио паметнији возач, док је Дел Торо изјавио да је возио дефанзивно, да је хтио да пребаци притисак на Карапаза, да поштује како је тим Визма одвезао етапу и да је стекао велико искуство током три недеље трке.[217]
Олав Кој (сликано 2023), остварио је двије етапне побједе.
Последња, етапа 21, стартовала је у Ватикану, почела је минутом ћутања због смрти супруге бившег бициклисте Роберта Хесинка, а затим су се зауставили како би слушали кратак говор папе Лава XIV који је био окружен лидерима четири класификације.[218] Након изласка из Ватикана возили су лагано, а послије проласка линије циља по први пут, када су почели да возе осам кругова у Риму, Хепберн је напао први, што је пратило још пет возача и стекли су 20 секунди предности. На Ред бул километру Хепберн је побиједио Чернија у спринту, након чега је Пјетробон отпао из бијега, а затим и Хепберн на два круга до краја.[218] У последњем кругу у бијегу су остали само Палени и Черни, који је напао на 8 km до циља, док је Палени достигнут, а затим је и Черни достигнут на 6 km до циља.[218] У последњем километру је Афини радио на чело за Која, а затим је преузео Ван Арт до последњих 250 метара када је Кој почео да спринта и побиједио је испред Гроувса и Москетија, чиме је остварио другу побједу на трци.[219] Сви возачи из врха генералног пласмана су завршили у првој групи и Јејтс је освојио Ђиро три минута и 56 секунди испред Дел Тороа, док је на трећем мјесту завршио Карапаз.[220] То је била друга побједа на некој гранд тур трци за Јејтса након Вуелта а Еспање 2018.[221] а такође постао је први возач који је освојио Ђиро без етапне побједе послије Алберта Контадора 2015.[222] Класификацију по поенима освојио је Педерсен са преко стотину поена испред Која, брдску класификацију освојио је Фортунато са 150 поена испред сувозача Скаронија, класификацију за најбољег младог возача освојио је Дел Торо пет и по минута испред Пелицарија, док је тимску класификацију освојио УАЕ тим емирејтс ХРГ 58 минута испред Бахреин—викторијуса.[223] Од мањих класификација, Де Бонт је освојио спринт класификацију, а Тароци класификацију за бијег и Ред бул километар класификацију,[218] док је Ван Арт добио награду Трофеј Бонакоса за највећи подвиг на трци, због своје вожње за Сајмона Јејтса на етапи 20.[224] Педерсен је остварио четири етапне побједе на трци, а тим Лидл—трек укупно шест.[225] Од других награда, Педерсен је добио награду за најбољег протагонису, Ван Арт за најбољег сувозача, Верона за најбољег возача у бијегу, Дел Торо за најбоље откровење трке, Сајмон Јејтс за најбољи напад, Лидл—трек за најбољи тимски дух, Улиси награду за бесконачну љубав након што је узео розе мајицу први пут у каријери са 36 година, на 12 наступу на трци, насеље Ланцо Торинезе за најбоље навијаче, успон Сан Валентино за најбољи брдски циљ, Винченца за најбољи спринт, Вијадана за најбоље обучени град у розе, а етапа 20 за најспектакуларнију етапу.[226] Послије трке Герент Томас је изјавио да би његов петогодишњи син схватио да му трећепласирани возач одлази и да ће надокнадити вријеме ако престане да ради и да Дел Тороу за то није било потребно искуство, док га је Верона бранио изјавивши да у тој ситуацији није постојала савршена одлука.[227]
Неколико дана послије трке, спортски директор тима ЕФ едукејшон—изипост — Хуан Мануел Гарате, изјавио је да је рекао Карапазу да пусти Јејтса да оде како би вршили притисак на Дел Тороа, али да то није успјело јер он није хтио да вози и да су сви у тиму били запањени тиме што возач у розе мајици неће да ради како би је сачувао а затим спринта за девето мјесто на циљу.[228] Карапаз је изјавио да није хтио да ради све сам, али да му је Дел Торо рекао да хоће да сачека своје сувозаче који су били три минута иза, а када је Јејтс стекао пет минута предности да му је Дел Торо рекао да ће сад да раде заједно, али да он није хтио јер је било прекасно, додавши да не може да схвати да се носилац розе мајице тако лако одрекао ње и да лидер не треба тако да се понаша.[229] Дел Торо је изјавио да је на врху успона Коле деле Финестре Јејтс имао два минута предности, да Карапаз није хтио тад да ради и да он није хтио да ради сам, да смањи заостатак на минут а да га онда нападне Карапаз и освоји трку, истакавши да није хтио да изгуби и друго мјесто ако је изгубио прво.[230] Спортски директор тима УАЕ тим емирејтс ХРГ — Фабио Балдато, изјавио је да је на пола успона на Финестре рекао Дел Тороу да обрати пажњу на Јејтса, али да је то рекао само једном, да је можда требало да то уради још који пут, али да је одлуку донио Дел Торо сам.[231]
На Ђиро д’Италији, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице, за четири класификације, а поред четири главне, постоје и мање класификације, за које се не додјељују мајице. На свакој етапи су постојала три пролазна циља од којих су се на два додјељивали поени за класификацију по поенима и спринт класификацију, а трећи је био Ред бул километар, на којем су се додјељивали поени за посебну Ред бул класификацију и секунде бонификације.[295]
Лоренцо Фортунато, побједник брдске и класификације за најагресивнијег возача.
Прва и најважнија класификација био је генерални пласман јер је побједник генералног пласмана такође и побједник трке. Пласман се рачунао тако што су се на времена возача остварена на првој етапи, додавала времена остварена на свакој наредној.[295] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију, 10, 6 и 4 секунде.[296] На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је један био Ред бул километар, на којем су се додјељивали поени за посебну класификацију, као и секунде бонификације за прву тројицу возача, 6, 4 и 2 секунда.[296] Возач са најмањим временом у току трку носио је розе мајицу, сматра се побједником Ђира на крају и добио је трофеј Сензе фине.[297] У случају да су возачи били изједначени гледале су се стотинке остварене на хронометру, затим пласман на етапама, а у случају да су били изједначени у свему, гледао се пласман на последњој етапи.[298]
Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Возачи су добијали поене на свакој етапи, док је број поена који се додјељивао зависио од типа етапе. До 2014. године, број поена који се додјељује био је исти на свим етапама (по 25 за побједника), због чега су класификацију освајали и возачи који се боре за генерални пласман. Од Ђира 2014. систем је промијењен, да би спринтери добили више шанси за освајање класификације и број поена који се додјељивао и број возача који су добијали поене зависио је од типа етапе.[295] На етапама категорија А и Б, које су биле равније, поене је добијало првих 15 возача, 50, 35, 25, 18, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1 поен, на етапама категорије Ц, које су биле средње тешке планинске етапе поене је добијало десет првопласираних возача, 25, 18, 12, 8, 6, 5, 4, 3, 2 и 1, а на етапама категорија Д и Е, тешким планинским етапама и хронометрима, поене су добијала такође десеторица првопласираних возача, али је број поена који се додјељивао био мањи, 15, 12, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1 поен.[298] На свим друмским етапама на по два пролазна циља су се додјељивали поени за прву петорицу возача, 12, 8, 5, 3 и 1 поен.[298] Лидер класификације је носио љубичасту мајицу,[297] а у случају да су возачи били изједначени, гледао се број етапних побједа, а затим број побједа на пролазним циљевима, док се као последња опција гледала позиција возача у генералном пласману на крају трке.[298]
Мануеле Тароци током етапе 17, побједник класификације за бијег и Ред бул километра.
Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона, који су били категоризовани у пет категорија.[52]Чима Копи се додјељивао само на највишем успону на Ђиру, 2025. то је био Коле деле Финестре,[299] а поени су се додјељивали деветорици првопласираних возача преко успона, 50, 30, 20, 14, 10, 6, 4, 2, 1.[52] На успонима прве категорије поене је добијало осам првопласираних возача, 40, 18, 12, 9, 6, 4, 2 и 1, а уколико је то истовремено био и циљ етапе поени који су се додјељивали били су већи, 50, 24, 16, 9, 6, 4, 2 и 1.[52] На успонима друге категорије поене је добијало шест првопласираних возача 18, 8, 6, 4, 2 и 1, на успонима треће категорије поене су добијала четири првопласирана возача, 9, 4, 2, 1, а на успонима четврте категорије поене су добијала тројица првопласираних возача, 3, 2 и 1 поен.[52] Лидер класификације носио је плаву мајицу,[295] а у случају да су возачи били изједначени прво се гледало да ли је неки од тих возача прешао први преко успона Чима Копи, затим број првих мјеста на успонима прве, друге, треће и четврте категорије, а ако су били изједначени по свему, гледала се позиција у генералном пласману.[300]
Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. У класификацији су се такмичили само возачи млађи од 25 година, односно на трци 2025. возачи који су рођени послије 1. јануара 2000. а лидер се одлучивао према оствареном времену, исто као и за генерални пласман.[298] лидер је носио бијелу мајицу током трке,[295] а у случају да су возачи били изједначени гледале су се стотинке остварене на хронометру, затим пласман на етапама, а у случају да су били изједначени у свему, гледао се пласман на последњој етапи.[298]
Последња од већих класификација била је тимска класификација, која се звала Трофеј супер тим.[295] Рачунала се тако што су се на крају сваке етапе сабирала времена прве тројице возача из сваког тима, а водећи тим био је тим са најмањим укупним временом.[298] У случају да су тимови били изједначени у дневној класификацији, рачунала се укупна сума позиција тројице возача на етапи, а у случају и да су и по томе били изједначени гледала се позиција најбоље пласираног возача на етапи.[298] У случају да су тимови били изједначени на крају трке, рачунао се број првих мјеста у тимској класификацији по етапама, а затим број других, трећих, четвртих мјеста итд. док се као последња опција гледала позиција возача у генералном пласману.[298] Сваки тим који би на трци остао са мање од три возача био је дисквалификован из класификације.[298]
Поред главних, додјељивале су се награде и за неколико мањих класификација:
Једна од мањих класификација била је спринт класификација. На свим друмским етапама поени за класификацију су се додјељивали на по два пролазна циља. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало првих пет возача, 12, 8, 5, 3 и 1 поен.[295] Возач са највише освојених поена на пролазним циљевима је био побједник класификације.[295]
Друга мања класификација била је класификација за агресивност, која је названа „борбени дух“.[295] У анкети на страници трке на друштвеној мрежи Twitter, навијачи су гласали за најагресивнијег возача на свакој етапи, осим на хронометрима, од три понуђена,[300] а гласало се до 7 часова ујутру наредног дана и најагресивнији возач је носио црвени број на наредној етапи, који су му организатори давали на подијуму пред почетак етапе.[295]
Трећа мања класификација била је класификација за бијег. У класификацији су се додјељивали поени сваком возачу који је провео најмање 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељивао по један поен за сваки километар који проведу у таквом бијегу. Возач са највише скупљених поена је побједник класификације, а возач са највише проведених километара у бијегу на свакој појединачној етапи добијао је новчану награду на крају етапе.[295]
Једна од мањих класификација била је и Ред бул километар класификација, која је уведена умјесто интерђиро класификације.[32] На свим друмским етапама постојала су два пролазна циља и циљ који се звао Ред бул километар, гдје су постојале ознаке и баријере као на линији циља, са логом компаније Red Bull.[301] На којем су се додјељивале секунде бонификације за прву тројицу возача, од 6, 4 и 2 секунде, као и поени за Ред бул километар класификацију, за првих пет возача добијају поене, 15, 8, 5, 3 и 1 поен.[296][302] Побједник спринта на Ред бул километру носио је плави број на наредној етапи.[296]
Осим класификација, додјељивале су се и друге награде. Монтања Пантани је награда која се од 2004. године додјељује у част Марка Пантанија возачу који пређе први преко једног од највећих успона на трци,[295] а 2025. то је био успон Пасо дел Мортироло.[303] Трофеј Винченцо Торијани додјељује се од 1996. возачу који побиједи на етапи на којој се вози успон Чима Копи,[304] награда Трофеј Бонакоса, названа по Алберту Бонакоси, бившем спортисти и власнику часописа La Gazzetta dello Sport, додјељује се од 1989. возачу који изведе највећи подвиг на трци, а за којег гласа жири новинара.[305]
На другој етапи, Ваут ван Арт, који је био другопласирани у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Мадс Педерсен носио розе мајицу за лидера трке.[306]
На четвртој етапи, Алесандро Тонели, који је био другопласирани у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Мадс Педерсен носио розе мајицу за лидера трке.[307]
На етапама 5, 6 и 7, Олав Кој, који је био другопласирани у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Мадс Педерсен носио розе мајицу за лидера трке.[308]
На етапама од 10 до 16, Хуан Ајусо који је био другопласирани у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Исак дел Торо носио розе мајицу за лидера трке. Из истог разлога је Антонио Тибери носио бијелу мајицу на етапи 17, а Ђулио Пелицари на етапама од 18 до 20.
Мадс Педерсен (ДАН)
Џошуа Тарлинг (УК)
Каспер ван Уден (ХОЛ)
Кејден Гроувс (АУС)
Хуан Ајусо (ШПА)
Ваут ван Арт (БЕЛ)
Ричард Карапаз (ЕКВ)
Кристијан Скарони (ИТА)
Исак дел Торо (МЕК)
Нико Денц (ЊЕМ)
Николас Продом (ФРА)
.jpeg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Дерек Џи (КАН)
Еган Бернал (КОЛ)
Брендон Макналти (САД)
Рафал Мајка (ПОЉ)
Луис Мејнтџес (ЈАР)
Емберт Свестад Бордсенг (НОР)
Јанис Воазар (ШВА)
Кевин Женије (ЛУК)
Матијас Вачек (ЧЕШ)
Патрик Конрад (АУТ)
Милан Вадер (МАЂ)
Јан Тратник (СЛО)
Дарен Раферти (ИРС)
Корбин Стронг (НЗЛ)
Орлуис Аулар (ВЕН)
Фран Михољевић (ХРВ)
Емилс Лиепинш (ЛЕТ)
Антон Кузмин (КАЗ)
Алфонсо Еулалио (ПОР)
УАЕ тим емирејтс ХРГ
Бахреин—викторијус
Израел—премијер тех
