Ђиро д’Италија

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ђиро д'Италија)
Ђиро д’Италија
Logo Giro Italia.png
Званични лого трке
Детаљи о трци
Датум одржавања мај—јун
Регион одржавања Италија и државе у окружењу
Назив трке Ђиро д’Италија
Локални назив(и)
  • Giro d'Italia (италијански)
  • Tour d'Italie (француски)
  • Tour de Italy (енглески)
Други назив(и) Трка око Италије
Дисциплина друмски
Такмичење Светска турнеја UCI
Тип гранд тур
Организатор RCS
Директор трке Мауро Вењи
Историја
Прво одржавање (1909-05-13)13. мај 1909.(107 год.)
Број одржавања 100 (до 2017)
Први победник Италија Луиђи Гана
Највише победа
Тренутни победник Flag of Italy.svg Винченцо Нибали (2016)

Ђиро д’Италија (итал. Giro d'Italia) је етапна бициклистичка трка, једна од три гранд тур трке, сматра се другом најпрестижнијом трком у свету, након Тур де Франса. Обично се одржава у мају, у Италији, а некада пролази кроз суседне државе.[1] Трка је први пут одржана 1909. са циљем да се повећа продаја часописа Газето дело спорт (итал. La Gazzetta dello Sport);[1][2] ипак, тренутно је организује компанија РЦС Спорт (итал. RCS Sport).[3][4] Трка није одржавана само за време Првог и Другог светског рата.[1] Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекао популарност, Ђиро је проширен и учешће је дозвољено возачима широм света. Ђиро је трка у склопу светске бициклистичке уније UCI и тимови који учествују су ворлд тур тимови, са изузетком тимова који добију специјалну позивницу организатора.[5][6]

Заједно са Тур де Франсом и Вуелта а Еспањом, Ђиро чини најпрестижније бициклистичке трке, гранд тур.[1][7] Ђиро се обично одржава средином маја и почетком јуна.[1] Рута се мења сваке године, али формат трке остаје исти, возе се најмање два хронометра, а иде се кроз Алпе[8] и Доломите. Као и друга два гранд тура, Ђиро у новијој историји има 21 етапу, уз два дана одмора.[1]

Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим временом је лидер генералног пласмана и трке и носи розе мајицу.[1][9] Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и победника трке, на Ђиру се налазе и друге класификације: класификација по поенима за спринтере,[9] брдска класификација за брдаше,[9] класификација за најбољег младог возача за возаче до 25 година,[9] класификација за најагресивнијег возача[9] и тимска класификација.[9] Поред њих, на Ђиру има и других мањих класификација и награда.[9] Етапне победе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више победа.

Историја[уреди]

1908–1909: Идеја и прва трка[уреди]

Луиђи Гана победник првог Ђира

Идеја о стварању бициклистичке трке која би била одржавана око Италије први пут је предложена када је уредник часописа Газета дело спорт, Туло Моргањи, послао телеграм власнику часописа Емилију Костамању и уреднику бициклистичког сектора Арманду Куњеу, изразивши потребу за италијанским Туром.[10][11] У то време, ривалски часопис Газете, Коријере дела сера, планирао је оснивање бициклистичке трке, наком успеха које су постигли одржавањем трке аутомобила.[10][11][12] Моргањи је одлучио да одржи своју трку пре трке Коријеро дела сера, али Газета није имала новца.[11] Ипак, након успеха који је Газета имала организовањем трка Ђиро ди Ломбардија и Милано—Санрема, власник Костамања се сложио са идејом.[11][13] 7. августа 1908. објавили су на насловној страни часописа, да покрећу трку.[12] Трка је требало да се одржи у мају 1909.[12] Идеја за оснивање трке инспирисана је Тур де Франсом и успехом који је часопис Лото остварио покретањем трке.[13][2]

Пошто је за организацију трке фалило 25.000 лира,[10] консултовали су Прима Бонгранија, рачуновођу у банци Каса ди Риспармио, који је био пријатељ све тројице. Бонграни је путовао кроз Италију тражећи донације да би се трка одржала.[11] Бонгранијев труд је био доста успешан, сакупио је довољно новца да покрије оперативне трошкове.[11] Новац који треба да буде дат као награде, дошао је из казина у Санрему, након што их је Франческо Схирла, бивши радник у Газети, охрабрио да допринесу трци.[10][11]

13. маја 1909. у 02.53 по локалном времену, 127 возача стартовало је први Ђиро, у Милану.[12][2] Трка је имала осам етапа, укупно 2448 километара.[12] Трку је завршило укупно 49 возача, а победио је Италијан Луиђи Гана.[12][14] Гана је освојио три индивидуалне етапе и генерални пласман.[14] Гана је добио 5.325 лира за победу, док је последњи возач у генералном пласману примио 300 лира.[12] Директор Ђира добио је само 150 лира, 150 мање него последњепласирани возач.[12]

1910–1953: доминација Италијана[уреди]

Од оснивања трке па све до 1950. победници Ђира били су само Италијани.[15] Прва трка је била толико успешна да су организатори додали још две етапе и 500 километара.[16] Победника Ђира је одлучивао систем бодовања; победник етапе је добијао један поен, другопласирани два и тако све до позиције 51. Возач који заврши на 51 месту и сви након њега добијали су 51 поен.[16] 1910. Карло Галети је био лидер од друге етапе до краја.[16][17] Ђиро 1911. је био први Ђиро који није стартовао или се завршио у Милану.[18] Старт и финиш трке је померен у главни град Италије, Рим, у знак прославе 50 годишњице уједињења Италије.[18]

Ђиро 1912. је претрпео велике промене у генералном пласману, трка је фокусирана на тимове, а не на возаче, што је значило да победник трке бити тим.[19] Тимовима је било дозвољено да имају само по четири возача, а поени су се додељивали на основу позиције на етапама, поени четири возача су се сабирали и тим са најмање поена је био лидер трке.[19][20] Промене у генералном пласману су наишле на велике критике од самог почетка.[19] Трку је стартовало 14 тимова, а победио је тим Атала, који је водио од почетка до краја.[19][20][21] Луиђи Гана је био једини возач Атале који није завршио трку.

Костанте Ђирарденго, први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја.

Ђиро 1913. је био задњи на којем је победника одлучивао систем бодовања.[22] На трци је први пут учествовао Костанте Ђирарденго, који ће доминирати Ђиром у будућности.[22] Трку је освојио Карло Оријани, који се пред Ђиро борио у турско-италијанском рату.[23][24] На Ђиру 1914. победника нису одлучивали поени, већ време.[25] По новом систему, сабира се време возача на свакој етапи и возач са најмањим временом је лидер трке.[25] На трци је учествовао 81 возач, али је завршило само осам.[25][26] Трку је освојио Алфонсо Калцолари, који је имао скоро два сата испред другопласираног.[26] Ђиро је планиран и 1915. али је отказан када је Италија ушла у Први светски рат.[25]

Након Првог светског рата, Ђиро се вратио 1919.[1][27] Ђиро је пролазио кроз уништене делове Северне Италије, што је било тешко и за организаторе и за возаче.[27] Костанте Ђирарденго је постао први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја.[27] На свом путу до освајања Ђира, Ђирарденго је победио на седам од десет етапа.[2] Марсел Бојсе је постао први странац који је Ђиро завршио на подијуму, завршио је на трећем месту, сат спорије од Ђирарденга.[27] Ђиро 1920. је стартовало скоро 50 возача, а завршило га је само десет.[28] Прва етапа је вожена у Швајцарској, што је био први пут да је Ђиро отишао ван границе Италије.[28] Ђирарденго је био фаворит, али је морао да напусти Ђиро због пада на другој етапи.[28] Трку је освојио Гаетано Белони, који је неколико пута завршио Ђиро на другом месту и тако доказао да може да освоји трку.[28][29]

Костанте Ђирарденго је победио на прве четири етапе на Ђиру 1921.[30] Током пете етапе, Ђирарденго је био умешан у пад, а када је то видео Белони, одмах је напао.[30] Ђирарденго га је јурио 60 километара пре него што је одустао.[30] Белони је био нови лидер, али само до седме етапе, када је Ђовани Брунеро напао и преузео је вођство за 52 секунде, што је било довољно да освоји Ђиро на задњој етапи у Милану.[30] 1922. било је контроверзних ситуација између претендената на генерални пласман.[31] На првој етапи, Ђовани Брунеро је извршио нелегалну замену точка, узео је точак од сувозача Алфреда Сивоција и кажњен је са 25 минута.[31] Костанте Ђирарденго и Гаетано Белони, заједно са својим тимовима (Маино и Бјанки) тражили су да Брунеро буде искључен са трке због кршења правила.[31] Тимови Бјанки и Маино су напустили Ђиро у знак протеста што је Брунеро добио само 25 минута казне..[31] Брунеро је освојио Ђиро други пут у каријери.[31]

На Ђиру 1923. доминирао је Костанте Ђирарденго, који је освојио осам од десет етапа.[32] Без обзира на велики број етапних победа, Ђирарденго је освојио Ђиро само са 37 секунди испред Брунера.[32] Ђирарденго, Брунеро и Гаетано Белони нису стартовали Ђиро 1924. због међусобног договора.[33] Њихова одлука омогућила је другима да се боре за победу, најбољи је био Ђузепе Енричи.[33] Ђиро 1924. је био посебан и због тога што је на њему први и једини пут у историји, учествовала жена, Алфонсина Страда.[12][33] Елиминисана је са трке након седме етапе, али организатори су јој дозволили да настави трку, с тим да се неће рачунати у генералном пласману.[33] Страда је Ђиро завршила око 20 сати спорије од победника Енричија.[33]

1925–1935: године Биндине доминације[уреди]

На Ђиро д’Италији 1925. појавила се нова звезда, Алфредо Бинда.[34] Упркос освајању шест етапа, Костанте Ђирарденго није освојио трку.[34] Бинда је преузео вођство након пете етапе, када је са још неколико возача напао у тренутку када је Ђирарденго поправљао издешену гуму.[34] Бинда је тако освојио Ђиро на свом првом учешћу.[34] Бинда је Ђиро 1926. почео падом на првој етапи, због чега је изгубио доста времена.[35] Због пада, Бинда је радио за сувозача, Ђованија Брунера, који је освојио трку, док је Бинда победио на шест етапа.[35]

Пре почетка Ђира 1927. организатори су направили неке измене: победник етапе је добијао минут бонуса и етапе су се возиле сваке дан, док је раније био барем један дан одмора између сваке етапе.[36] Бинда је победио на 12 етапа и доминантно освојио свој други Ђиро.[36] Биндин рекорд од 12 етапних победа на једном Ђиру и даље је актуелан.[2] Бинда је освојио Ђиро и 1928. уз шест етапних победа.[37] Бинда је постао други возач који је Ђиро освојио три пута.[37] Такође, на Ђиру 1928. учествовало је рекордних 298 возача, а трку је завршило њих 126.[37]

1929. Бинда је освојио рекордних осам етапа заредом, на свом путу ка трећој узастопној, а укупно четвртој победи на Ђиру.[38][39] Ђиро је стартовао у Риму, што је било други пут у историји да није стартовао у Милану.[38] 1930. Бинди је плаћено 22.500 лира, исто колико добија и победник, да не учествује на Ђиру.[2][40] Одсуство Бинде оставило је отворен простор за све остале.[40] Трку је освојио Луиђи Маркизио, који је са 21 годином, једним месецом и 13 дана постао најмлађи победник.[40] Његов рекорд срушио је Фаусто Копи након десет година.[40]

Алфредо Бинда (десно), први возач који је Ђиро освојио пет пута.

1931. уведена је розе мајица, за лидера трке.[12][41] Роза боја је изабрана зато што је часопис Газета дело спорт штампао свој тираж на розе папиру.[12] Розе мајицу је први обукао Леарко Гвера, који је победио на првој етапи.[41] Бинда се вратио на Ђиро, али га је напустио током шесте етапе, у тренутку када је био лидер.[41] Ђиро је освојио Франческо Камусо.[41] 1932. Бинда је био у лошој форми и радио је за сувозача Антонија Пезентија.[42] Пезенти је преузео вођство победом на седмој етапи и освојио је Ђиро.[42]

Брдска класификација и хронометар представљени су на Ђиру 1933.[43] Такође, организатори су повећали број етапа на 17.[43] Бинда је освојио Ђиро пети пут, уз брдску класификацију,[43] чиме је постао први петоструки победник Ђира.[43]

1934. Леарко Гвера је освојио десет од 17 етапа.[44] Након што је Бинда напустио Ђиро због повреде коју је задобио јер га је ударио полицијски мотоцикл, Гверин највећи противник био је Франческо Камусо.[44][45] Након велике борбе, Гвера је освојио Ђиро са 51 секунде испред Камуса.[44] 1935. уведене су неке промене. Организатори су укинули бонификацију за победнике етапа и увели су кратке етапе, па су вожене и две у једном дану.[46] На трци је последњи пут учествовао Алфредо Бинда и по пут је учествовао Ђино Бартали.[46] Победник Ђира 1935. Васко Бергамаски, првобитно је дошао на трку да би помогао сувозачу, Костантеу Ђирарденгу, који је освојио свој први Ђиро 1919.[46]

1936–1953: борба Барталија и Копија за врх[уреди]

Фаусто Копи, освојио је Ђиро рекордних пет пута.

Због политичке ситуације у Италији у то време, на Ђиру 1936. није било дозвољено учешће странцима.[47] Организатори су, по први пут у историји, укључили брдски хронометар, који је био 20 километара дуг, до врха брда Монте Терминиљо.[47] Ђино Бартали је преузео вођство на деветој етапи и сачувао га до краја.[2][47] 1937. организатори су на трку укључили Доломите и екипни хронометар по први пут.[48][49] Бартали је доминантно освојио свој други Ђиро.[2][49]

Ђино Бартали, победник претходне две године, одређен је од стране италијанске владе да вози Тур де Франс уместо Ђиро.[50] У његовом одсуству, Ђиро је освојио Ђовани Валети.[50] На Ђиру 1939. борили су се Бартали и Валети.[51] Бартали је био лидер до етапе 16, када је пао и гума му се бушила неколико пута, Валети је освојио свој други Ђиро, а Бартали брдску класификацију четврти пут.[48][51][52]

Бартали је на Ђиро 1940. дошао са јаким тимом и са амбицијама да освоји трећи Ђиро. Ипак, на другој етапи је пао и изгубио време.[53] Фаусто Копи је постао тимски лидер и освојио је Ђиро.[53][54] Копи је тако постао најмлађи победник Ђира.[55] Други светски рат је проузроковао прекид Ђира након 1940.[53]

Фјоренцо Мањи победник Ђиро д’Италије 1948.

Бенито Мусолини, италијански диктатор у то време, покушао је да задржи одржавање бициклистичких трка и током Другог светског рата.[56] Ђиро је захтевао много бензина, хране и других залиха које би ометале труд Италије у рату и Ђиро није одржаван.[56] Влада је креирала нови Ђиро, састављен од једнодневних трка у Италији. Возачи су добијали поене на основу позиција на свакој трци.[56] Неке од битних трка које су биле у саставу овог Ђира су Ђиро ди Ломбардија и Милано—Санремо.[56] Нови Ђиро је први освојио Ђино Бартали 1942.[56] 1943. владин Ђиро је прекинут када су се снаге Алијансе искрцале у Сицилију и свргнули Мусолинија са власти.[56] Када се Мусолини вратио на власт, бициклизам у Италији је потпуно заустављен.[56]

Ђиро је поново покренут 1946.[57] Организатори су додали црну мајицу за последњег возача у генералном пласману.[58] Бартали и Копи су се вратили на Ђиро, али у супротним тимовима.[57] Бартали је преузео вођство наком етапе 13 и освојио је Ђиро без етапне победе.[57] На Ђиру 1947. први пут су сви возачи били чланови комерцијалних тимова, није било индивидуалаца.[59] Бартали је био лидер до етапе 16, када је отпао на успону Фалцарего, када је то видео Копи, одмах је напао.[59] На спусту, Копи није имао среће и Бартали се вратио до њега.[59] Ипак, Копи је напао на задњем успону, освојио етапу и преузео вођство, које је сачувао до краја..[59] Фјоренцо Мањи је освојио Ђиро 1948. са 11 секунди испред Еција Чекија, што је најмања разлика у историји Ђира.[60]

Швајцарац Хуго Коблет је први неиталијан који је освојио Ђиро.

Фаусто Копи је 1949. освојио Ђиро након великог повратка. Био је десет минута иза Адолфа Леонија.[61] На етапи 17 возило се пет великих успона, Копи је напао на почетку и био је први преко свих успона, као и на циљу у пинарелу и преузео је вођство, које је сачувао до крај и освојио трећи Ђиро, испред Барталија.[54][62] Копи је и на Ђиро 1950. дошао као фаворит, али није имао среће, сломио је карлицу на деветој етапи.[15][63] Хуго Коблет је преузео вођство на осмој етапи и задржао га је до краја и тако постао први странац који је освојио Ђиро.[2][15][64]

Три године након првог, Фјоренцо Мањи је освојио Ђиро 1951.[65] На Ђиру 1952. догодила се прва смрт возача, Орфео Понсин је умро након пада на спусту са успона Мерлуца.[66] Фаусто Копи је преузео вођство након десете етапе, након чега је победио на две етапе и освојио Ђиро.[66][67] Швајцарац Хуго Коблет је преузео вођство на Ђиру 1953. након хронометра на осмој етапи.[68] Ноћ пре етапе 20, Коблет је узео амфетамин, због чега је био несигуран током етапе.[68] Копи је чуо да је Коблет користио дрогу и напао је.[68] Коблет није могао да га прати и Копи је освојио етапу и преузео вођство у генералном пласману.[68][69][70] Временска разлика је била довољна и Копи је освојио свој пети Ђиро.[68][69]

1954–1967: италијанска доминација је изазвана[уреди]

Шарли Гол, двоструки победник Ђиро д’Италије.

Тензије на старту трке 1954. су биле велике, јер су организатори платили Фаусту Копију велику суму да би учествовао на трци.[71] Та уплата је наљутила остале возаче и нису се превише борили за победу, то се посебно видело на 21 етапи, када је возачима било потребно девет сати да одвезу 222 километра.[71] На Ђиру 1956. није било много драме, све до 21 етапе, која је вожена по изузетно хладном времену, на температури од -10.[72] То је проузроковало да шест возача одустане, укључујући и лидера трке, Пасквалеа Форнару.[72][73] Шарли Гол је освојио етапу и узео довољно времена да преузме розе мајицу.[72][73][74][75] Након што је прошао линију циља на етапи, Гол је одвезен у болницу, јер му се мајица залепила за кожу.[76] Гол је освојио трку и постао је први луксембуршки победник Ђира.[72][74][75] На Ђиру 1957. Гол је био лидер након етапе 16.[77] Током етапе 18, Гол је стао да урнира, а његов главни ривал, Луизон Бобе је напао заједно са Гастонеом Ненчинијем и Мигелом Поблетом.[77] Гол је изгубио лидерску мајицу од Ненчинија, али му је у наставку трке помагао, само да не би Бобе победио.[77] Са Головом помоћу, Ненчини је освојио Ђиро са 19 секунди испред Бобеа.[2][77][78][79]

Жак Анкетил, први француски победник Ђира.

Након неуспеха 1959. Жак Анкетил је освојио Ђиро 1960. са 28 секунди испред Ненчинија и постао први Француз који је освојио Ђиро.[80][81] Ђиро 1962. вожен је по прилично лошем времену..[82] Етапа 14 је била скраћена, нису се возила задња два успона због јаке олује.[82] Франко Балмамион је преузео розе мајицу након етапе 14 и сачувао је до краја.[82][83] Балмамион је освојио и Ђиро 1963. Розе мајицу је преузео након етапе 12, која је имала шест тешких успона. [84][85] Жак Анкетил је 1964. преузео вођство након хронометра на петој етапи..[2][86][87] Упркос доброј вожњи Франка Балмамиона и Итала Цилиолија, Анкетил је сачувао мајицу до краја и освојио други Ђиро.[2][86] На Ђиру 1965. први пут је представљен Чима Копи, у част Фаусту Копију. Чима Копи је титула која се даје највећим успонима на сваком Ђиру и доноси највише поена у брдској класификацији.[88] Виторио Адорни је победио на хронометру на етапи 13 и стекао велику предност, коју је задржао до краја и освојио је свој први Ђиро.[88] На Ђиру 1966. представљена је класификација по поенима[12][89] На Ђиру 1967. Жак Анкетил је био лидер до етапе 20, на којој је Феличе Ђимонди напао, Анкетил није могао да га прати и Ђимонди је након етапе имао три минута предности над Анкетилом.[90][91] Ђимонди је лагано одвезао задњу етапу у Милану и освојио први Ђиро.[90][91]

1968–1996: доминација странаца[уреди]

Еди Меркс, освојио је Ђиро рекордних пет пута.

На Ђиру 1968. уведена су два битна новитета, допинг тест и пролог (кратки хронометар).[92] Укупно је осам возача било позитивно током Ђира.[92] Белгијанац Еди Меркс освојио је свој први Ђиро.[92][93] На путу до победе на Ђиру, Меркс је освојио четири етапе.[92] 1969. Меркс је био лидер Ђира након етапе 16.[94] Након етапе, Меркс је био позитиван на допинг тесту и дисквалификован је са трке.[94] Меркс је тврдио да је невин, при чему је остао и након што је завршио каријеру.[92]

У наредним годинама, Меркс је освојио Ђиро још четири пута, чиме је изједначио рекорд Алфреда Бинде и Фауста Копија. 1970. освојио је Ђиро и Тур де Франс и тако постао други возач који је освојио два гранд тура.[95][96] Меркс је пропустио Ђиро 1971.[97] У његовом одсуству, Геста Петерсон је освојио први гранд тур за Шведску.[97][98]

Меркс се вратио на Ђиро 1972. и освојио га доминантно. Преузео је розе мајицу након дугог напада на седмој етапи и сачувао је до краја.[99][100] Меркс је 1973, освојио свој четврти Ђиро, био је лидер од почетка до краја, што је задњи пут успио Алфредо Бинда 1927.[101][102] 1974. Меркс је освојио пети Ђиро, изједначивши рекорд Бинде и Копија.[103] Хосе Мануел Фуенте је био лидер до етапе 14, међутим, Фуенте није јео правилно током етапе 14, мучио се и изгубио је десет минута од Меркса.[103] Меркс је преузео вођство и сачувао га до краја, освојио је Ђиро са 12 секунди испред Ђамбатисте Баронкелија, што је била друга најмања разлика у историји трке.[103][104] Меркс је након Ђира освојио и Тур де Франс и светско првенство у друмској вожњи и постао први возач који је освојио троструку круну у бициклизму.[105]

Одсуство Меркса са Ђира 1975. због болести, пружило је шансу другим возачима.[106] Фаусто Бертољо и Франсиско Галдос су водили борбу у другом делу трке.[106] На задњој етапи, која се завршавала на успону Пасо дело Стелвио, Бертољо је напао и освојио је Ђиро.[106][107] Јохан де Мојнк је био лидер Ђира 1976. када је пао током етапе 20.[108] Повреда је спречила Мојнка да буде добар током хронометра на задњој етапи и Ђимонди је освојио Ђиро.[108][109] Ово је био последњи Ђиро који је Еди Меркс возио, завршио је осми.[108]

Бернар Ино, троструки победник Ђира.

Фреди Мартенс и Франческо Мозер су доминирали у почетној фази Ђира 1977.[110] Белгијанац Михел Полентир преузео је вођство када је Ђиро достигао велике планине и сачувао га је до краја и освојио је свој први гранд тур.[110][111] На Ђиру 1979. било је чак пет хронометара и доста мање успона него обично.[112] Франческо Мозер је освојио прва два хронометра на трци, али је Ђузепе Сарони био бољи и наставку трке и освојио је Ђиро са два минута испред Мозера.[112][113]

Бернар Ино је освојио Ђиро 1980. након што је преузео розе мајицу на етапи 20.[114][2][115] Ђиро 1981. је био јако неизвестан, четворица бициклиста су били у размаку од 30 секунди након етапе 20.[116] Ђовани Батаљин је освојио Ђиро након хронометра на задњој етапи.[116][117] 1982. на Ђиро се вратио Бернар Ино, који је доминирао трком и освојио свој други Ђиро.[118][118][119] Ино је касније освојио и Тур де Франс, чиме је постао један од ретких који су освојили Ђиро и Тур у истој сезони.[118] Ино је тај успех поновио и 1985.[120][121] Стивен Роуч је 1987. освојио Ђиро након контроверзи унутар тима.[122] Роуч је био лидер, али је пао у току етапе 13 и розе мајицу је преузео његов сувозач Роберто Визентини.[123] Роуч је напао на етапи 15, иако му је менаџер тима Карера наредио да не напада.[124] Роуч је мајицу сачувао до краја. Након Ђира, освојио је Тур де Франс и Светско првенство у друмској вожњи и тако постао други возач који је освојио троструку круну у бициклизму, након Едија Меркса.[122]

1988. Ђиро је освојио Ендру Хампстен.[125] Франко Кјочоли је био лидер до етапе 14, која је вожена по јако лошем времену, Хампстен и Ерик Брекинк су отишли и напад, Брекинк је освојио етапу, а Хампстен је преузео розе мајицу, коју је задржао до краја.[126][127] Хампстен је тако постао први неевропски победник Ђира. [128] Ђани Буњо Ђани Буњо је доминирао Ђиром 1990. Розе мајицу је узео већ након прве етапе.[129] Буњо је био лидер од почетка до краја, што су пре њега постигла тројица возача[130]

Мигел Индураин, први шпански победник Ђира.

Франко Кјочоли је био супериоран на Ђиру 1991.[131] Кјочоли није био лидер само на две етапе.[131] Мигел Индураин је освојио Ђиро 1992. и тако постао први шпански победник Ђира.[132] Индураин је розе мајицу преузео на трећој етапи и задржао је до краја.[132] Индураин је у јулу освојио и Тур де Франс и тако остварио Ђиро-Тур дабл.[132] Индураин се вратио на Ђиро и 1993. и освојио га је.[133] Једини возач који је могао да се такмичи са Индураином је Летонац Пјотр Угрјумов.[133] Индураин је након Ђира освојио и Тур де Франс и тако остварио Ђиро-Тур дабл'" другу годину заредом, што нико ни пре ни после није постигао.[133] Деведесетих, до друге победе на Ђиру дошла је и Швајцарска. Тони Ромингер је 1995. освојио Ђиро тако што је био лидер од друге етапе до краја.[134] 1996. Ђиро је стартовао у Грчкој, прве три етапе су вожене у Атини.[135] Ђиро је освојио Павел Тонков, који је розе мајицу преузео након задње такмичарске етапе, етапе 21, која је имала пет великих успона.[135]

1997–данас[уреди]

Марко Пантани, остварио је Ђиро-Тур дабл 1998.

1997. Иван Готи је освојио Ђиро и тако прекинуо "петогодишњи пост" Италијана.[136] 1998. Марко Пантани је освојио Ђиро и Тур де Франс.[137] Пантани је дошао и на Ђиро 1999. са циљем да га освоји. Розе мајицу је преузео након етапе 14.[138] Предност је учврстио са три етапне победе.[138] Пре почетка етапе 20, Пантани је дисквалификован са Ђира, након што му је ниво хематокрита био изнад 50%.[138] Алесандро Петаки је 2004. остварио девет етапних победа, док је Дамијано Кунего освојио Ђиро.[139] Симони је био лидер до седме етапе, када је розе мајицу преузео Кунего.[140] Кунего је мајицу изгубио након етапе 12, вратио је након етапе 16 и сачувао је до краја.[139] Након вишегодишње паузе, класификација за најбољег младог возача је враћена на Ђиро 2007. Освојио је Анди Шлек, који је Ђиро завршио на другом месту, два минута иза победника Данила ди Луке.[141]

Алберто Контадор, двоструки победник Ђира.

Ђовани Висконти је био лидер на Ђиру 2008. у првом делу трке.[142] Алберто Контадор је розе мајицу преузео након друге брдске етапе и сачувао је до краја, поставши тако други Шпанац који је освојио Ђиро.[143] Рус Денис Мењшов је освојио Ђиро 2009.[144] Данило ди Лука је завршио на другом месту и освојио је класификацију по поенима. Ипак, Ди Лука и трећепласирани Франко Пелицоти су се допинговали и поништени су им резултати.[145] Алберто Контадор је 2011. супериорно освојио Ђиро, испред Микелеа Скарпонија, али је 6. фебруара 2012. утврђено да се допинговао, победа му је одузета и приписана је Скарпонију.[146][147] 2012. велику борбу су водили Рајдер Хеседал и Хоаким Родригез. Родригез је након етапе 20 имао 31 секунду испред Хеседала.[148] Задња етапа је био хронометар, на којем је Хеседал завршио 47 секунди испред Родригеза и освојио је Ђиро са 16 секунди испред Шпанца, што је једна од најмањих разлика у историји Ђира.[149] Хеседал је тако остварио прву гранд тур победу за Канаду. Трећи степеник на подијуму заузео је Белгијанац Томас де Гендт и тако су Италијани остали без подијума први пут од 1995.[149]

2014. Колумбија је добила првог победника Ђира, Наира Кинтану.[150] 2016. Винченцо Нибали је освојио други Ђиро, након великог преокрета.[151] Нибали је након етапе 18 био четврти, скоро пет минута иза лидера Стивена Кројсвајка, али је у задње две етапе урадио оно што су многи сматрали немогућим, надокнадио је заостатак и освојио је Ђиро 52 секунде испред Естебана Чавеза.[150]

Класификације[уреди]

Сваки тим долази на Ђиро са возачем који ће бити конкурентан за победу или за што бољу позицију у генералном пласману. Поред генералног пласмана, на Ђиру постоје и друге класификације, које одговарају возачима разних способности: класификација по поенима у којој се такмиче спринтери,[9] брдска класификација[9] и класификација за младе возаче, који имају аспирација и у генералном пласману.[9] Поред главних класификација, ту су и мање класификације и награде, као што су класификација за најагресивнијег возача,[9] класификација за највише времена проведеног у бегу[9] и класификација пролазних циљева.[9] Генерални пласман је најстарија и најважнија класификација.[9] За сваку класификацију додељују се посебна мајица.[9] Ако је један возач лидер у више класификација, носи мајицу класификације која има већи значај.[9]

Генерални пласман[уреди]

Розе мајица

Најбитнија класификација на Ђиро д’Италији је генерални пласман.[1] Све етапе су одређене временом, након завршетка етапе, времена возача се сабирају са временом које су имали пре етапе и возач са најмањим временом је лидер трке.[1] Лидер се одређује након сваке етапе и има привилегиј у да носи розе мајицу на наредној етапи.[1] Мајица се лидеру трке додељује на подијуму након сваке етапе. Лидер може да се промени након сваке етапе.

Роза боја за мајицу лидера трке је изабрана јер је часопис који је креирао Ђиро, Газета дело спорт штампан на розе папиру.[9][12] Роза мајица је представљена 1931. и од тада је постала симбол Ђира.[1][12] Први возач који је обукао розе мајицу је Леарко Гвера.[1][12] Сваки тим доноси неколико розе мајица на Ђиро у случају да неки од њихових возача буде лидер трке. Возачи обично улажу велики напор да би сачували мајицу што је дуже могуће, да би стекли више публицитета за тим и тумске спонзоре. Еди Меркс је носио розе мајицу рекордних 78 пута.[152] Победник генералног пласмана (и трке) није увек одређиван оствареним временом. 1909. на првом Ђиру, организатори су изабрали систем по поенима уместо времена, због скандала који се десио на Тур де Франсу 1904.[11] Позиције су се рачунале додавањем поена у зависности од позиције на етапи и возач са најмање поена је био лидер трке.[11] Победник етапе добијао је један поен, другопласирани два и тако до позиције 50 која је доносила 50 поена. Све позиције изнад доносиле су 51 поен.[16] Класификација није мењана до 1912. када је фокус трке био на тимове..[22] 1914. уведен је систем одређивања позиција по оствареном времену на свакој етапи.[25] На Ђиру постоје и секунде бонификација, које добијају возачи који заврше етапу у првих неколико позиција, као и возачи који први прођу преко пролазног циља:[153]

Тип 1 2 3
Plainstage.svg Крај етапе 10" 6" 4"
Пролазни циљеви 3" 2" 1"

Брдска класификација[уреди]

Пасо дело Стелвио, један од највећих успона на Ђиру.

Брдска класификација је друга најстарија класификација на Ђиру, уведена је 1933. и први победник је Алфредо Бинда.[12][43] На већини етапа постоје брдски циљеви, који су подељени у категорије. Возачи који први прођу преко обележеног брдског циља добијају поене за брдску класификацију.[12] Број поена који се додељују зависи од категорије брдског циља, а категорија брдског циља зависи од процента нагиба и дужине успона.[9]

Мајицу за лидера брдске класификације носи возач који пре почетка етапе има највише поена.[12] Возачи који нису конкурентни у генералном пласману и нису добри спринтери, долазе на Ђиро са циљем да остваре етапну победу или да освоје брдску класификацију..[9] На Ђиру има пет категорија брдских циљева, најтежи су брдски циљеви који спадају у категорију Чима Копи, која доноси и највише поена. Следе брдски циљеви прве, друге и треће категорије, док су брдски циљеви четврте категорије најлакши и носе најмање поена.[9] Ђино Бартали је освојио брдску класификацију седам пута.[154]

Мајица за лидера класификације није додељивана до 1974. када су организатори одлучили да уведу зелену мајицу за лидера.[12] Зелена мајица је кориштена до 2012. када је спонзор класификације, Медиоланум банка одлучила да зелену замени плавом мајицом.[155]

Опис поена за брдску класификацију:

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9
Mountainstage.svg Чима Копи 45 30 20 14 10 6 4 2 1
Mountainstage.svg 1 категорија 35 18 12 9 6 4 2 1
Mountainstage.svg 2 категорија 15 8 6 4 2 1
Mediummountainstage.svg 3 категорија 7 4 2 1
Mediummountainstage.svg 4 категорија 3 2 1

Класификација по поенима[уреди]

Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Ђиру. Уведена је 1966. и први победник је Ђани Мота.[12][89] Поени добијају возачи који етапу заврше на водећим позицијама, као и возачи који пређу први преко означеног пролазног циља. Класификацију осваја возач који на крају Ђира има највише поена.[12] Број поена који се додељују зависи од етапе. До 2014. на свакој етапи се додељивао исти број поена, без обзира на тип етапе, а од Ђира 2014. правила су промењена и веће шансе за освајање класификације су добили спринтери.[156] Рекордери су Франческо Мозер и Ђузепе Сарони, који су класификацију освајали четири пута.[154]

Прве године када је класификација уведена није се додељивала мајица. 1967. црвена мајица је додељена лидеру класификације.[12] Мајица је 1969. промењена у љубичасту.[9] Та боја је кориштена до 2010. када је враћена црвена мајица.[157]

Поени који се добијају на крају сваке етапе[156]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Plainstage.svg равне етапе 50 35 25 18 14 12 10 8 7 6 5 4 3 2 1
Mediummountainstage.svg средње тешке брдске етапе 25 18 12 8 6 5 4 3 2 1
Mountainstage.svg тешке брдске етапе 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1
Time Trial.svg хронометар 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1

Поени који се добијају на пролазним циљевима

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8
Plainstage.svg равне етапе 20 12 8 6 4 3 2 1
Mediummountainstage.svg средње тешке брдске етапе 10 6 3 2 1
Mountainstage.svg тешке брдске етапе 8 4 1

Класификација за најбољег младог возача[уреди]

Рикардо Рико у белој мајици на Ђиру 2008.

Класификација за најбољег младог возача је ограничена на возаче до 25 година.[158] Лидер класификације се одређује на исти начин као и генерални пласман. Времена возача на крају сваке етапе се сабирају и возач са најмањим временом је лидер.[9][158] Класификација је на Ђиро додата 1976. и први победник је Алфио Ванди, који је у генералном пласману завршио седми.[158] Класификација је укинута 1995. а поново је враћена на Ђиро 2007.[9] Лидеру класификације додељује се бела мајица.[158]

Евгениј Берзин је једини који је освојио Ђиро и класификацију за најбољег младог возача исте године (1994).[158]

Тимска класификација[уреди]

Постоје две тимске класификације на Ђиру. Трофеј брзи тим и Трофеј супер тим. Трофеј брзи тим је старија класификација и кориштена је од првог Ђира, 1909. Први победници су тим Атала. Класификација се рачуна тако што се на крају сваке етапе сабирају времена прве тројице из сваког тима и водећи тим је тим са најмањим временом.[9] Класификација се просто звала тимска класификација до 1994. када су организатори променили назив уТрофеји брзи тим.

Трофеј супер тим је додат на Ђиро 1993. као тимска класификација по поенима, назив је промењен такође 1994. у Трофеј супер тим. Класификација се рачуна тако што првих 20 возача на свакој етапи добијају поене: првопласирани 20, другопласирани 19 и тако до позиције 20, која носи један поен.[9]

Мање класификације и награде[уреди]

Осим главних, на Ђиру постоје и мање класификације, за које се не додељују посебне мајице. Ове класификације су базиране на систему по поенима.[9] Свака етапа има пролазни циљ, пролазни циљеви доносе секунде бонификације за генерални пласман, поене за класификацију по поенима, али такође и поене за спринт класификацију. Спринт класификација је класификација пролазних циљева, рачунају се само бодови које возачи освајају на пролазним циљевима током сваке етапе и возач са највише поена је лидер класификације.[9]

Друге награде укључују и класификацију за најагресивнијег возача, која се рачуна тако што се сабирају поени освојени на пролазним, брдским циљевима и позиције на крају етапе.[9] Азури д’Италија је класификација у којој поене добијају тројица првопласираних на крају сваке етапе.[9] Ту је и класификација за бег, позната као Трофеј фуга пинарело. Награђују се возачи који су део бега на етапи. Сваки возач који је у бегу у групи од десет или више возача, добија по један поен за сваки километар проведен у бегу.[9] Тимови добијају казнене поене за мање техничке неправилности и тим са најмањим бројем поена је победник фер плеј класификације.[9]

Укинуте класификације[уреди]

1946. на Ђиро је предствљена црна мајица, која се додељивала возачу који је био задњи у генералном пласману.[58] Возачи су понекад возили са намером да буду задњи у генералном пласману, да би носили црну мајицу.[58] Класификација је трајала до 1951.[58]

Интерђиро класификација је представљена на Ђиро 1989. први победник је Јуре Павлич из Југославије.[159] На свакој етапи постојала је одређена тачка, пре циља и за интерђиро класификацију се узимало време остварено на том пролазу, а етапа је нормално вожена до циља.[12] Времена са сваке етапе су се сабирала и возач са најмањим временом је лидер, као и у генералном пласману, лидер је добијао плаву мајицу.[160] Класификација је укинута 2005.[159]

На Ђиро 1985. представљена је класификација комбинације.[161] 1988. лидеру класификације додељивала се плава мајица, а након Ђира 1988. класификација је укинута.[162] Класификација је била на Ђиру 2001. а затим и 2006. након чега је и дефинитивно укинута.[163]

Награде[уреди]

Новчане награде су се увек додељивале. Победник првог Ђира, Луиђи Гана добио је 5.325 лира, док је последњи возач у генералном пласману примио 300 лира.[12] Како је расла популарност трке, тако су расле и награде.

Укупан новчани износ на Ђиру 2015. износио је 366.510 €.[164] Победник Ђира, Алберто Контадор, добио је 115.668 €,[164] сваки етапни победник добио је по 11.000, док је један дан у розе мајици доносио по 1.000 €.[164]

Етапе[уреди]

Модерни Ђиро има 21 етапу или 20 етапа и пролог (хронометар испод 8 километара).[165] Три типа етапа се користе на Ђиру: групне етапе, индивидуални хронометри и тимски хронометри.[166] Групне етапе чине највећи део етапа на сваком Ђиру.[166] Обично се вози један или два индивидуална хронометра и један тимски, ако је укључен од стране организатора.[166]

Групне етапе[уреди]

Група на Ђиро д’Италији 2012.

Већина етапа на трци су групне етапе, где сви возачи возе заједно.[153] Групне етапе стартују у различитим градовима. возачи возе неколико километара кроз град пре званичног старта етапе (нултог километра), где директор трке маше заставицом да би означио почетак етапе.[153] Када почне етапа, обично одмах крећу напади да би се оформио бег, који ће што дуже остати испред главне групе.

Возачима је дозвољено да се додирују, али не да се гурају или ударају. Први возач који пређе линију циља је победник етапе. Равне етапе или етапе са малим успонима, које су присутне у првој недељи трке, обично се заврше великим групним спринтом.[153]

Сви возачи у групи добијају исто време као и победник етапе, што помапомаже да се избегну опасни групни спринтеви.[153] Није необично да сви возачи на трци заврше етапу заједно у групи и добију исто време као победник, иако може проћи и неколико минута док задњи возач у групи прође кроз циљ.[153] На равним етапама, ако возачи падну у задња три километра, добијају исто време као група у којој су се налазили пре пада.[153]

На Ђиру, додељују се секунде бонификације за три првопласиране позиције на свакој етапи.[153]

Брдске етапе[уреди]

Ђиро д’Италија је позната по својим тешким успонима. Сваке године, на трци буде неколико етапа које садрже брдске циљеве највеће категорије. Трка традиционално пролази кроз Алпе и Доломите. Прва етапа на којој се ишло кроз Алпе је била 1911.[18] Доломити су укључени на Ђиро 1937. када се пролазило преко успона Роле пас и Пасо ди Косталуња.[48] Неки од најпознатијих успона на Ђиру су Пасо дело Стелвио,[167]Пасо Пардои и Пасо ди Гавија. Етапе у планинама обично проузрокују велике промене у генералном пласману. На равним етапама. већина возача остане у групи до краја етапе, док током брдских етапа, није необично да возачи изгубе и 30 минута или да буде дисквалификовани због завршетка етапе ван временског лимита.[153]

Хронометри[уреди]

Возачи се на хронометрима такмиче индивидуално, против сата.[153][166] Ако је прва етапа хронометар, жребањем се одређују позиције тимова.[153] Када су позиције одређене, тимови бирају којим ће редом њихови возачи да стартују, а ако на Ђиру учествује прошлогодишњи победник, он стартује последњи.[153] Возачи стартују са минутом разлике, док задњих 20 возача стартују са два или три минута размака.[153] Уколико хронометар није на првој етапи, стартне позиције возача одређене су позицијом у генералном пласману. Први возач у генералном пласману стартује хронометар задњи, док задњи возач у генералном пласману стартује први.[153] Први хронометар на Ђиру је вожен 1933. између Болоње и Фераре, дуг 62 километра и победио је Алфредо Бинда.[43]

Прва етапа на модерном Ђиру је обично кратки хронометар пролог, да би одлучили ко носи розе мајицу на отварању. Да би био класификован као пролог, хронометар мора да буде краћи од осам километара.[166] Први пролог на Ђиру је вожен 1968. дужине 5.7 km.[92] Возачи су возили у необичном формату, било је група од по 10, 13 возача и време остварено на том прологу, није се рачунало.[92]

Обично су присутна два хронометра, што је одлука организатора.

Тимски хронометар[уреди]

Тимски хронометар (TTT) је трка против сата, у којој сваки тим вози посебно.[166] Стартне позиције тимова одређене су позицијама у тимској класификацији. Тим који је први у класификацији, стартује тимски хронометар задњи.[153] Размак између старта два тима је пет минута.[166] У тимском хронометру, возачи раде заједно, смењујући се на врху, да би уштедели енергију и постигли бољи резултат.[166] За време тима на тимском хронометру узима се време петог возача који пређе линију циља, док возачи који отпадну и кроз циљ прођу касније, добијају време које су и остварили.[166] Тимски хронометри су критиковани јер фаворизују јаке тимове, док хендикепирају јаке возаче у слабим тимовима.

Први тимски хронометар на Ђиру вожен је 1937. и победио је италијански тим Лењано.[49] and was won by the Italian team, Legnano.[49][168] Хронометар је био дуг 60 km, вожен је од Вијаређа до Марина ди масе.[49][168]

Несреће[уреди]

  • Италијан Орфео Понсин умро је током четврте етапе на Ђиру 1952.[169] Понсину је са спуста Мерлуца, експлодирала гума и приликом пада ударио је главом у дрво. [169]
  • Шпанац Хуан Сантистебан је током прве етапе на Ђиру 1976. (21. маја) пао на главу и умро на лицу места.[169]
  • Италијан Емилио Равазио умро је током Ђира 1986.[169] Равазио је 12. маја, током прве етапе пао, али је завршио етапу. Два сата након одласка у тимски хотел, пао је у кому. У коми је био 16 дана, а затим је преминуо.[169]
  • Белгијанац Ваутер Вејлант умро је током Ђира 2011. 9. маја, током треће етапе, на око 17 km. до циља, Вејлант је пао на спусту са Пасо дел Бока и задобио фаталне повреде главе.[170]

Трофеј[уреди]

Трофеј за победника Ђира

Трофеј Сенца Фајн креиран је 1999. и први пут је додељен победнику Ђира 2000.[171] На њему су угравирана имена свих победника и на крају сваког Ђира се додаје име новог победника.[171]

Направљен је од бакра, окован 18 каратним златом.[164]

Тежак је 9.5 kg[171][164] широк је 20.4 cm а висок 53.5 cm.[164]

Трофеј је први подигао Стефано Гарцели, победник Ђира 2000.

Рекорди и занимљивости[уреди]

  • Најмлађи победник је Фаусто Копи, који је освојио Ђиро 1940. са 20 година и 268 дана;[172]
  • најстарији победник је Фјоренцо Мањи, који је освојио Ђиро 1955. са 34 године и 180 дана;[172]
  • најстарији возач који је учествовао је Ђовани Ђерби, који је имао 47 година када је возио Ђиро 1932;[172]
  • најдужа икад етапа вожена је 1914. од Луке до Рима, у дужини од 430 km. Победио је Костанте Ђирарденго;[172]
  • најдужи хронометар вожен је 1951. од Перуђе до Терније, джине од 81 km. Победио је Фаусто Копи;[172]
  • први пут је Ђиро ишао ван Италије 1920. када је пролазио кроз Швајцарску;[172]
  • 1921. Ђиро је сниман и приказиван у биоскопу.[172]
  • највише етапних победа на једном Ђиру остварио је Алфредо Бинда, 12 на Ђиру 1927;[172]
  • највише узастопних етапних победа остварио је Алфредо Бинда, 8 на Ђиру 1929.[172]
  • највећа временска разлика између победника и другопласираног остварена је на Ђиру 1914. када је Алфонсо Калцолари освојио Ђиро сат, 57 минута и 26 секунди испред Пјерина Албинија;[172][25]
  • најмања временска разлика између победника и другопласираног остварена је на Ђиру 1948. када је Фјоренцо Мањи освојио Ђиро са 11 секунди испред Еција Чекија;[172][60]
Најмање временске разлике на Ђиру
Временска разлика Година Ривали Референца
11" 1948 Фјоренцо МањиЕцио Чеки [60]
12" 1974 Еди МерксЂамбатиста Баронкели [103]
13" 1955 Фјоренцо МањиФаусто Копи [173]
16" 2012 Рајдер ХеседалХоаким Родригез [174]
19" 1957 Гастоне НенчиниЛуизон Бобе [77]
19" 1976 Феличе ЂимондиЈохан де Мојнк [108]
28" 1960 Жак АнкетилГастоне Ненчини [80]
28" 2005 Паоло СаволделиЂилберто Симони [175]
37" 1923 Костанте ЂирарденгоЂовани Брунеро [32]
38" 1981 Ђовани БатаљинТоми Прим [116]
Број дана проведених у розе мајици.[176]
Позиција Име Држава Укупно дана
проведених у
розе мајици
Укупан
број победа
Године
1 Еди Меркс  Белгија 77 5 1968,1969,1970,1972,1973,1974
2 Фаусто Копи  Италија 65 5 1925,1927,1928,1929,1931,1933
3 Франческо Мозер  Италија 50 1 1976,1977,1979,1980,1981,1982,1984,1985
4 Ђузепе Сарони  Италија 48 2 1979,1981,1983,1985,1986
5= Ђино Бартали  Италија 42 3 1936,1937,1939,1946,1947
5= Жак Анкетил  Француска 42 2 1959,1960,1961,1964,1967

Најуспешнији учесници[уреди]

Тројица имају по пет победа:[172]

Петорица имају по три победе:

Феличе Ђимонди је најуспешнији учесник на Ђиру, са укупно девет подијума, од чега је три пута био први, два пута други и четири пута трећи.[172]

Списак победника[уреди]

Победници Ђиро д’Италије[177]

Статистика[уреди]

Највише победа имају Италијани (69), Белгијанци (7), затим Французи са 6 победа. Остали резултати су наведени у следећим табелама:

Статистика по земљама
Држава Врој победа
 Италија 69
 Белгија 7
 Француска 6
 Шпанија 4
 Швајцарска 3
 Русија 3
 Луксембург 2
 САД 1
 Република Ирска 1
 Шведска 1
 Канада 1
 Колумбија 1
Статистика по броју освојених етапа
Бициклиста Врој победа
Италија Марио Чиполини 42
Краљевина Италија Алфредо Бинда 41
Краљевина Италија Леарко Гвера 31
Краљевина Италија Костанте Ђирарденго 30
Белгија Еди Меркс 24
Италија Ђузепе Сарони 24
Италија Франческо Мозер 23
Италија Фаусто Копи 22
Белгија Рогер де Фламинк 22
Италија Алесандро Петаки 22
Италија Франко Битоси 21
Шпанија Мигел Поблет 20
Укупан број победа
Бициклиста Број победа
Краљевина Италија Алфредо Бинда 5
Италија Фаусто Копи 5
Белгија Еди Меркс 5
Победе у
класификацији по поенима
Бициклиста Број победа
Италија Франческо Мозер 4
Италија Ђузепе Сарони 4
Белгија Рогер де Фламинк 3
Холандија Јохан ван дер Велде 3
Италија Марио Чиполини 3
Победе у
брдској класификацији
Бициклиста Број победа
Италија Ђино Бартали 7
Шпанија Хосе Мануел Фуенте 4
Италија Фаусто Копи 3
Италија Франко Битоси 3
Италија Клаудио Бортолото 3
Италија Клаудио Кјапучи 3
Победе у класификацији
за најбољег младог возача
Бициклиста Број победа
Савез Совјетских Социјалистичких Република Владимир Пулников 2
Русија Павел Тонков 2

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Победник Ђира 2011. био је Алберто Контадор, али му је победа одузета 6. фебруара 2012. јер је утврђено да је користио допинг.
  2. На Ђиру 1912. није било индивидуалне класификације, победник је био цели тим. Возачи који су освојили Ђиро 1912. са тимом Атала су: Ђовани Микелото, Карло Галети и Еберардо Павези.

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 Seltzer, Gregg (26. 5. 2011). „The History of the Giro d'Italia.”. Livestrong. Приступљено 28. 12. 2016. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 „Tour d'Italie ou Giro d'Italia”. Larousse.fr. 30. 3. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  3. McGann, Bill; McGann, Carol. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  4. „RCS Sport”. RCSMediaGroup. RCS MediaGroup S.p.A. 24. 1. 2013. Приступљено 28. 12. 2016. 
  5. „2012—2013. UCI Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. Union Cycliste Internationale. Приступљено 28. 12. 2016. 
  6. Wynn, Nigel (2. 11. 2011). „UCI WorldTour calendar 2012”. Cycling Weekly. IPC Media Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  7. „Million dollar, baby!”. Cycling News. Future Publishing Limited. 12. 1. 2007. Приступљено 28. 12. 2016. 
  8. „Ryder Hesjedal in pink as Giro d'Italia hits the Alps”. Perth Now. News Ltd. 20. 5. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  9. 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 9,13 9,14 9,15 9,16 9,17 9,18 9,19 9,20 9,21 9,22 9,23 9,24 9,25 9,26 9,27 9,28 9,29 9,30 Weislo, Laura (13. 5. 2008). „Giro d'Italia classifications demystified”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Fotheringham (2003). стр. 103-104.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 11,8 Bill and Carol McGann. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  12. 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 12,11 12,12 12,13 12,14 12,15 12,16 12,17 12,18 12,19 12,20 12,21 12,22 12,23 „History”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Приступљено 28. 12. 2016. 
  13. 13,0 13,1 Reissner, Leslie (23. 6. 2011). „The Giro d’Italia: Don’t Go Home Yet!”. PezCycling News. Приступљено 28. 12. 2016. 
  14. 14,0 14,1 „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1909. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  15. 15,0 15,1 15,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1950 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1910 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  17. „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 16. 6. 1910. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  18. 18,0 18,1 18,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1911 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1912 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  20. 20,0 20,1 Boyce, Barry. „Cycling Revealed Timeline”. The Giro in 1912... A Team Competition. CyclingRevealed. Приступљено 28. 12. 2016. 
  21. „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 13. 6. 1912. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  22. 22,0 22,1 22,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1913 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  23. „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). 29. 5. 1913. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  24. „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). 29. 5. 1913. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 25,5 McGann, Bill; McGann, Carol. „1914 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  26. 26,0 26,1 „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). 29. 5. 1914. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1919 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1920 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  29. Foot (2011). стр. 48.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1921 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  31. 31,0 31,1 31,2 31,3 31,4 McGann, Bill; McGann, Carol. „1922 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  32. 32,0 32,1 32,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1923 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  33. 33,0 33,1 33,2 33,3 33,4 McGann, Bill; McGann, Carol. „1924 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1925 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  35. 35,0 35,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1926 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  36. 36,0 36,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1927 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  37. 37,0 37,1 37,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1928 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  38. 38,0 38,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1929 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  39. „le Tour d'Italie fête son 100ème anniversaire comme il se doit”. Velowire. 15. 12. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1930 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  41. 41,0 41,1 41,2 41,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1931 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  42. 42,0 42,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1932 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 43,4 43,5 McGann, Bill; McGann, Carol. „1933 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  44. 44,0 44,1 44,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1934 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  45. „Guerra remporte la 5th étape du Tour d'Italie” (PDF). Ouest-France. 26. 5. 1933. стр. 46. Приступљено 28. 12. 2016. 
  46. 46,0 46,1 46,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1935 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  47. 47,0 47,1 47,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1936 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  48. 48,0 48,1 48,2 „Le Giro a 100 ans”. larousse.fr. Приступљено 28. 12. 2016. 
  49. 49,0 49,1 49,2 49,3 49,4 McGann, Bill; McGann, Carol. „1937 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  50. 50,0 50,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1938 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  51. 51,0 51,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1939 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  52. „Le Giro a 100 ans”. larousse.fr. Приступљено 28. 12. 2016. 
  53. 53,0 53,1 53,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1940 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  54. 54,0 54,1 Sébastien Berbey (2. 1. 2010). „Il y a 50 ans, Fausto Coppi nous quittait”. Cyclism'Actu. Swar-Agency Swar Agency SPRLS. Приступљено 28. 12. 2016. 
  55. Eurosport (24. 5. 2010). „Top five:Giro d'Italia finishes”. Eurosport. Yahoo! and Eurosport. Приступљено 28. 12. 2016. 
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 56,4 56,5 56,6 McGann, Bill; McGann, Carol. „1941 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  57. 57,0 57,1 57,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1946 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  58. 58,0 58,1 58,2 58,3 „Giro, la Maglia nera diventa Numero nero”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Milan, Italy: RCS MediaGroup. 11. 1. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  59. 59,0 59,1 59,2 59,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1947 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  60. 60,0 60,1 60,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1948 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  61. McGann, Bill; McGann, Carol. „1949 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  62. „Coppi gana la Vuelta a Italia”. El Mundo Deportivo. Milan. 15. 6. 1949. стр. 2. Приступљено 28. 12. 2016. 
  63. Vincent Hubé. „TOP 5 DES ÉTRANGERS VAINQUEURS DU GIRO”. L'Equipe Magazine. Amaury Sports Organization. Приступљено 28. 12. 2016. 
  64. „El suizo Koblet”. El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Rome, Italy. 14. 6. 1950. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  65. McGann, Bill; McGann, Carol. „1951 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  66. 66,0 66,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1952 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  67. „Coppi Vencedor De La Vuelta A Italia”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1952. стр. 6. Приступљено 28. 12. 2016. 
  68. 68,0 68,1 68,2 68,3 68,4 McGann, Bill; McGann, Carol. „1953 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  69. 69,0 69,1 „Coppi, en la penúltima etapa se impuso, y ha ganado de nuevo la Vuelta Ciclista a Italia :: Koblet, segundo”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  70. „Coppi en la penúltima”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  71. 71,0 71,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1954 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  72. 72,0 72,1 72,2 72,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1956 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  73. 73,0 73,1 Foot (2011). стр. 198.
  74. 74,0 74,1 „Gaul Vencedor Del "Giro". El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  75. 75,0 75,1 „Gaul, Vencedor Del "Giro". El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 5. Приступљено 28. 12. 2016. 
  76. „Monte Bondone 56, l’Everest de Charly Gaul”. SportVox. Amaury Sports Organization. 6. 4. 2010. Приступљено 28. 12. 2016. 
  77. 77,0 77,1 77,2 77,3 77,4 McGann, Bill; McGann, Carol. „1957 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  78. „Final Apoteótico Del "Giro" En Milan”. El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Milan, Italy. 10. 6. 1957. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  79. „Final apoteotico”. El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Milan, Italy. 10. 6. 1957. стр. 7. Приступљено 28. 12. 2016. 
  80. 80,0 80,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1960 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  81. „Jacques Anquetil, hizo frente al peligro de Nencini y fué el vencedor del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1960. стр. 6. Приступљено 28. 12. 2016. 
  82. 82,0 82,1 82,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1962 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  83. „Balmamion, Vencedor Absoluto Del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1962. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  84. McGann, Bill; McGann, Carol. „1963 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  85. „Termino Bajo La Lluvia” [End in the Rain]. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1963. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  86. 86,0 86,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1964 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  87. „Terminó el "Giro" con la victoria de Jacques Anquetil”. El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Milan, Italy. 8. 6. 1964. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  88. 88,0 88,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1965 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  89. 89,0 89,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1966 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  90. 90,0 90,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1967 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  91. 91,0 91,1 „Gimondi, vencedor del "Giro" del Cincuentenario”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1967. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  92. 92,0 92,1 92,2 92,3 92,4 92,5 92,6 McGann, Bill; McGann, Carol. „1968 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  93. „Giro d'Italia”. El Mundo Deportivo. 13. 6. 1968. стр. 18. Приступљено 28. 12. 2016. 
  94. 94,0 94,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1969 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  95. McGann, Bill; McGann, Carol. „1970 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  96. „Merckx Rubrico Su Previsto Triunfo”. El Mundo Deportivo. Bolzano, Italy. 8. 6. 1970. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  97. 97,0 97,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1971 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  98. „Gosta Pettersson Gano El "Giro". El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 11. 6. 1971. стр. 17. Приступљено 28. 12. 2016. 
  99. McGann, Bill; McGann, Carol. „1972 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  100. „Detras de Merckx... ¡Solo Los Españoles!”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1972. стр. 25. Приступљено 28. 12. 2016. 
  101. McGann, Bill; McGann, Carol. „1973 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  102. „Merckx, <<Maglia Rosa>> De Principio A Finite”. El Mundo Deportivo. Trieste, Italy. 10. 6. 1973. стр. 19. Приступљено 28. 12. 2016. 
  103. 103,0 103,1 103,2 103,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1974 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  104. „Quinto Triunfo de Merckx En El "Giro". El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1974. стр. 21. Приступљено 28. 12. 2016. 
  105. „Rider Biographies - Eddy Merckx”. Cycling Hall of Fame.com. Cycling Hall of Fame.com. Приступљено 28. 12. 2016. 
  106. 106,0 106,1 106,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1975 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  107. „Bertoglio Se Adjudico El "Giro". El Mundo Deportivo. Stelvio Pass, Italy. 8. 6. 1975. стр. 19. Приступљено 28. 12. 2016. 
  108. 108,0 108,1 108,2 108,3 McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  109. „Gimondi (34 Años) Se Impuso Por Tercera Vez”. El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Milan, Italy. 13. 6. 1976. стр. 12. Приступљено 28. 12. 2016. 
  110. 110,0 110,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  111. „El vencedor: <<Quise retirarme y ya ven..>>”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 13. 6. 1976. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  112. 112,0 112,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1979 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  113. „Saronni Le Robo <<Su>> <<Giro>> A Moser” (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1979. стр. 23. Приступљено 28. 12. 2016. 
  114. McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  115. „Hinault Apacento Sus Ovejas” (PDF). El Mundo Deportivo. 9. 6. 1980. стр. 32. Приступљено 28. 12. 2016. 
  116. 116,0 116,1 116,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  117. „Battaglin: Despues de la <<Vuelta>>... El <<Giro” (PDF). El Mundo Deportivo. Verona, Italy. 8. 6. 1981. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  118. 118,0 118,1 118,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  119. „Hinault: La Vida En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. Turin, Italy. 7. 6. 1982. стр. 32. Приступљено 28. 12. 2016. 
  120. McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  121. „Hinault: Tres Vidas En Rosa” [Hinault: Three Lives In Pink] (PDF). El Mundo Deportivo (на језику: Spanish). Lucca, Italy. 10. 6. 1985. стр. 34. Приступљено 28. 12. 2016. 
  122. 122,0 122,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1987 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  123. „Visentini: La Contrarreloj Consagra” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1987. стр. 43. Приступљено 28. 12. 2016. 
  124. Capodacqua, Eugenio (10. 5. 2007). „La storia del Giro d'Italia”. La Repubblica. Архивирано из оригинала на датум 24. децембар 2007. Приступљено 28. децембар 2016. 
  125. Wilcockson, John (27. 5. 2012). „From the pages of Velo: Hampsten’s Giro: ‘I was so happy to survive. VeloNews. Competitor Group, Inc. стр. 1. Приступљено 23. 6. 2012. 
  126. „Rominger: Revancha A Lo Campeon” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1988. стр. 36. Приступљено 28. 12. 2016. 
  127. Hymas, Peter (4. 5. 2011). „Giro d'Italia: Anglophone Invasion”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  128. Abt, Samuel (13. 6. 1988). „U.S. Cyclist Captures Tour of Italy”. The New York Times. The New York Times Company. Associated Press. стр. 22. Приступљено 28. 12. 2016. 
  129. McGann, Bill; McGann, Carol. „1990 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  130. „El corazón en un "Bugno" (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1990. стр. 48. Приступљено 28. 12. 2016. 
  131. 131,0 131,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1991 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  132. 132,0 132,1 132,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1992 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  133. 133,0 133,1 133,2 McGann, Bill; McGann, ref name="1956p2 elm final">„Gaul, Vencedor Del "Giro". El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 5. Приступљено 28. 12. 2016. Carol. „1993 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  134. McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  135. 135,0 135,1 McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  136. McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  137. McGann, Bill; McGann, Carol. „1998 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  138. 138,0 138,1 138,2 McGann, Bill; McGann, Carol. „1999 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  139. 139,0 139,1 Chris Henry (30. 5. 2004). „The 2004 Giro: A tale of two Italians”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  140. Chris Henry (15. 5. 2004). „Kid Cunego flies like an eagle to Maglia Rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  141. Gregor Brown and Tim Maloney (3. 6. 2007). „Petacchi reigns sprint king – Di Luca secures Giro win”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  142. Shane Stokes and Gregor Brown (15. 5. 2008). „Priamo nets first Giro win while Visconti lands big catch”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  143. Gregor Brown and Bjorn Haake (1. 6. 2008). „Hola! Contador conquers second Grand Tour”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала на датум 13. 12. 2009. Приступљено 28. 12. 2016. 
  144. Gallagher, Brendan (31. 5. 2009). „Denis Menchov wins Giro d'Italia”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 6. јун 2009. Приступљено 28. 12. 2016. 
  145. Cyclingnews (22. 7. 2009). „Di Luca positive for CERA in Giro”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  146. News, Cycling (30. 9. 2010). „Alberto Contador tests positive for clenbuterol”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала на датум 14. јул 2011. Приступљено 28. 12. 2016. 
  147. „CAS sanctions Contador with two year ban in clenbutorol case”. Cycling News. Future Publishing Limited. 6. 2. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  148. Westemeyer, Susan (26. 5. 2012). „De Gendt wins Giro d'Italia penultimate stage atop the Stelvio”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  149. 149,0 149,1 Cossins, Peter (27. 5. 2012). „Ryder Hesjedal wins the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  150. 150,0 150,1 Cossins, Peter (1. 6. 2014). „Giro d'Italia: Nairo Quintana seals overall victory in Trieste d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  151. „Giro d'Italia: Nibali secures maglia rosa on stage 20”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2016. Приступљено 28. 12. 2016. 
  152. VeloNews.com (17. 6. 2005). „Happy Birthday, Eddy!”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Приступљено 28. 12. 2016. 
  153. 153,00 153,01 153,02 153,03 153,04 153,05 153,06 153,07 153,08 153,09 153,10 153,11 153,12 153,13 153,14 „Formula and Itinerary” (PDF). Gazzetta della Sport. 2012. стр. 6—7. Приступљено 28. 12. 2016. 
  154. 154,0 154,1 „Giro d'Italia 2009” (PDF). Infostrada sports. 2009. стр. 187. Приступљено 28. 12. 2016. 
  155. News, Cycling (17. 12. 2011). „Blue Mountains Jersey For 2012 Giro D'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  156. 156,0 156,1 Stephen Farrand (9. 4. 2014). „Giro d'Italia tweaks time bonuses and points”. Cyclingnews. Приступљено 28. 12. 2016. 
  157. News, Cycling (15. 1. 2010). „2010 Giro jersey presented in Florence”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала на датум 18. јануар 2010. Приступљено 28. 12. 2016. 
  158. 158,0 158,1 158,2 158,3 158,4 Brown, Gregor (4. 12. 2006). „First Edition Cycling News for December 4, 2006”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  159. 159,0 159,1 „91st Giro d'Italia – GT”. Cycling News. Future Publishing Limited. 1. 6. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  160. „Giro d'Italia, Intergiro-Wertung”. Radsport-seite.de. Приступљено 28. 12. 2016. 
  161. „Hinault: Tres Vidas En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1985. стр. 34. Приступљено 28. 12. 2016. 
  162. Richard Pestes (1. 12. 2007). „Giro 1988: Andy's Epic Day”. PezCycling News. Приступљено 28. 12. 2016. 
  163. Tan, Anthony (28. мај 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  164. 164,0 164,1 164,2 164,3 164,4 164,5 „Giro d'Italia: The complete guide”. Marca. 5. 5. 2016. Приступљено 30. 12. 2016. 
  165. „UCI Cycling Regulations, Part II: Road Races”. UCI. 1. 2. 2012. стр. 40. Приступљено 28. 12. 2016. 
  166. 166,0 166,1 166,2 166,3 166,4 166,5 166,6 166,7 166,8 „Tour de France: Time Trials, Mountains Stages, Prologues, and More – For Dummies”. Dummies.com. 7. 11. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  167. Friebe, Daniel (25. 5. 2012). „The Stelvio: The sacred mountain of the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  168. 168,0 168,1 Jean-François Quénet (9. 5. 2012). „Farrar Only 10 Seconds Away From The Giro's Pink Jersey”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  169. 169,0 169,1 169,2 169,3 169,4 „Giro d’Italia news shorts”. Cycling Weekly. 12. 5. 2011. Приступљено 28. 12. 2016. 
  170. „Cyclist Wouter Weylandt dies after Giro d'Italia crash”. BBC sport. 9. 5. 2011. Приступљено 28. 12. 2016. 
  171. 171,0 171,1 171,2 „Giro d’Italia: la storia del trofeo “Senza Fine. 8. 5. 2015. Приступљено 30. 12. 2016. 
  172. 172,00 172,01 172,02 172,03 172,04 172,05 172,06 172,07 172,08 172,09 172,10 172,11 172,12 „Giro d’Italia Stats”. 6. 5. 2015. Приступљено 30. 12. 2016. 
  173. McGann, Bill; McGann, Carol. „1955 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  174. McGann, Bill; McGann, Carol. „2012 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  175. McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  176. 176,0 176,1 „The Giro d'Italia by numbers”. cyclingnews.com. 4. 5. 2016. Приступљено 30. 12. 2016. 
  177. „Giro d'Italia (Tour of Italy): Winners, Podium, Distances, Average Speed”. Bike Race Info. Приступљено 28. 12. 2016. 

Цитирана библиографија[уреди]

Спољашње везе[уреди]