Ђоко Павићевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂОКО ПАВИЋЕВИЋ
Đoko Pavićević.jpg
Ђоко Павићевић
Датум рођења(1872-05-06)6. мај 1872.
Место рођењаДо Пјешивачки, код Никшића
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти4. јун 1970.(1970-06-04) (98 год.)
Место смртиНикшић, СР Црна Гора
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1943.
Учешће у ратовимаБалкански ратови
Први светски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЦрногорска војска
Југословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Чинпуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Ђоко Павићевић (До Пјешивачки, код Никшића, 6. мај 1872Никшић, 4. јун 1970), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 6. маја 1872. године у Долу Пјешивачком, код Никшића. Рођен је и васпитаван у старој црногорској ратничкој породици. Био је официр Црногорске војске, у којој је најпре завршио подофицирску, а потом официрску школу. Учествовао је у Балканским и Првом светском рату. Током Првог светског рата истакоа се као командир чете у Ловћенској бригади.

Није био присталица краља Николе, због његовог деспотског начина владавине. Године 1918. био је присталица уједињења Црне Горе и Србије, као и стварања заједничке југословенске државе. Због лошег односа нове власти према официрма црногорске војске, који су прешли у нову југословенску војску, на лични захтев је пензионисан. Све до 1941. године живео је као пензионер у Мокром Долу, код Никшића.

Као велики родољуб и стари ратник, одмах по избијању Тринаестојулског устанка народа Црне Горе, 1941. године, заједно са своја два сина, две кћери и супругом ступио је у борбу. Иако је тада имао скоро 70 година. После сплашњавања устанка, крајем 1941. године, није се поколебао и отишао кући, већ је подржао Народноослободилачки покрет Југославије и наставио даљу борбу. До пролећа 1942. године, учествовао је као заменик команданта Требјешког батаљона Никшићког партизанског одреда у борбама око Никшића, а потом и у тешким борбама током Треће непријатељске офанзиве. Јуна 1942. године постао је борац Пете пролетерске црногорске бригаде. У овој бригади је обављао функцију саветника конанданта и са њом учествовао у маршу-пробоју у Босанску крајину. Током овог марша бригада је водила више тешких борби - на Трескавици и у Забрђу. Касније је био саветник команданта у Четвртој пролетерској црногорској бригади и Трећој ударној дивизији.

Ђоко са Титом приликом доделе Oрдена народног хероја

Као истакнути црногорски родољуб, учествовао је на Конференцији родољуба Црне Горе, Боке и Санџака, која је одржана јуна 1942. године на Тјентишту. Био је учесник Првог заседања АВНОЈ-а, одржаног новембра 1942. године у Бихаћу, а од 1945. је био и члан Председништва АВНОЈ-а. Поред овога био је и члан Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе и Боке. Песник Владимир Назор назвао га је најстаријим партизаном Југославије.

Учланство Комунистичке партије Југославије, примљен је 1943. године, у својој 71-ој години. После ослобођења Југославије, 1945. године, по други пут је пензионисан, овог пута у чину пуковника. Извесно време је био председник Среског одбора јединственог народнослободилаког фронта у Никшићу и члан Главног одбора ЈНОФ-а Црне Горе. Умро је 4. јуна 1970. године у Никшићу у својој 98-ој години. Сахрањен је, уз највише војне почасти на гробљу у Никшићу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]