Ђорђе Натошевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ђорђе Натошевић.
Đorđe Natošević.jpg
Ђорђе Натошевић
Датум рођења(1821-07-19)19. јул 1821.
Место рођењаСланкамен
Аустријско царство
Датум смрти11. јул 1887.(1887-07-11) (65 год.)
Место смртиКарловац
Аустроугарска
Потпис др Ђорђа Натошевића

Ђорђе Натошевић (Сланкамен, 19. јул 1821Карловац, 11. јул 1887) био је лекар, један од првих српских педагога и педагошких писаца, просветни радник, надзорник српских школа у Аустроугарској, први писац уџбеника у Срба по Вуковом правопису, оснивач учитељских школа у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу и Панчеву; основао, уређивао и издавао први српски педагошки лист Школски лист и прве српске дечје новине Пријатељ српске младежи.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Старом Сланкамену где и данас постоји његова родна кућа. Родитељи Петар и Софија, послије њега изродили су још шесторо дјеце. Али петеро дјеце је преминуло и остао је само најстарији Ђорђе и најмлађи Петар. Петар је био угледни трговац у Новом Саду. Ђорђе је основну школу завршио у родном мјесту, а послије је похађао школе у Сремским Карловцима, Еперјешу и Пешти. Након тога уписује високе школе у Пешти а потом медицину у Бечу. Прво је желио да постане адвокат, али се након неког времена ипак определио да буде лекар. Током револуције у Мађарској 1848/49 као студент медицине долази у Шајкашку и лијечи рањене Србе. Доктор медицине је постао 1850. Приватну праксу је обављао у Новом Саду и убрзо је препознат и хваљен као добар лекар.[3]

Управитељ новосадске гимназије постао је 1853.[4] Од те године све више се почиње посвећивати школству и књижевности. Већ 1857. постао је у управи војводине у Темишвару царским и краљевским школским савјетником и постаје управитељ и надзорник свих српских школа у Војводини. Ипак ову дужност није обављао дуго јер је дошло до укидања Војводине, а Ђорђе добија службу у угарском намјесничком већу. На позив кнеза Михаила Обреновића одлази у Србију 1867. године и постаје референт у министарству просвјете. У Србији је радио на унапређењу школства све до атентата на кнеза Михаила 1868. Након тога се враћа 1869. у Нови Сад где је бесплатно био управитељ новосадских српских основних школа. Исте године изабран је за посланика на Српском народно-црквеном сабору и био је члан сабора 1870, 1871, 1872, 1874 и 1875. Сабор га је 1870. изабрао за главног школског референта основних и других виших народних завода у митрополији карловачкој. Ову дужност обављао је до своје смрти.[5] Такође, био је и председник Матице српске (18811887).

Просветни рад[уреди | уреди извор]

Његовом заслугом отворене су српске учитељске школе у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу, Сомбору и Панчеву. Основао је и уређивао први српски педагошки „Школски лист“ и прве дечје новине „Пријатељ српске младежи“ у којем је Јован Јовановић Змај објавио своје прве песме за децу по наговору управо Ђорђа Натошевића. Први је писац уџбеника по Вуковом правопису. Његов „Буквар“ био је у употреби у свим српским школама. Својим букваром укинуо је стари, дуго година коришћени метод срицања и увео очигледну наставу. Свој педагошки рад употпунио је са два најзначајнија приручника „Кратко упутство за сербске народне учитеље“, 1857. и друго допуњено издање 1861, објављено у Новом Саду, а други под називом: „Упутство за предавање букварски` наука учитељима народних училишта у Аустријском царству“, написано 1858. У њима је изложио сва своја педагошка, дидактичка и методичка схватања, која су сачињавала теоријску основу реформе српских школа у хабзбуршкој монархији почетком друге половине XIX века. У свом инструктивно - педагошком раду Натошевић је истицао значај музичке наставе тако да је друго поглавље у књизи „Кратко упутство за сербске народне учитеље“ у целини посвећено „Науци појања“ и практичним методичким упутствима. Држао је да је певање за децу потреба, природан дар, да певањем душевно највише јачају и да помоћу певања могу врло лако, брзо и без тешкоћа савладати и најтеже наставне јединице. Поред црквеног појања завео је и наставу ноталног певања уз обавезно певање световних народних и уметничких песама, затим вишегласно „хармонично певање“ и свирање на неком музичком инструменту - клавир, виолина, хармоника и друго. Такође у школе уводи геометрију. цртање, ручни женски рад, а посебно се заузима за увођење фискултуре. Усавршавао је предавања у вртларству, пчеларству и свиларству. Његовим заслугама развијена је свијест у народу да остављају задужбине за набављање школских књига, успостављају се школски фондови, а подижу се и школски вртови и воћњаци. Настојао је да се свуда гдје је могуће подигне учитељска плата. Заједно са Николом Ђ. Вукићевићем радио је на унпређивању Сомборске препарандије. Његовим трудом владика Платон Атанацковић је завјештао 20. 000 форинти за приправничке стипендије, а подигнута је препарандија у Пакрацу са фондом од 40. 000 форинти. Његови чланци објављивани су у бројним листовима. Сабирао народне умотворине посебно пословице и загонетке које је објављивао у "Љетопису Матице Српске".[6] Аутор је „Школске уредбе“. Написао је и расправу „Зашто народ у Аустрији пропада?“.

Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду. Био је ожењен Дафином, ћерком Григорија Јовшића (1806—1862), градоначелника Новог Сада.[7][8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959. г.
  2. ^ Монашевић, Каменко (16. 8. 1887). „Др. Ђорђе Натошевић” (PDF). Босанска вила. Број 16. Година II: 250. 
  3. ^ Монашевић, Каменко (16. 8. 1887). „Др. Ђорђе Натошевић” (PDF). Босанска вила. Број 16. Година II: 250. 
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  5. ^ Монашевић, Каменко (16. 8. 1887). „Др. Ђорђе Натошевић” (PDF). Босанска вила. Број 16. Година II: 250. 
  6. ^ Монашевић, Каменко (16. 8. 1887). „Др. Ђорђе Натошевић” (PDF). Босанска вила. Број 16. Година II: 250—251. 
  7. ^ Милева Симић - Орден Краља Александра за педагогију и књижевност („Вечерње новости”, 20. јул 2016)
  8. ^ Српски биографски речник, том 4, Матица српска. Нови Сад: 2009. ISBN 978-86-7946-037-0. стр. 693., COBISS.SR 240373255

Спољашње везе[уреди | уреди извор]