Ђорђе Рајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђорђе Рајковић
Đorđe Rajković.jpg
Ђорђе Рајковић
Датум рођења(1824-05-05)5. мај 1824.
Место рођењаНови Сад
  Аустријско царство
Датум смрти9. август 1886.(1886-08-09) (62 год.)
Место смртиНови Сад
  Аустроугарска

Ђорђе Рајковић (Нови Сад, 5. мај 1824 - Нови Сад, 9 август 1886) је био српски књижевник, учитељ, преводилац и уредник бројних листова.

Биографија[уреди]

По завршетку основне школе похађао Српску православну велику гимназију у Новом Саду до петог разреда. Потом одлази у Пожун, и на Евангеличком лицеју слушао реторику и поетику, али је након годину дана морао да одустане јер није имао новца за школовање. По повратку у Нови Сад постао актуар (лични секретар) професора Петра Јовановића, и са њим ишао у инспекцију школа у Срему. У служби Јовановића био од 1843. до 1847. године. Приватно је положио испите за седми и осми разред гимназије. Сведоџба коју му је 1847. издао директор Новосадске гимназије омогућила му је да ради као учитељ. На препоруку ментора Јовановића добио је 1847. службу у Вуковару. По избијању Буне 1848. године одлази у Србију, где се запослио као професор и заменик управитеља ниже гимназије у Неготину. Предавао је латински и немачки језик.[1]

Због лоших услова за рад (епидемија колере, опште сиромаштво, лоши односи у професорском колегијуму) вратио се 1849. године у Нови Сад. Потом је радио као канцелист (писар) код градоначелника и у Окружном суду. У јесен 1851. почиње да ради као учитељ III разреда основне школе.[1]

Константни проблеми са здрављем (жутица, реума) су га ометали у раду. Лечио се у болницама у Пакрацу и Грефенбергу у Шлеској. Боравио је и у бањама. Лечење није дало очекиване резултате, и у јесен 1865. је пензионисан.[1]

Умро је 1886. године од рака јетре након наизглед успешног лечења у бањи Радегунд у Штајерској.

Са супругом Драгињом имао је сина Саву. Пошто се 1857. развео оженио се Немицом Емили Рорсох.[1]

Рад у штампи[уреди]

Прилоге објављивао у Војвођанки, Седмици, Јужној пчели, Јавору, Српској зори, Невену, Даници, а сарађивао и у хрватским листовима Neven, Gospodarski list и Napredak. Писао је педагошке чланке, басне, афоризме, песме и др. Поред оригиналних прилога објављивао је и преводе са немачког и руског.[1]

По оснивању Школског листа 1858. преузео је дужност одговорног уредника. Након десет бројева разишао се са власником листа Данилом Медаковићем. Заједно са Јованом Јовановићем Змајем покренуо и уређивао хумористичко-сатирични лист Комарац, који је био либерално и антиклерикално настројен. Рајковић 1862. напушта Комарца, кога преузима Аца Поповић Зуб. Кратак период током 1862.63 године издавао је заједно са др Ђорђем Натошевићем и Јаковом Игњатовићем месечник Путник, "лист за умну и душевну забаву". Пробни број листа Хумориста (који никад није заживео) издао је 1863. године.[1]

Покренуо је 1870. новине Земљак, "народни лист за варош и село", али је издао само пет бројева. Након Ђорђа Поповића Даничара уређивао Даницу 1872. године. Већ тада квалитет часописа је опао, и од врхунског књижевног часописа постала је лист за поуку, да би после девет бројева била угашена.[1]

Кратковечни (свега десет бројева) забавно-поучни лист Вечерњача издавао је 1881. године. У периоду 1884-85. уређивао лист Глас истине, "за духовне беседе, животописе и старине". Последњи лист који је покренуо био је Бршљан, "за забаву, поуку и књижевност" (1885-1886).[1]

Књижевни рад[уреди]

Након прве књиге (календара) Домишљан објавио је Јед и мед (1858) у којој је у стиху и прози објавио поучне чланке. Заједно са Змајем превео је са немачког збирку религиозних назаренских песама Харфа Сиона која је изашла 1878. године.[2] Своју једину збирку песама објавио је 1862. под називом Песме Ђорђа Рајковића, посветивши је својој пријатељици и неоствареној љубави Милици Стојадиновић Српкињи. Сакупљао је српске народне песме, које је објавио у две књиге (1868. и 1869).[1]

Матица српска[уреди]

У Матици српској је 1865. постављен за актуара и контролора. Биран је и у Књижевно одељење и у Управни одбор Матице, а био је и рецензент дела која су нуђена Матици за штампу. У Летопису објављивао српске народне пословице и историјске прилоге, међу којима и грађу за историју српских штампарија, као и биографије познатих Срба.[1]

Српско народно позориште[уреди]

На скупштини Друштва за Српско народно позориште (ДСНП) 1865. изабран је за почасног члана, а 1868. постао је члан Управног одобра ДСНП. За СНП је превео и адаптирао на српски шаљиву једночинку Филипа Диманоара Ћушка пошто-пото, која је у Новом Саду изведена 1869.[3]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 Енциклопедија Новог Сада. Књига 23, Рад-Рог. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2004. стр. 107—111. 
  2. ^ „Харфа Сиона на Дигиталној библиотеци Матице српске”. www.digital.bms.rs. 
  3. ^ „Биографија Ђорђа Рајковића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. www.snp.org.rs. 

Спољашње везе[уреди]