Ђото ди Бондоне

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђото ди Бондоне
Uffizi Giotto.jpg
Ђовани Дупре Скулптура Ђота
Датум рођења1266.
Место рођењаВеспињано
Фирентинска република
Датум смрти8. јануар 1337.(1337-01-08) (70/71 год.)
Место смртиФиренца
Фирентинска република
Правац/традицијаРенесанса
Утицао наМазачаМикеланђела
Утицаји одЧимабуеа, Дуча, Византијског сликарства
Најважнија дела
Фреске у капели Скровењи • Звоник Катедрале у Фиренци

Ђото ди Бондоне (итал. Giotto di Bondone;[1][2][3] 1266[4]1337),[5][6] познатији као Ђото (вероватно деминутив од имена Амброђо или Ањоло), био је италијански сликар готике, архитекта и скулптор. Припадао је кругу уметника готике и претходника епохе ренесансе.[7] Сматра се да је његов допринос био кључан у развоју тог раздобља у уметности. Сликарско образовање је стекао у атељеу сликара Чимабуеа, који је у периоду 1288—1292. сликао фреске у цркви Светог Фрање у Асизију. На фрескама су радили и многи уметници из Рима и осталих градова, услед чега се Ђото упознао са сликарством тога доба. Од 1298. Ђото је радио у Риму, али његов мозаик у Базилици Светог Петра није сачуван.

Оплакивање Христа из 1305. године

По повратку у Фиренцу оженио се Ћутом ди Лапо дел Пела и стекао четири сина и четири кћери. Од 1303. до 1305. године радио је у Падови сликајући фреске у капели Скровењи. То је најбоље документовано дело Ђота. Од 1310. до 1320. радио је у фирентинској Базилици Санта Кроче. Од 1328. радио је у Напуљу на позив тадашњег краља Напуља. По поновном повратку у Фиренцу 1334. године добио је место надзорника изградње града и катедре. Пројектовао је звоник, мост Ponte Carraia и модернизовао је градске бедеме. За Ђотово име везују се револуционарне промене у европском сликарству на прелазу из 13. у 14. век. Његов стил сликања прихватили су многи славни уметници у каснијем периоду.

Ђотов савременик, банкар и хроничар Ђиовани Вилани, написао је да је Ђото био „најсуверенији мајстор сликарства свог времена, који је све своје фигуре и њихове положаје цртао у складу са природом“ и да су његов „талент и изврсност“ били јавно признати.[8] Ђорђо Вазари је описао Ђота као особу која направила одлучни раскид са преовлађујућим византијским стилом и покретања „велике уметничке слике какве данас познајемо, уводећи технику тачног цртања из живота, која је била занемаривана више од две стотине година“.[9] Ђотово ремекдело је декорација капеле Скровегни у Падови, познате и као капела Арена, која је завршена око 1305. Циклус фресака приказује Девичин живот и Христов живот. То се сматра једним од врхунских ремекдела ране ренесансе.[10]

Ђотове фреске у Капели дегли Скровегни у Падови, довршене око 1305. године, су међу најважнијим ремекделима европског сликарства раног 14. века.

Живот[уреди | уреди извор]

Кроз разне изворе се открило да је Ђото одрастао као син ковача у околини Фиренце. Већина стручњака сматра да је Ђото било његово стварно име, мада неки верују и да је то само скраћеница од Амброђио (Ambrogiotto) или Анђело (Angeliotto). О његовом животу сведочи 1450. године написано дело „Commentarii“ (приче о уметницима) које је написао Лоренцо Гиберти, а које је након поновне објаве заслугом Ђорђо Вазарија у 16. веку стекло велику популарност. Тамо се говори да је Ђото одрастао у сиромашним околностима али да га је једног дана открио сликар Чимабуе док је цртао на камену чувајучи овце. Наводно је Ђото као дечак тако верно сликао мраве да се чак и велики Чимабуе зачудио. Веројатно је стога Ђото постао његов ученик; његов утицај је видљив на његовим првим радовима. Према једној легенди, Ђото је једног дана насликао муву на једном делу мајстора Чимабуа која је изгледала толико уверљиво да ју је овај покушавао отерати. На крају је мајстор признао ученику да га је надвисио.

Према Васарију, легенда о животу св. Фрање у горњој цркви св. Фрање у Асизију (1297-99) узима се као његов најранији рад, премда је питање његовог рада и сарадника на том циклусу кош увек оспоравано. Године 1300. је добио прве понуде по Фиренци, а папа Бенедикт XII га је позвао у Рим, где је радио 10 година. На крају је постао славни архитекта и кипар, али и песник. Преко Фиренце је отишао у Падову да одслика познату Арена-капелу (1304-06). По повратку у Фиренци је сликао у Мадону Огнисанти (Уфици), један од ретких радова за које је апсолутно извесно да је његово дело. Око 1313. године у Риму ради мозаик Навицела („Петар на лађи за олује") за стару базилику св. Петра, те одлази поновно у Фиренцу где осликава капелу Перуци у цркви С. Крос, те суседну капелу Барди.

Појава Ђота као сликара, архитекте и кипара у италијанској и европској уметности означава појаву новога ликовног израза арте модерна. Ослобађа се традиционалних шема романичког сликарства и византијске иконографије, тежи да сликарски свет прикаже као непосредно уочену стварност. Писац Ченино Ченини му се дивио и хвалио његове техничке вештине.

Његово признање афирмирало се и у материјалном успеху; постао је почасни грађанин те поседовао некретнине у Фиренци и Риму. Око 1320. се вратио из Рима назад у Фиренцу где је имао запослену радионицу. Између 1329-33 године био је у служби краља Роберта Анжувинца у Напуљу, а 1334. године постао је главни мајстор градње фирентинске катедрале Санта Мариа дел Фиоре. Сам није доживео њен завршетак, а његови наследници су мало изменили његове планове градње. Ђото је умро 1337. год. док је радио на Судњем дану у катедрали Баргело у Милану. Сахрањен је у цркви С. Репарата.

Његови истомишљеници Дучо и Симоне Мартини постижу подеднако завидне резултате, али тек је Ђотово дело остварило основне предуслове за развитак италијанског раноренесансног сликарства. Његови следбеници су Ђотино, Тадео Гади, Бартоломео Дади, Мазачо и др. Преко Авигнона утицао је и на развој сликарства у јужној Француској.

Ђото се спомиње и у Бокачовом Декамерону, (6. дан, 5. прича); и у Дантеовој у „Божанственој комедији“. Са обојицом је био добар пријатељ. Песник Франческо Петрарка је од њега добио кип Девице Марије, а и Микеланђело Буонароти се надахнуо његовим делом у цркви Санта Кроћ' у Фиренци.

Галерија одабраних дела[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Giotto”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 1. 6. 2019. 
  2. ^ "Giotto" (US) and „Giotto”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 1. 6. 2019. 
  3. ^ „Giotto”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 1. 6. 2019. 
  4. ^ Sarel Eimerl, The World of Giotto, Time-Life Books.
  5. ^ "Giotto's date of birth differs widely in the sources, but modern art historians consider 1267 to be the most plausible, although the years up to 1275 cannot be entirely discounted." Wolf, Norbert (2006). Giotto di Bondone, 1267–1337: The Renewal of Painting. Hong Kong: Taschen. p. 92. ISBN 978-3822851609
  6. ^ Ђото ди Бондоне на сајту Енциклопедија Британика
  7. ^ Hodge, Susie (новембар 2016). Art in Detail: 100 Masterpieces (1 изд.). New York: Thames & Hudson. стр. 10. ISBN 978-0-500-23954-4. »He worked during the period described as Gothic or Pre-Renaissance ...« 
  8. ^ Bartlett, Kenneth R. (1992). The Civilization of the Italian Renaissance. Toronto: D.C. Heath and Company. ISBN 0-669-20900-7 (Paperback). p. 37.
  9. ^ Giorgio Vasari, Lives of the Artists, trans. George Bull, Penguin Classics, (1965), pp. 15–36
  10. ^ Hartt, Frederick (1989). Art: a history of painting, sculpture, architecture. Harry N. Abrams. стр. 503—506. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Лазар Трифуновић, Галерија европских мајстора, Београд, 1965
  • Микаела Мандер, Генији уметности, Ђото, Књига комерц, Београд, 2012.
  • Eimerl, Sarel (1967). The World of Giotto: c. 1267–1337Неопходна слободна регистрација. et al. Time-Life Books. ISBN 0-900658-15-0. 
  • Previtali, G. Giotto e la sua bottega (1993)
  • Vasari, Giorgio. Le vite de più eccellenti pittori, scultori e architetti (1568)
  • — —. Lives of the Artists, trans. George Bull, Penguin Classics, (1965) ISBN 0-14-044164-6
  • White, John. Art and Architecture in Italy, 1250 to 1400, London, Penguin Books, 1966, 2nd edn 1987 (now Yale History of Art series). ISBN 0140561285
  • Bandera Bistoletti, Sandrina, Giotto: catalogo completo dei dipinti (I gigli dell'arte; 2) Cantini, Firenze 1989. ISBN 88-7737-050-5.
  • Basile, Giuseppe (a cura di), Giotto: gli affreschi della Cappella degli Scrovegni a Padova, Skira, Milano 2002. ISBN 88-8491-229-6.
  • Bellosi, Luciano, La pecora di Giotto, Einaudi, Torino 1985. ISBN 88-06-58339-5.
  • de Castris, Pierluigi Leone, Giotto a Napoli, Electa Napoli, Napoli 2006. ISBN 88-510-0386-6.
  • Cole, Bruce, Giotto and Florentine Painting, 1280-1375. Hew York: Harper & Row. 1976. ISBN 0-06-430900-2.
  • Cole, Bruce, Giotto: The Scrovegni Chapel, Padua. New York: George Braziller 1993. ISBN 0-8076-1310-X.
  • Derbes, Anne and Sandona, Mark, eds., A Cambridge Companion to Giotto. Cambridge University Press 2004. ISBN 978-0-521-77007-1.
  • Flores D'Arcais, Francesca, Giotto. New York: Abbeville 2012. ISBN 0789211149.
  • Frugoni, Chiara, L'affare migliore di Enrico. Giotto e la cappella degli Scrovegni, (Saggi; 899). Einaudi, Torino 2008. ISBN 978-88-06-18462-9.
  • Gioseffi, Decio, Giotto architetto, Edizioni di Comunità, Milano 1963.
  • Gnudi, Cesare, Giotto, (I sommi dell'arte italiana) Martello, Milano 1958.
  • Ladis, Andrew, Giotto's O: Narrative, Figuration, and Pictorial Ingenuity in the Arena Chapel, Pennsylvania State UP, University Park, Pennsylvania 2009. ISBN 978-0271034072.
  • Meiss, Millard, Giotto and Assisi, New York University Press 1960.
  • Pisani, Giuliano. I volti segreti di Giotto. Le rivelazioni della Cappella degli Scrovegni, Rizzoli, Milano 2008; Editoriale Programma 2015, pp. 1–366, ISBN 978-8866433538.
  • Ruskin, John, Giotto and His Works in Padua, London 1900 (2nd ed. 1905).
  • Tintori, Leonetto, and Meiss, Millard, The Painting of the Life of St. Francis in Assisi, with Notes on the Arena Chapel, New York University Press 1962.
  • Sirén, Osvald, Giotto and Some of His Followers (English translation by Frederic Schenck). Harvard University Press, Cambridge (Mass.) 1917.
  • Wolf, Norbert, Giotto di Bondone, 1267-1337: The Renewal of Painting. Los Angeles: Taschen 2006. ISBN 978-3-8228-5160-9.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]