Ђузепе Гарибалди

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
„Гарибалди” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Гарибалди (вишезначна одредница).
Ђузепе Гарибалди
Garibaldi2.jpg
Ђузепе Гарибалди
Датум рођења(1807-07-04)4. јул 1807.
Место рођењаНица
 Француска Француско царство
Датум смрти2. јун 1882.(1882-06-02) (74 год.)
Место смртиострво Капрера
  Краљевина Италија

Ђузепе Гарибалди (итал. Giuseppe Garibaldi; Ница, 4. јул 1807 — острво Капрера, 2. јун 1882), италијански револуционар и борац за Уједињење и слободу Италије.

Биографија[уреди | уреди извор]

У младости је био морнар. Док је служио војни рок (1833—1834) у морнарци Краљевине Сардиније и Пијемонта потпао је под утицај Ђузепеа Мацинија, предводника италијанског национализма, и постао припадник друштва Млада Италија. После неуспеле оружане побуне у Савоји 1834. године када је осуђен на смртну казну бежи у Јужну Америку где се бори за независност новоосноване републике Рио Гранде до Сул (данашња истоимена бразилска држава), и њено одвајање од тадашњег бразилског царства.[1] Потом је суделовао и у уругвајско-аргентинском рату на страни Уругваја. У почетку је заповедао уругвајском морнарицом да би касније постао заповедник Италијанске легије у Монтевидеу. У тим борбама стекао је светску славу.

Ђузепе Гарибалди

У домовину се враћа у априлу 1848. како би суделовао у борби за независност Италије и рату против Аустрије.[1] Борбе против Аустријанаца у Милану и против француских снага код Рима 1849. за Римску републику донеле су му националну славу. Ипак 1849. године код Рима је натеран на повлачење кроз средишњу Италију. У том повлачењу погинула је Анита - његова супруга и саборац.[2] После пада Римске републике дошао је у помоћ Венецији с 4.000 добровољаца. Но, монархисти су га ухапсили и прогнали. Гарибалди је распустио своју војску и потражио уточиште прво у северној Африци, потом у Сједињеним Државама, а након тога у Перуу. Јунак два света - како су га звали није се могао вратити у Италију све до 1854. године.

Ђузепе Гарибалди

Године 1859, помогао је Пијемонту у рату против Аустрије, предводећи добровољачке јединице.[1] У тим ратним сукобима његове снаге заузеле су места Варезе и Комо. У мају 1860. Гарибалди изводи свој највећи подухват и поход: освајање Сицилије и Напуља. Овога пута није имао владину подршку, али премијер Кавур и краљ Виторио Емануеле II нису се усудили да га зауставе. Краљ и премијер били су му спремни помоћи, али само под условом да се подухват покаже успешним. Дана 6. маја 1860. са 1.000 црвенокошуљаша (припадника Гаибалдијевих добровољачких снага) улази у место Марсала на Сицилији, а 11. маја Гарибалди се прогласио диктатором Сицилије у име краља Виторија Емануела II. У бици код Клатафимија 30. маја његове герилске снаге поразиле су регуларну војску напуљског краља. Након освајања Палерма премијер Кавур одлучио је Гарибалдију пружити помоћ, али тек тајну.

Након освајања Сицилије прелази на континентални део Италије и 7. септембра 1860. тријумфално улази у Напуљ. Тада уводи политичке реформе, дели земљу сељацима али уместо проглашавања републике добровољно уступа власт монархистима у уверењу како ће Савојска династија ујединити Италију. Међутим његова војска је распуштена, а он удаљен на острво Капрера. Но, Гарибалди није престао с борбом. Године 1862. и 1867. у неколико наврата покушава заузети Рим и ослободити га папске власти. У првом је покушају рањен, а у оба ухваћен. У првом покушају 1862. италијанска влада морала је зауставити Гарибалдија у страху од међународних последица које би уследиле након свргавања папске власти. Суделује и у француско-пруском рату (1870—1871) када предводи групу добровољаца (у којој су били и његова два сина) који подржавају нову француску републику.

Гарибалди поздравља Париску комуну, а у одсуству је избаран за члана ЦК париске Народне гарде. У Рим се враћа 1871. године. Разочаран у политику, прогласио се социјалистом. Преминуо је 1882. године у месту Капрера, на истотименом острву у 75-ој години живота. Данас се сви историчари слажу да без Гарибалдијеве подршке не би било могуће уједињење Италије. Надарен лидер и човек из народа пуно је боље од Кавура и Мацинија знао како окупити масе.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 „Умро Ђузепе Гарибалди, италијански револуционар – 1882. година”. Дневно. Приступљено 19. 1. 2019. 
  2. ^ Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. стр. 200. ISBN 978-86-7436-960-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. стр. 200. ISBN 978-86-7436-960-9. 
  • Anonymous (1893). „GENERAL GARIBALDI (Obituary Notice, Friday, June 3, 1882)”. Eminent Persons; Biographies reprinted from The Times. III (1882—1886). London and New York: Macmillan and Co & The Times Office. стр. 12—41. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive. 
  • Garibaldi, Giuseppe (1861). Dumas, Alexandre, ур. Garibaldi: an autobiography. Превод: Robson, William. Routledge, Warne, and Routledge. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive. 
  • Hughes-Hallett, Lucy (2004). Heroes: A History of Hero Worship. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-1-4000-4399-6. 
  • Marraro, Howard R. "Lincoln’s Offer of a Command to Garibaldi: Further Light on a Disputed Point of History." Journal of the Illinois State Historical Society 36#3 (1943): 237-270
  • Riall, Lucy. The Italian Risorgimento: State, Society, and National Unification (Routledge, 1994) online
  • Riall, Lucy. Garibaldi: Invention of a hero (Yale University Press, 2008).
  • Riall, Lucy. "Hero, saint or revolutionary? Nineteenth-century politics and the cult of Garibaldi." Modern Italy 3.02 (1998): 191-204.
  • Riall, Lucy. "Travel, migration, exile: Garibaldi's global fame." Modern Italy 19.1 (2014): 41-52.
  • Ridley, Jasper. Garibaldi (1974), a standard biography.
  • Mack Smith, Denis (1969). Garibaldi (Great Lives Observed). Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall. 
  • Trevelyan, George Macaulay (1911). Garibaldi and the making of Italy. London: Longmans, Green and Co. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive. 
  • Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi and the Thousand. 
  • Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi's Defence of the Roman Republic. 
  • Werner, A. (1971). Autobiography of Giuseppe Garibaldi Vol. I, II, III. New York: Howard Fertig. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђузепе_Гарибалди&oldid=23409110”