Ђузепе Пино Граси

С Википедије, слободне енциклопедије

Ђузепе Пино Граси (Сплит, 19011962) је чувени југословенски вајар и клесар италијанског порекла. Због његовог клесарског умећа назван је ’’чаробњак за обраду камена”.

Живот и рад[уреди | уреди извор]

Ђузепе Граси, рођен је 1901. године у Сплиту. Потиче из чувене вајарско-клесарске уметничке породице којој је клесање камена представљало драгоцено знање што се преносило с колена на колено. Његов отац, Зефирино, чувени вајар, школован у Милану, рођен је у месту Ранкате, у кантону Тићино, који припада италијанском делу Швајцарске.[1] Отац Пина Грасија је по завршеној миланској академији Брера, добио посао у Сплиту на обнови звоника катедрале Светог Дује. Потом се оженио Ђованином Павацом, добио децу и отворио вајарско-клесарску радионицу у којој су своја прва знања стекли многи вајари из Далмације, од којих ће најпознатији постати Тома Росандић.[2]

Ђузепе Пино Граси је аутор бројних значајних клесарских дела. Мало је познато да је управо Пино Граси у камену исклесао неке од најчувенијих скулптура Томе Росандића и Ивана Мештровића. Пино Граси први пут долази у Београд 1924. године како би у камену извео неке Росандићеве скулптуре. Након тога одлази у Париз где проводи годину дана у атељеима познатих француских вајара Сарабезола, Судбињина и Бурдела а потом одлази у Милано код највећег италијанског класичара камена Адолфа Вилда.[3] Други пут долази у Београд 1928. године и ту остаје до краја свог живота. Убрзо по доласку у Београд, Пино Граси почиње да изводи радове у камену због чега ће постати један од најтраженијих и најчувенијих југословенских вајара-клесара. Осим као уметник, Пино Граси се истакао и као добар педагог. Од 1939. године када је основана Школа за примењену уметност, Граси је предавао обраду камена. Тај предмет је предавао све до 1948. године када је школа прерасла у Академију за примењену уметност. Био је упамћен као омиљени професор и поштован колега. Пино Граси се женио два пута. Први пут Цељанком Вилмом Гесек а други пут са својом колегиницом, такође вајарком, Љубинком Савић Граси с којом има сина Зефирина Грасија. Ђузепе Пино Граси је умро 1962. године. и то изненада, током породичног летовања у Супетру на Брачу, где је и сахрањен.

Најзначајнија вајарска дела[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Стјеља, Ана (2016). „Камен који обликује душа”. Илустрована политика. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2016. Приступљено 15. 12. 2016. 
  2. ^ Алексић, Весна (2009). Београдски странци. Београд: Туристичка организација Београда. стр. 113. ISBN 978-86-7708-102-7. 
  3. ^ Празан шаблон за навођење извора (помоћ) 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]