Ђуро Милутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђуро Милутиновић
Đuro Milutinović.jpg
Ђуро Милутиновић
Датум рођења
Место рођењаГрахово
  Османско царство
Датум смрти1844.(1844-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (69/70 год.)

Ђорђе - Ђуро Милутиновић је био слепи гуслар, у време првог српског устанка. Био је познат као поверљиви гласник војничких планова и дипломатских тајни за време припреме и током устанка.

Рођен је 1774. године у Грахову. Ослепео је у својој седамнаестој години, и отада се почео бавити гуслањем. У време припреме Првог српског устанка служио је као гласоноша међу устаницима у Србији и Црној Гори.

Током 1813. године Ђуро је био у најближој околини вожда Карађорђа. По пропасти Првог српског устанка одлази у Грац а затим у Бесарабију, са већином српских емиграната. Тамо је, 1816. допринео одлучним држањем да Срби одбију понуду да се, као досељеници, трајно настане у долини Дњестра.

Године 1817. се вратио у Србију, у којој је, виђен и цењен и у кнежевом двору, живео до смрти, 9. септембра 1844. године.

Јанко Шафарик је записао о њему:

„Најмилије његово занимање било је књижество српско и мисли и разговори о срећи и напретку премилог му рода српског и остале браће словенске. Скоро свака новоизишла књига српска морала се њему прочитати, при чему је он све, што је важније и примечанија достојно било, врло добро запамтио; за сваке новине је приљежно распитивао, не би ли што ново за милу Србију или незаборављену Црну Гору у њима нашао. Но није се ревност његова о књижеству српском само у читању састојала — он је и самим делом по могућству у помоћ притекао, и за сваку крајцару, коју је уштедити могао, куповао је нове књиге српске. Осим тога је и осталу браћу Србе непрестано опомињао да књиге купују и читају, и како се нова пренумерација појавила, одмах је он од дућана до дућана, од једног познатог до другог обилазио, и људе на пренумерацију и потпору књижества побуђивао. Тако је овај љубитељ просвештенија и сам непрестано до смрти учио и друге опомињао да читају, да уче; и знајући ценити вредност наука више пута је пред својим пријатељима у разговору жељу ту изразио, да се његове књиге, од којих је знатно число скупио, после његове смрти на општу корист и ползу учеће се младежи српске употребе и у библиотеци Лицеума Српског за његов вечити спомен положе и чувају. Он је био жива архива нове српске историје, и тако је био бистра разума и добра памћења да је и саме датуме догађаја добро и верно знао, а што је год чуо запамтио је и после другима радо казивао… Што се његовог нравственог карактера тиче, био је Ђура човек миран, трезвен, уредан, строго поштен и врло учтив, а особито се чувао да никоме на досаду не падне; при томе бејаше топли родољубац, тако да је код највећи и најнижи радо примљен и љубљен био.”

Био је врстан познавалац народних песама. Лићно је Вуку Караџићу дао више песама за Вуков зборник.

О његовом животу у Београду, пише М. Ђ. Милићевић:

„Кнегиња Љубица није никад хтела сести за ручак, док се не нађе „Брат Ђура“, да и он седне. Обично је седео у дно стола, и служен је као и други гости. Бегови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести „Чича Ђуру“ на ручак, или му учинити другу коју услугу. Ђура је и иначе био призиван и поштован. Био је висока раста, сува озбиљна лица, чиста и прикладна одела; ишао је кроз улице лагано, с дугачким штапом у руци, као какав Велизарије! Сима Милутиновић, или други који одабрани београђанин, често би притрчао, узео га за руку, и извео га куд жели да се упути.”

Спољашње везе[уреди]