Ђурђевдански устанак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ђурђевдански устанак је назив за оружани отпор Срба у Кијеву код Санског Моста који је избио је 6. маја 1941. године. То је био први оружани отпор властима Независне Државе Хрватске, али и уопште први оружани отпор на територији окупиране Краљевине Југославије током Другог свијетског рата.

Почетак отпора[уреди]

До оружаног отпора дошло када су усташе у једној од акција под изговором „одузимања оружја“ од Срба, дошле на Ђурђевдан, 6. маја 1941. године у српски дио села Кијево, у којем је неколико породица прослављало крсну славу. У кућама ових домаћина усташе су се понашале веома бахато, малтретирајући госте и понижавајући домаћине превртањем славских трпеза и ломљењем славских свијећа. Чак су и запалили кућу Ђурђа Домазета. Затим су ухапсили Марка Кондића и повели га његовој кући која се налазила на граници са сусједном Трамошињом. Кад су дошли до његове куће, из оближњег шумарка на усташе је изненада отворена пушчана ватра.[1]

Чувши усташке пријетње дан раније у Санском Мосту, група угледнијих и одважнијих Срба из Трамошиње под вођством Остоје Кондића, српског добровољца у Првом свјетском рату, одлучила је да прикупи и оспособи наоружање у селу, као и да буде у приправности за случај да усташе нападну Трамошињу. Чувши за догађаје у Кијеву, ова група се смјестила у шумарку изнад пута којим би усташе морале проћи ако би се запутиле у Трамошињу. Видјевши малтретирање Марка Кондића, они су отворили ватру и растјерали усташе. Поновни усташки напад, само сад вишеструко бројнији, десио се истог дана послије подне, али је и он успјешно одбијен. Вијест о сукобима са усташама у Кијеву брзо се проширила по околним српским селима што је за посљедицу имало да ова неформална група побуњеника већ сутрадан нарасте на око 400 људи.[2]

Учешће Нијемаца[уреди]

На молбу санског котарског предстојника (срески начелник) Анте Меркадића усташке власти у Бањој Луци обратиле су се 7. маја 1941. године њемачкој команди мјеста с молбом да њемачка 132. Пјешадијска дивизија упути своје снаге у Сански Мост јер је тамошње становништво „угрожено од остатка српске војске и четника“. Добивши потребне смјернице из Сарајева, командант 436. Пјешадијског пука наредио је њемачкој јединици стационираној у Приједору да у Сански Мост пошаље једну јачу патролу која би тамо завела ред и мир.[3]

Око 40 њемачких војника стигло је у Сански Мост послије подне 7. маја 1941. године и одмах су се упутили на лице мјеста. Како су устаници били многобројни и пружили снажан отпор, ово одјељење Нијемаца било је приморано да се повуче у Сански Мост и сачека појачање за сутрадан.[4] Знатно ојачане њемачке трупе су и 8. маја. 1941. напале побуњенике у Кијеву, али су се сељаци без отпора разбјежали.

Одмазда и први масовни злочин[уреди]

С обзиром да су у овом окршају била рањена три њемачка војника, командант 132. Пјешадијске дивизије генерал Синцених је одлучио да примијени одредбе Наредбе о поступку са Србима (Serbenerlass) која је објављена 2. маја. 1941. а њоме су команданти сектора били опуномоћени да без претходног испитивања и без судског поступка стријељају у најкраћем могућем року све мушкарце способне за оружје који се затекну у близини мјеста напада на њемачке војнике, или који евентуално могу бити у вези са оним који су извршили напад; уколико напад није извршен у близини насељеног мјеста, били су опуномоћени да стријељају становнике насеља најближег мјесту напада, 'у првом реду мушкарце Српске расе, способне за оружје' као и таоце у најближем мјесту. 'Ако командант нареди стријељање и војници га изврше онда то није ништа друго до борбено наређење за отварање ватре', стајало је у овој наредби.[5]

У међувремену, у Санском Мосту је похапшено око 450 српских талаца.[6] Гонећи разбјежане сељаке њемачке трупе су похапсиле педесетак Срба из околних села, а српски дио Кијева је у потпуности спаљен. У знак одмазде за напад на њемачке војнике генерал Синцених је наредио стријељање 27 заробљених младића из околине мјеста напада. Тада су стријељани: Видовић Милош, Видовић Митар, Видовић Ђурађ, Видовић Миле, Видовић Марко, Видовић Јово, Видовић Божо, Видовић Владо, Видовић Ђурађ, Видовић Милош, Сојновић Петар, Сојновић Лазо, Ковачевић Урош и Ковачевић Остоја из Томине; Јовановић Душан, Шобот Петар, Каиш Драго, Стојановић Перо, Миланко Илија, Миланко Проле, Делић Милош, Праћа Вељко и Шобот Љупко из Лужана; Станисављевић Миле и Кнежевић Јово из Чапља; Везмар Ђуро и Мартиновић Јосип из Санског Моста.[7] Тијела стријељаних истог дана су објешена у градском парку како би послужила за ширење страха. Сутрадан, 9. маја 1941. године у свим градовима окупационог подручја 132. Пјешадијске дивизије излијепљен је плакат сљедеће садржине: Срби! 7. 5. 41. послије подне Срби су из једног села код Санског Моста пуцали на њемачке војнике. Село је разорено од њемачке војске, 27 Срба је стријељано, а њихова тијела објешена су на тргу у Санском Мосту.[8] Био је ово први масовни злочин над Србима у Санском Мосту.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Музеј жртава геноцида (МЖГ), Фонд Бранко Бокан, кутија 3, фасцикла 10, Записник бр. 22/63, 13. 09. 1963. (МЖГ, Бокан, 3, 10,22/63)
  2. ^ МЖГ, Бокан, 3, 10, 22/63
  3. ^ Славко Одић, „Вјешала у Санском Мосту“, у Подгрмеч у НОБ I-III, том I, 473.
  4. ^ Славко Одић, „Вјешала у Санском Мосту“, у Подгрмеч у НОБ..., том I, 473.
  5. ^ Славко Одић, „Вјешала у Санском Мосту“, у Подгрмеч у НОБ..., том I, 474.
  6. ^ Архив Босне и Херцеговине, Земаљска комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача, Записник бр. 58745, 23. 10. 1945.
  7. ^ МЗГ, Бокан, 3, 10, 43/64, 12.08.1964.
  8. ^ Архив Републике Српске, On-line документи, Јасеновац – I дио (приступљено 06. 07. 2016) http://www.arhivrs.org/Doc.aspx?id=60&cat=5&subcat=42&lang=cir&gal=15&slika=76

Литература[уреди]