Јабучило
Јабучило је, по предању, био крилати коњ Војводе Момчила.[1] Једини је коњ са крилима у српској митологији и епици. Спомиње се у епској песми Женидба краља Вукашина као и у њеним ранијим варијацијама: Од Нијемаца бан и жена Момчила војводе, Момчила смерт и Историја војводе Момчила.[2]
Легенда
[уреди | уреди извор]Прва помињања крилатог коња Војводе Момчила могу се пронаћи у народним песмама Од Нијемаца бан и жена Момчила војводе[3], Момчила смерт[4], Историја војводе Момчила[5] и Женидба краља Вукашина, које су варијације исте песме и које су, по историчару Светозару Милетићу, настале негде око почетка осамнаестог века.[6]
Вук Стефановић Караџић је у својој збирци Српске народне пјесме. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије записао Женидбу краља Вукашина по певању Стојана Хајдука и о Јабучилу написао: „Приповједа се, да је онамо негдје у [sic] некаком језеру био крилат коњ, па излазио ноћу, те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебела крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале [sic] којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овде се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле.”[7] Име Јабучило се први пут појављује у Караџићевом запису песме.[8]
У Женидби краља Вукашина, Момчилова љуба Видосава спаљује Јабучилу крила да би помогла краљу Вукашину да убије Момчила.
У популарној култури
[уреди | уреди извор]Споменик Јабучилу у Пироту
[уреди | уреди извор]Иако се средњовјековни град Пирлитор налазио 8 километара источно од данашњег Жабљака у Црној Гори, где и данас постоји топоним Момчилов град,[9] због забуне која је настала погрешним тумачењем историјских рукописа грчки Паретерион је постао Пирот, а за Пиротску тврђаву се сматра да ју је изградио управо војвода Момчило.[10]
Уметник Зоран Мојсилов, који је пореклом из села Власи, а живи и ради у САД израдио је скулптуру митског коња Јабучила.[11] Аутор је ову скулптуру поклонио граду Пироту и обезбедио материјал за њену израду. Скулптура се налази у парку подно тврђаве Пиротски град и неколико пута је била на мети вандала. Израђена је од камена из села Понор и учвршћена гвожђем, а крила имају распон од 6 метара. Перје на крилима су камене плоче из села Завоја и Гостуше са Старе планине.[12][13]
У уметности
[уреди | уреди извор]Јабучило и Момчило су били тема истоимене слике наивног сликара Саве Секулића. Секулић је слику насликао 1974. године, а данас је изложена у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини.[14]
Главни јунак представе Бела кафа писца Александра Поповића и режисера Милана Нешковића, предратни фабрикант Момчило Јабучило, је назван по епском коњу и његовом власнику. Представа је имала своју премијеру 6. децембра 1990. године у Народном позоришту у Пироту, након чега је играна у позориштима у Нишу, Новом Саду, Шапцу и Београду.[15]
Јабучило је био тема песама Јабучило српских песника Ђорђа Сладоја (Огледалце српско, 2003.)[16] и Весне Егерић (Унутрашњи вид, 2007.),[17] као и песме групе Звуци Тромеђе са њиховог албума Враћамо се на огњиште.[18]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Кулишић, Петровић & Пантелић 1970, стр. 165.
- ^ Недић 1964, стр. 61.
- ^ Богишић 1878, стр. 265.
- ^ Милутиновић Сарајлија 1837, стр. 285.
- ^ Милетић, Аврам (1778—1781). Песмарица Аврама Милетића. стр. 113—116.
- ^ Милетић 1972, стр. 230.
- ^ Караџић 1845, стр. 106.
- ^ Серензен, др Асмус (1. март 1896). Радонић, Јован, ур. „Прилог историји развијања српских јуначких песама”. Просветни гласник. 3 (8): 113.
- ^ kasadoo.com. „Momčilov grad”. KASADOO (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ https://www.juznevesti.com}-. „Zbog istorijske zabune vojvoda Momčilo "dobio" tvrđavu i muzičko društvo u Pirotu”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ „"Rodio" se Jabučilo, mitski krilati konj vojvode Momčila, Pirot dobio novi zaštitni znak”. Pirot vesti (на језику: енглески). 2017-08-23. Приступљено 2022-12-12.
- ^ Ivanović, Milica (2019-12-16). „Vandali skinuli ploče sa glave Krilatog konja vojvode Momčila”. JuGmedia (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ Colic, Nina (2019-12-16). „Pirot: Oštećena skulptura Jabučila, krilatog konja vojvode Momčila - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ Ранковић, Др Милан (26. новембар 1988). „Наиван међу наивнима”. Борба. Приступљено 8. 7. 2026.
- ^ Мишић, Милутин (29. октобар 1990). „Кафа, али горча”. Борба. Приступљено 8. 7. 2026.
- ^ Сладоје, Ђорђо (23. октобар 2003). „Јабучило”. Борба. Приступљено 8. 7. 2026.
- ^ Влаховић, Гордана (1. мај 2008). „Унутарњи благодатни дар”. Књижевне новине (1153): 16.
- ^ Звуци Тромеђе - Враћамо Се На Огњиште (на језику: енглески), 1998, Приступљено 2026-07-08
Литература
[уреди | уреди извор]- Богишић, Валтазар, ур. (1878). Народне пјесме из старијих, највише приморских записа. књ. 1. Биоград: Државна штампарија. COBISS.SR 109350412.
- Караџић, Вук С. (1845). Српске народне пјесме, књ. 2.. Беч: Јерменски манастир.
- Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
- Милетић, Светозар (1972). „Из историје „Женидбе краља Вукашина”” (PDF). Зборник Матице српске за књижевност и језик. 2 (20).
- Милутиновић Сарајлија, Сима (1837). Пјеванија црногорска и херцеговачка. Лајпциг: Штампарија Берн. Таухница Јуниора.
- Недић, Владан (1964). „Епске народне песме у зборнику Аврама Милетића” (PDF). Зборник Матице српске за књижевност и језик. 12 (1).
- Пешић, Радмила; Милошевић Ђорђевић, Нада (1996). Народна књижевност. Београд: Требник.
