Јанко Шафарик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Јанко Шафарик
SafarikJanko.jpg
Јанко Шафарик
Датум рођења (1814-11-14)14. новембар 1814.
Место рођења Кишкереш
Аустријско царство, данас Мађарска
Датум смрти 18. јул 1876.(1876-07-18) (61 год.)
Место смрти Београд
Кнежевина Србија, данас Република Србија

Јанко Шафарик (свк. Janko Šafarík; Кишкереш, 14. новембар 1814. — Београд, 18. јул 1876.) је био научник, лекар, нумизматичар, музеолог и библиотекар. По народности је био Словак, рођен у мађарском месту Кишкереш у пештанској жупанији. Велики део свог живота провео је радећи у Србији. По вероисповести је био евангелиста. [1]

Младост и школовање[уреди]

Његова отац Јан, био је богати земљопоседник и старији брат чувеног слависте Павла Јосифа Шафарика. Мајка Зузана је била кћи евангелистичког свештеника, проповедника и словачког књижевника Мартина Лаучека Галика.

Основну школу Јанко је учио у родном месту, а 1821. године одлази у Нови Сад, где му је стриц Павле био директор и професор српске гимназије. Ту је завршио немачку школу и гимназију.

Након завршетка гимназије, 1829. године, одлази у Пожун (данас Братислава), где је почео да студира филозофију и право. Три године касније, напушта те студије и одлази у Пешту, где уписује медицински факултет, а 1834. године одлази у Беч, где 1837. године завршава медицину; дана 21. јула 1838. године постаје Јанко Шафарик доктор медицинских наука.

Каријера[уреди]

Након докторирања, одлази у Праг, где се бавио археологијом и славистичким студијама. Године 1840. поново долази у Нови Сад, где постаје градски лекар, а тада почиње и његова сарадња са Летописом Матице српске. У Новом Саду остаје до 1843. године, када прелази у Београд, где добија посао професора физике на београдском лицеју. Године 1847. он ће ту у Лицеју започети прва предавања из историје и словенске књижевности.[2] Професор Шафарик је 1847. године изабран од стране кнеза Александра за члана "Одбора народног просвештенија".[3] То су били почеци организовања будућег Просветног савета, највише просветне институције. Изабран је 1850. године за члана Школске комисије.[4] Шафарик је у Београду око 1870. године активан у Општинском одбору града.

Поштени, способни, пожртвовани и одани Словак иако лекар, учинио је много за Србе, за њихову културу и идентитет. Пресудно је утицао на формирање важних националних културних институција и установа.

Постао је члан и један од обновитеља Друштва србске словесности у Београду. Године 1862. Јанко је подпредседник Друштва, а 1866. године се јавља као његов секретар и касир.[5] Као управник Народне библиотеке, изабран је Шафарик напокон 1869. године, за председника Српског ученог друштва.[6] У стручном друштвеном часопису "Гласнику друштва српске словесности" Шафарик ће објавити много стручних чланака. Од почетка рада Југословенске академије у Загребу, од јула 1867. године, др Јанко Шафарик је њен дописни члан.[7]

Српско учено друштво је још 1844. године основало Народни музеј.[8] У склопу активности друштва Јанко обилази Србију, и скупља старе предмете музејске и историјске вредности. Од 29. јула до 5. септембра 1846. године обилази велики део Србије: Шабац, Обреновац, Ваљево, Лозницу, Чачак, Карановац, Жичу, Студеницу, Љубостињу, Крушевац, Раваницу, Манасију, Пожаревац, Смедерево и друге српске градове. Шафарик је био "први уређивач" тог српског музеја.[9] Од 1848. до 1870. године је управљао првом музејском збирком у Србији. У јуну 1861. године је напустио професорску службу, па је постао руководилац (или како се тада говорило - "чувар музеја") Народног музеја. Свестраног Јанка сматрају упућени за "првог српског нумизматичара",[10] јер је у "Гласнику друштва српске словесности", већ у трећој свесци написао први у низу чланака. Био је то његов пионирски те врсте рад по насловом: "Описаније свију до сад познатих српских новаца".[11]

По одласку Ђуре Даничића, Шафарик постаје и библиотекар (управник) Народне библиотеке у Београду (1861-1869).[12]. Руководио се начелима модерног библиотекарства и два пута је померао библиотеку, тражећи јој прикладније место. Тако је прво пренео исту из "топџијске касарне" у зграду (у улици Краљице Наталије)[13] која ће доцније послужити за смештај Више женске школе. Друга селидба из 1863. године је донела књижно благо Србије, у Капетан Мишино здање, где ће остати до почетка Првог светског рата 1914. године.

Јанко Шафарик је 1870-1875. године био члан Државног савета Кнежевине Србије.[14] Одликован је руским орденом Свете Ане другог степена и пруским орденом Краљевске круне другог реда.

У Београду му се 1846. године родио син Павле Шафарик (1846-1902), почасни српски генерал и државни саветник.[15]

Јанко Шафарик иако "главни" библиотекар, учествује у привредним активностима државе. Он је 1869. године члан помагач "Друштва за пољску привреду". На свом имању примењује модерне методе обраде и узгоја биљних култура. Српско пољопривредно друштво је Јанку 1875. године доделило похвалницу за успешни узгој воћа и грожђа.[16]

Постоји награда „Јанко Шафарик” која се додељује на Дан Народне библиотеке Србије 28. фебруара.[17]

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=466 Проф. др. Војислав Максимовић: Јанко Шафарик, Српско Сарајево, Филозофски факултет
  2. ^ "Време", Београд 1934. године
  3. ^ "Правда", Београд 1926. године
  4. ^ "Просветни гласник", Београд 1910. године
  5. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1862-1866. године
  6. ^ "Земунски гласник", Земун 1869. године
  7. ^ "Београдске новине", Београд 1917. године
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1923. године
  9. ^ "Нова искра", Београд 1901. године
  10. ^ "Време", Београд 1934. године
  11. ^ "Време", Београд 1930. године
  12. ^ "Просветни гласник", Београд 1901. године
  13. ^ "Просветни гласник", Београд 1942. године
  14. ^ Вук Ст.Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  15. ^ "Службени војни лист", Београд 1902. године
  16. ^ "Тежак", Београд 1875. године
  17. ^ Обележен Дан Народне библиотеке Србије („Политика”, 28. фебруар 2018)

Спољашње везе[уреди]