Јапан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јапан
日本国
Nippon-koku
Nihon-koku
Flag of Japan.svg
Imperial Seal of Japan.svg

Крилатица:
нема
Химна:
Kimigayo (Владавина нашег цара)
{{{alt}}}
Главни град Токио
Службени језик нема
(de facto: јапански
Владавина
Цар Цар Акихито од Јапана
Председник Владе Шинзо Абе
Облик државе Уставна монархија
Историја
Географија
Површина
 — укупно 377.873 km2(63)
 — вода (%) 0,8
Становништво
 — 2015. 126.832.000 [1](10)
 — густина 337/km2
Економија
Валута Јен
 — стоти део валуте ‍JPY ¥‍
Остале информације
Временска зона UTC UTC+9
Интернет домен .jp
Позивни број +81

1Јапански језик је de facto национални језик 98% становника Јапана. Други регионални језици су: ајну, рјукјуански и неколико других дијалеката јапанског.

Јапан (О овој звучној датотеци Јапан ) (日本 Nihon званично 日本国 Nihon-koku) је острвска царевина на Далеком истоку.[2] Површина Јапана је 377.873 km². По површини Јапан је 63. држава у свету. Јапан је на западу од Русије, Северне и Јужне Кореје одвојен Јапанским морем, а на југозападу од Кине га раздваја Источнокинеско море. Источну страну Јапана запљускује Тихи океан. Главни и највећи град је Токио, а остали већи градови су Јокохама, Осака, Нагоја, Сапоро, Кобе, Кјото, Фукуока, Кавасаки и Саитама.

Јапан је архипелаг којег чине 6.852 острва, од којих су највећа Хоншу, Кјушу, Шикоку и Хокаидо. Заједно, ова четири острва чине 97 процената површине Јапана. Јапан је десета најмногољуднија земља света са преко 126 милиона становника. Већа област Токија Хоншу острва садржи де факто престоницу Токио и околне префектуре. То је највећа градска област у свету, са више од 30 милиона становника.

Јапан је монархија са најдужим континуитетом међу монархијама које и данас постоје. За оснивача данашње царске династије узима се полулегендарни цар Џинму из 7. века п. н. е. Археолошка истраживања показују да су људи у Јапану живели најкасније у периоду горњег палеолита. Прво забележено помињање Јапана је у кинеским историјским текстовима из првог века. Отварање Јапана према свету у 19. веку је претходио дуг период самоизолације. Од усвајања устава из 1947. Јапан је уставна монархија.

По номиналном БДП, Јапан је трећа најјача привреда на свету после САД и Кине.

Изворно име[уреди]

Синојапанска реч за Јапан је Nippon или Nihon, а пуни назив је Nihon no Koku што дословно значи „Земља где излази сунце“, због чега се Јапан често назива „Земља излазећег сунца“.

Сама реч долази од кинеског језика и речи Јих Пен. Јапанско име „Нипон“ се користи у службене сврхе, па се може наћи на новцу, поштанским маркицама и стадионима на којима се одржавају међународни спортски догађаји. Нихон се повремено користи у Јапану.

Иначе, чисто јапанско име за Јапан је Јамато, али је то застарео назив који се више не користи.

Рану мандаринско-кинеску реч за Јапан је евидентирао Марко Поло као Cipangu. Ипак, кантонски назив за Јапан од кога вероватно потиче реч „Јапан“ је Jatbun. У Малау кантонском реч постаје Јапанг и са том речи су се сусрели португалски трговци у Малаци у 16. веку. Сматра се да су португалски трговци донели ту реч у Европу. Та је реч први пут забележена у Енглеској, 1577. године у уџбенику граматике као Гиапан. У Енглеској службени назив је „Јапан“. Раније, пун назив је гласио „Јапанско царство“. Службени јапански назив је Нихонкоку (日本国), „Држава Јапан“. Државно име се састоји од знакова "日" (изговор „Ни“, што значи дан или сунце) "本" (изговор „Хон“ што значи књига, извор или корен) и "国" (изговор „Коку“ што значи држава). Јапанска застава службено се зове Хи но Мару тј. сунчев диск.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Јапана

Преисторија и древна историја[уреди]

Хорју-џи, једна је од најстаријих дрвених грађевина на свету. Налази се на листи Светске баштине Унеска.

Први трагови људског присуства на јапанском архипелагу потичу из палеолита. Мезолитске и неолитске културе ловаца-сакупљача јављају се око 14.000 година пре нове ере (почетак Јомон периода). Они су преци припадника данашњих народа Аину и Јамато,[3][4] који су живели у земуницама и бавили се пољопривредом на примитиван начин.[5] Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примере грнчарије на свету. Око 300. пре нове ере, народ Јајој је почео да насељава јапанска острва, мешајући се са припадницима народа Јомон.[6] Током Јајој периода (од 300. пре н. е. до 300. нове ере) унапређена је техника узгоја пиринча,[7] настао је нови вид израде грнчарије,[8] а из Кине и Кореје донета је металургија.[9]

Први писани запис о Јапану налази се у кинеској Књизи Хана.[10] Према Записима три краљевства, Јаматај је било најмоћније краљевство на архипелагу током трећег века нове ере. Будизам је на јапански архипелаг дошао из Кореје али је на развој јапанског облика будизма највише утицала Кина.[11] Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа а општеприхваћен је постао почетком Асука периода (592-710).[12]

Током Нара периода (710-784), у осмом веку, успостављена је снажна јапанска држава, чија се власт налазила у Царској палати у Нари. Током Нара периода настала је јапанска књижевност а развила се уметност и архитектура инспирисана будизмом.[13] Претпоставља се да је епидемија великих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва.[14] Цар Канму је 784. преселио престоницу из Наре у Нагаокакјо, да би 794. био пресељен у Хејанкјо, данашњи Кјото.

Овиме је почео Хејан период (794-1185), током ког је настала аутентична јапанска култура, позната по својој уметности, поезији и прози. У овом раздобљу настала је Прича о Генџију Мурасаки Шикибе и стихови јапанске химне Кимигајо.[15][16]

Будизам се током Хејан периода ширио углавном преко две школе, тендај чији је творац Саичо, и шингон који је проповедао Кукај. Школа чисте земље (Џодо-шу, Џодо-шиншу) стекла је велики број следбеника у другој половини 11. века.

Феудализам[уреди]

Борба самураја са Монголима, током монголске инвазије Јапана 1293.

Током феудализма у Јапану настаје владајућа класа ратника – самураја, која преузима власт у земљи. Након пораза клана Тајра 1185. у Генпејском рату, опеваном у епу Прича о Хејке, самурај Минамото но Јоритомо је именован шогуном са седиштем у Камакури. После његове смрти, клан Хоџо је дошао на власт преко побочне линије, с обзиром да је Јоритомо био у браку са Масако Хоџо. Током Камакура периода (1185-1333) из Кине се проширила Зен школа будизма и стекла наклоност међу самурајима.[17] Шогунат Камакура се 1274. и 1281. успешно супротставио монголској инвазији али га је на крају свргнуо цар Го-Дајго. Такауџи Ашикага је 1336. поразио Го-Дајга и преузео власт. Такауџи Ашикага је успоставио шогунат у Муромачију код Кјота. Овиме је означен почетак Муромачи периода (1336-1573). Ашикага шогунат је стекао славу током владавине Јошимицу Ашикаге када је успон доживела култура која је почивала на зен будизму. Она је еволуирала у културу Хигашијама и развијала се до 16. века. С друге стране, Ашикага шогунат није успео да оствари контролу над феудалним властелинима (јап. daimyo) па је 1467. избио грађански рат чиме је отпочео стогодишњи Сенгоку период или Доба земље у рату.[18][19] Током 16. века у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размена између Јапана и Запада. Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа. Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573-1603). Након што је убијен 1582, његов наследник Хидејоши Тојотоми је 1590. ујединио државу и покренуо две неуспеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.[20]

Као регент Тојотомијевог сина, Хидејорија, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године. Добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио).[21]

Токугава шогунат је усвојио мере међу којима су буке шохато, правила понашања феудалних властелина;[22] и 1639. сакоку (затворена земља) изолационистичку политику која је трајала током два и по века слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603-1868).[23] Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.[24]

Савремено доба[уреди]

Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери је 31. марта 1854. потписао са јапанским властима Споразум у Канагави, чиме је Јапан био приморан да отвори своје луке за стране бродове. Слични споразуми који су уследили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу. Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).[25]

Прихватајући западну политичку, правосудну и војну организацију, влада Јапана организовала је Државни савет, донела устав и сазвала народну скупштину. Током Меиџи обнове Јапанско царство је постало индустријализована светска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења сфере утицаја. Након победâ у Првом кинеско-јапанском рату (1894-1895) и Руско-јапанском рату (1904-1905), Јапан је овладао територијом Тајвана, Кореје, и јужном половином Сахалина.[26] Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.[27]

Од експлозије атомске бомбе над Нагасакијем створила се печурка висока 20 километара

Почетком 20. века, током владавине цара Тајшоа, дошло је до демократизације друштва, засењене растућим експанзионизмом и милитаризмом. Захваљујући сврставању уз Савезнике, победнике у Првом светском рату, Јапан је добио могућност да прошири свој утицај и територију. Експанзионистичку политику је наставио 1931. окупацијом Манџурије. Последица међународне осуде ове окупације било је јапанско напуштање Лиге народа две године касније. Јапан је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са нацистичком Немачком, и Тројни пакт 1940. чиме је постао део Сила Осовине.[28] Совјетско-јапански пакт о неутралности је потписан 13. априла 1941. године.[29]

Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијање Другог кинеско-јапанског рата (1937-1945). Јапанска војска је брзо запосела главни град Нанкинг и починила велики масакр.[30] Године 1940. извршена је инвазију на Француску Индокину, након чега су САД увеле нафтни ембарго Јапану.[31] Јапанске снаге су током 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненадни напад на Перл Харбур, напале британске снаге у Малаји, Сингапуру, и Хонгконгу и објавиле рат САД и Уједињеном Краљевству.[32] Након совјетске инвазије Манџурије и бачених атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки током 1945, Јапан је 15. августа исте године пристао на безусловну предају.[33] Током рата у Јапану и на окупираним подручјима изгинули су милиони људи а највећи део индустрије и инфраструктуре је уништен. Након рата са окупираних подручја исељено је неколико милиона етничких Јапанаца.[34] Такође, Савезници су 3. маја 1946. формирали Међународни војни трибунал са Далеки Исток ради суђења за ратне злочине јапанским вођама. Међутим, врховни заповедник савезничких трупа Даглас Макартур је од кривичног гоњења поштедео бактериолошке истраживачке јединице и чланове царске породице умешане у рат упркос захтевима да им се суди.[35]

Године 1947. Јапан је усвојио нови либерално-демократски устав. Савезничка окупација Јапана је окончана Споразумом у Сан Франциску 1952.[36] а чланица Уједињених нација је постао 1956. године. Недуго затим, Јапан је почео да бележи убрзани привредни раст да би постао друга привреда света, све до 2010. када је то место преузела Кина. Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. века када је држава запала у велику рецесију. Почетком 21. века дошло је постепеног опоравка привреде.[37] Најснажнији забележени земљотрес у историји Јапана погодио је ову државу 11. марта 2011, што је изазвало Фукушимску катастрофу, другу најтежу несрећу везану за употребу нуклеарне енергије.[38]

Три симбола Јапана - планина Фуџи, трешњин цвет (сакура) и брзи воз шинкансен.

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Физичка мапа Јапана

Јапан је острвска земља и протеже се уздуж источне (пацифичке) обале Азије. Главна осртва од севера према југу су Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу. Осим њих, Јапански архипелаг обухвата око 3000 мањих острва. Јапан окружује више мора: на северу Охотско, на истоку Јапанско и Жуто море, на југу Источно Кинеско море и на западу Велики тихи океан.

  • Површина: 377.835 km² (укључујући 3.091 km² територијалних вода)
  • Обала: 29.751 km
  • Највиши врх: планина Фуџи (3.776 m)
  • Најнижа тачка: Хаџиро-гата (-4 m)

Геологија и рељеф[уреди]

Око 73% земље је брдовито, са планинским ланцем који се протеже преко главних острва. Како је мало равница, многа брда и планински обронци се обрађују све до врха, а на свакој већој равници су се развили важнији градови. Низије (највећа је Канто или Токијска) се налазе одвојено, дуж приобаља. На острву Хокаидо основни планински гребен представља продужетак планинског ланца Сахалина и Курилских острва, са највишим врхом 2290 м (Асахи врх).

Јапан се налази у вулканској зони на Пацифичком ватреном кругу. Дуж свих острва се осећају честа слаба подрхтавања тла и повремене вулканске активности. Разорни земљотреси, чији резултат су често цунамији, догађају се неколико пута у веку. Највећи потреси у последње време били су Чуецу 2004. године, Велики Ханшин земљотрес 1955. године и земљотрес на острву Хоншу 2011. године, као највећи у историји Јапана, а пети по јачини у свету. Много је топлих извора, које су развили у одмаралишта.

Јапан није нарочито богат ни енергентима ни рудним благом. Што се тиче енергетских извора, Јапан располаже угљем и водом, али недовољном количином нафте и гаса, које мора да увози. Стога је Јапан усвојио и развио нуклеарну енергетику, чиме је обезбедио поуздано снабдевање електричном енергијом, смањио зависност од увозних енергената (нафта, гас) и зависност од домаћих резерви енергената у будућности.

Воде[уреди]

Клима[уреди]

Јапан има умерену климу и 4 изразита годишња доба, али због велике даљине од севера према југу клима варира од регије до регије. Уз јужну обалу Јапана протиче топла морска струја Курошио, а уз североисточну хладна струја Ојашио. Стога се клима у Јапану креће од суптропске до субполарне, али у највећем делу земље преовлађује влажна монсунска клима. На климу осим тога утичу сезонски ветрови који дувају са континента према океану зими и у обратном смеру лети.

Касни мај и рани јун су кишно раздобље (осим у Хокаиду), када се над Јапаном налази сезонска кишна фронта (baiu zensen). У касно лето и рану јесен се из тропских подручја ниског притиска изнад екватора развијају тајфуни и пролазе од југозапада према североистоку, често доносећи обилне кише.

Географска разноликост Јапана га дели у 6 главних климатских подручја:

  • Хокаидо: Има умерену климу са дугим, хладним зимама и свежим летима. Падавине нису обилне, али се зими на острвима обично накупи доста снега.
  • Јапанско море: Северозападни ветар зими доноси пуно снега. Лети је регија хладнија од пацифичког подручја, али су понекад температуре екстремно високе због феномена фена, топлог ветра.
  • Средишње висоравни (Chuo-Kochi): Типична континентална клима, са великим температурним разликама између лета и зиме и између дана и ноћи. Нема пуно падавина.
  • Сето унутрашње море (Seto-naikai): Планине у Чугоку и Шикоку регијама заустављају сезонске ветрове, тиме стварајући лепо време кроз целу годину.
  • Тихи океан: Има хладне зиме са мало снега и врућа, влажна лета због југоисточног сезонског ветра.
  • Рјукју острва или Југозападна острва: Имају суптропску климу са топлим зимама и врућим летима. Падавине су обилне, посебно у кишној сезони. Чести су тајфуни; у 2004. години до острва је дошло рекордних 10 тајфуна. На климу утичу и морске струје, топла курошио и хладна ојашио.

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Влада и политика[уреди]

Јапан је уставна монархија са ограниченом влашћу цара. Његова функција је протоколарна а јапанским уставом цар је дефинисан „као симбол државе и јединства народа“. Власт имају премијер и чланови Народне скупштине, које бира јапански народ.[39] На царском трону се налази Акихито, док је Нарухито престолонаследник.

Законодавну власт обавља Народна скупштина, дводомни парламент. Њу чине Представнички дом са 475 посланика,[40] изабраних на општим изборима на четворогодишњи мандат, и Дом већника са 242 посланика,[41] изабрана на општим изборима на шестогодишњи мандат. Право гласа имају све особе старије од двадесет година.[39] У Народној скупштини деценијама уназад преовлађују две странке: Демократска партија Јапана, странка која заступа социјално-либералне ставове, и конзервативна Либерално демократска партија (ЛДП). ЛДП је скоро непрекидно на власти од 1955, осим једанаестомесечног периода током 1993. и 1994, и од 2009. до 2012. године. Тренутно има 290 места[40] у доњем и 116 места[41] у горњем дому Народне скупштине.

Премијер Јапана је на челу владе а именује га цар међу члановима Народне скупштине. Премијер именује и разрешава дужности министре. Након убедљиве победе ЛДП-а на изборима 2012, Шинзо Абе је 26. децембра 2012. преузео дужност премијера од Јошихика Ноде[42] и постао шести премијер за шест година. Иако премијера формално именује цар, јапанским уставом јасно се захтева од цара да именује онога кога одреди Народна скупштина.[39]

Током историје велики утицај на јапанско законодавство имало је кинеско право, да би се током Едо периода развило аутентично јапанско законодавство. Као пример може да се узме књига Куџиката Осадамегаки.[43] Међутим, од краја 19. века јапанско законодавство све више преузима одредбе континенталног права, првенствено немачког. На пример, јапанска влада је 1896. усвојила грађански законик заснован на нацрту немачког Грађанског законика (нем. Bürgerliches Gesetzbuch); уз измене након Другог светског рата и даље је на снази.[44] Законе које изгласа законодавно тело цар мора да одобри. Уставом се од цара захтева да потврди законе које му је проследила Народна скупштина, без могућности да их одбије.[39] Судска власт је подељена на четири нивоа: Врховни суд и три степена нижих судова.[45]

Спољни односи и војска[уреди]

Разарач „Конго“ (DDG-173) испаљује антибалистички пројектил

Јапан је члан међународних организација Г8, АПЕК, АСЕАН плус три, као и Самита источне Азије. Потписник је безбедносних споразума са Аустралијом из марта 2007, [46] и Индијом из октобра 2008.[47] Током 2014. донирао је 9,2 милијарде долара помоћи земљама у развоју, што га сврстава на четврто место у свету. [48] Јапан са Сједињеним Америчким Државама има блиске привредне и војне односе; Споразум о узајамној сарадњи и безбедности између две земље представља основу јапанске спољне политике. Члан је Уједињених нација од 1956, а нестални члан Савета безбедности био је током двадесет година, последњи пут 2009. и 2010. године. Једна је од четири земље које траже место сталног члана Савета безбедности Уједињених нација.[49]

Јапан има неколико територијалних спорова са својим суседима: са Русијом око јужних Курилских острва, са Јужном Корејом око Лијанкурових острваца, са Кином и Тајваном око Острва Сенкаку, и са Кином око искључивог економског појаса око Окиноторошиме.[50] Са Северном Корејом је у сукобу због њиховог нуклеарног и ракетног програма, као и недавне отмице јапанских држављана.[51]

Војни буџет Јапана је један од највећих на свету.[52] Током напада на Ирак 2003. Јапан је послао неборбене јединице али их је убрзо повукао.[53]

Поморске самоодбрамбене снаге Јапана, тј. ратна морнарица, редовно учествују у поморским вежбама Римпака.[54]

Чланом 9. устава Јапану је забрањено да објављује рат или да користи војну силу у међународним сукобима. Јапанску војску, званично Јапанске самоодбрамбене снаге, чине Јапанске копнене самоодбрамбене снаге, Јапанске поморске самоодбрамбене снаге, и Јапанске ваздухопловне самоодбрамбене снаге. У скорије време јапанска војска учествује у мировним мисијама; слање трупа у Ирак представљало је прво ангажовање јапанске војске ван земље након Другог светског рата.[53] Представници јапанске војне индустрије траже од владе да укине забрану извоза оружја ради учествовања у мултинационалним пројектима као што је израда Здруженог јуришног ловца.[55]

Маја 2014. премијер Шинзо Абе изјавио је да Јапан више не жели да буде пасиван и да намерава да преузме већу одговорност за регионалну безбедност. Он је рекао да Јапан жели да има кључну улогу и суседним земљама је понудио помоћ.[56]

Административна подела[уреди]

Главни чланак: Префектуре Јапана

Јапан је подељен на четрдесет седам префектура, са изабраним гувернерима, законодавним и административним органима. Свака префектура је подељена на градове, вароши и села.[57] Тренутно се врши реорганизација управе спајањем више градова, вароши и села. Овиме ће бити смањен број управних области у префектурама а очекује се да ће бити смањени трошкови за њихово функционисање.[58]

Хокаидо Префектура Аомори Префектура Акита Префектура Ивате Префектура Јамагата Префектура Мијаги Префектура Фукушима Префектура Нигата Префектура Точиги Префектура Гунма Префектура Ибараки Префектура Нагано Префектура Саитама Префектура Чиба Токио Префектура Канагава Префектура Тојама Префектура Ишикава Префектура Гифу Префектура Фукуј Префектура Јаманаши Префектура Шизуока Префектура Аичи Префектура Шига Префектура Кјото Префектура Мије Префектура Нара Префектура Хјого Префектура Осака Префектура Вакајама Префектура Тотори Префектура Окајама Префектура Шимане Префектура Хирошима Префектура Јамагучи Префектура Кагава Префектура Токушима Префектура Ехиме Префектура Кочи Префектура Фукуока Префектура Оита Префектура Сага Префектура Нагасаки Префектура Кумамото Префектура Мијазаки Префектура Кагошима Префектура Окинава Токио Префектура Канагава Префектура Осака Префектура ВакајамаRegions and Prefectures of Japan 2 sr.svg
О овој слици

Становништво[уреди]

Мапа Јапана са највећим градовима

Број становника у Јапану расте врло брзо, повећава се удео становништва старијег од 65 година, па су већ сада видљиве економске и социјалне последице таквог привредног раста. Етнички састав Јапана је: 99,2% Јапанци, 0,6% Корејци, 0,2% остали.

Највећи градови[уреди]

 

Извор: 2010 Census[59]
Град Територија Популација
Токио
Токио
Јокохама
Јокохама
Осака
Осака
Нагоја
Нагоја
1. Токио Токио 8.949.447 Сапоро
Сапоро
Кобе
Кобе
Кјото
Кјото
Фукуока
Фукуока
2. Јокохама Канагава 3.689.603
3. Осака Осака 2.666.371
4. Нагоја Аичи 2.263.907
5. Сапоро Хокаидо 1.914.434
6. Кобе Хјого 1.544.873
7. Кјото Кјото 1.474.473
8. Фукуока Фукуока 1.463.826
9. Кавасаки Канагава 1.425.678
10. Саитама Саитама 1.222.910
11. Хирошима Хирошима 1.174.209
12. Сендај Мијаги 1.045.903
13. Китакјушу Фукуока 977.288
14. Чиба Чиба 962.130
15. Сакај Осака 842.134
16. Нигата Нигата 812.192
17. Хамамацу Шизуока 800.912
18. Кумамото Кумамото 734.294
19. Сагамихара Канагава 717.561
20. Шизуока Шизуока 716.328

Привреда[уреди]

Токијска берза, једна је од највећих у Азији [60]

Економска историја[уреди]

Током Едо периода створена је основа за каснији привредни раст. У овом раздобљу изграђена је саобраћајна мрежа и основане су прве банке и осигуравајућа друштва.[61] Током Меиџи периода од 1868. у Јапану се развија тржишна привреда.[62] Тада су основана многа предузећа која и данас послују, а Јапан је постао најразвијенија држава Азије.[63] Период свеукупног привредног раста од шездесетих до осамдесетих година 20. века назван је Јапанско постратно привредно чудо: просечна годишња стопа раста друштвеног производа током шездесетих и седамдесетих година 20. века била је 7,5%, а током осамдесетих и почетка деведесетих година 20. века 3,2%.[64]

Привредни раст је значајно успорен током деведесетих година 20. века који се назива Изгубљеном деценијом, углавном као нусефекат нереално високих цена некретнина и великог прилива новца. Напори владе да оживи привредни раст нису имали успеха а додатни проблем им је нанело успоравање светске привреде 2000. године. Након 2005. привреда је показала снажне знаке опоравка; раст БДП-а те године износио је 2,8%, што је било више него у САД или Европској унији.[65]

Од 2012. јапанска привреда је по висини номиналног БДП-а на трећем месту у свету, после Сједињених Америчких Држава и Кине,[66] док је по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на четвртом месту у свету, иза САД, Кине и Индије.[67] Јавни дуг Јапана је 2014. износио више од 200% БДП-а, што је други највећи дуг неке земље. „Мудис“ је августа 2011. смањио кредитни рејтинг Јапана са Аа3 на Аа2. Овоме су допринели велики буџетски дефицити и раст дуга након почетка Светске економске кризе 2009, као и земљотрес и цунами из марта 2011. године.[68] Услужни сектор остварује три четвртине бруто друштвеног производа.[69]

Култура[уреди]

Сумо рвање је традиционална јапанска борилачка вештина.

Референце[уреди]

  1. Национална агенција за статистику [1]
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Matsumara, Hirofumi; Dodo, Yukio; Dodo, Yukio (2009). „Dental characteristics of Tohoku residents in Japan: implications for biological affinity with ancient Emishi”. Anthropological Science. 117 (2): 95—105. doi:10.1537/ase.080325. 
  4. Hammer, Michael F.; Karafet, TM; Park, H; Omoto, K; Harihara, S; Stoneking, M; Horai, S; et al. (2006). „Dual origins of the Japanese: common ground for hunter-gatherer and farmer Y chromosomes”. Journal of Human Genetics. 51 (1): 47—58. doi:10.1007/s10038-005-0322-0. PMID 16328082. 
  5. Travis, John. „Jomon Genes”. University of Pittsburgh. Приступљено 22.3.2016. 
  6. Denoon (2001). стр. 22-23.
  7. „Road of rice plant”. National Science Museum of Japan. Архивирано из оригинала на датум 05. 04. 2015. Приступљено 22.3.2016. 
  8. „Kofun Period”. Metropolitan Museum of Art. Приступљено 22.3.2016. 
  9. „Yayoi Culture”. Metropolitan Museum of Art. Приступљено 22.3.2016. 
  10. Takashi & Goodwin (1993). стр. 275.
  11. Brown, Delmer M., ур. (1993). The Cambridge History of Japan. Cambridge University Press. стр. 140—149. 
  12. Beasley (1999). стр. 42.
  13. Totman (2002). стр. 64-79.
  14. Hays (2005). стр. 31.
  15. Totman (2002). стр. 79-87.
  16. Totman (2002). стр. 122-123.
  17. Totman (2005). стр. 106-112.
  18. Sanson (1961). стр. 42.
  19. Sanson (1961). стр. 217.
  20. Turnbull (2002). стр. 227.
  21. Turnbull (2010). стр. 61.
  22. Totman (2005). стр. 142-143.
  23. Toby, Ronald P. (1977). „Reopening the Question of Sakoku: Diplomacy in the Legitimation of the Tokugawa Bakufu”. Journal of Japanese Studies. 3 (2): 323—363. doi:10.2307/132115. 
  24. Ohtsu, M.; Ohtsu, Makoto (1999). „Japanese National Values and Confucianism”. Japanese Economy. 27 (2): 45—59. doi:10.2753/JES1097-203X270245. 
  25. Totman (2005). стр. 289-296.
  26. Matsusaka (2009). стр. 224-241.
  27. Hiroshi (1999). стр. 17.
  28. „The Axis Alliance”. iBiblio. Приступљено January 16, 2011. 
  29. Totman (2005). стр. 442.
  30. „Judgment International Military Tribunal for the Far East, Chapter VIII: Conventional War Crimes (Atrocities)”. iBiblio. November 1948. 
  31. Worth (1995). стр. 56, p=86.
  32. „The Kingdom of the Netherlands Declares War with Japan”. iBiblio. Приступљено 27.3.2016. 
  33. Pape, Robert A. (1993). „Why Japan Surrendered”. International Security. 18 (2): 154—201. doi:10.2307/2539100. 
  34. Watt (2010). стр. 1-4.
  35. Thomas (1996). стр. 284-287.
  36. Coleman, Joseph (March 6, 2007). „'52 coup plot bid to rearm Japan: CIA”. The Japan Times. Приступљено 27.3.2016. 
  37. „Japan scraps zero interest rates”. BBC News. July 14, 2006. Приступљено 27.3.2016. 
  38. Fackler, Martin; Drew, Kevin (27.3.2016). „Devastation as Tsunami Crashes Into Japan”. The New York Times. Приступљено March 11, 2011. 
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 „The Constitution of Japan”. Prime Minister of Japan and His Cabinet. November 3, 1946. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2013. Приступљено 3.4.2016. 
  40. 40,0 40,1 „Strength of the In-House Groups in the House of Representatives”. Shugiin. Shugiin. 28.3.2016. Приступљено 3.4.2016. 
  41. 41,0 41,1 „Strength of the Political Groups in the House of Councillors”. House of Councillors, The National Diet of Japan. House of Councillors, The National Diet of Japan. 3.4.2016. Приступљено 3 април 2016. 
  42. Fackler, Martin (December 27, 2013). „Ex-Premier Is Chosen To Govern Japan Again”. The New York Times. New York. Приступљено 3.4.2016. 
  43. Dean (2002). стр. 55-58.
  44. Kanamori, Shigenari (January 1, 1999). „German influences on Japanese Pre-War Constitution and Civil Code”. European Journal of Law and Economics. 7 (1): 93—95. doi:10.1023/A:1008688209052. 
  45. „The Japanese Judicial System”. Office of the Prime Minister of Japan. Архивирано из оригинала на датум 13. 08. 2013. Приступљено 3.4.2016. 
  46. „Japan-Australia Joint Declaration on Security Cooperation”. Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 8.4.2016. 
  47. „Joint Declaration on Security Cooperation between Japan and India”. Ministry of Foreign Affairs. October 22, 2008. Приступљено 8.4.2016. 
  48. „DAC member profile: Japan”. ОЕЦД. Приступљено 8.4.2016. 
  49. „UK backs Japan for UNSC bid”. Central Chronicle. Архивирано из оригинала на датум February 21, 2007. Приступљено 8.4.2016. 
  50. Schoenbaum, Thomas J., ур. (2008). Peace in Northeast Asia. Edward Elgar Publishing Limited. стр. 26—29. 
  51. Chanlett-Avery, Emma. „North Korea's Abduction of Japanese Citizens and the Six-Party Talks” (PDF). CRS Report for Congress. Federation of American Scientists. Приступљено 8.4.2016. 
  52. „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Stockholm International Peace Research Institute. Архивирано из оригинала на датум 29. 05. 2016. Приступљено 8.4.2016. 
  53. 53,0 53,1 „Tokyo says it will bring troops home from Iraq”. International Herald Tribune. June 20, 2006. Приступљено 8.4.2016. 
  54. „About RIMPAC”. Government of Singapore. Приступљено 8.4.2016. 
  55. „Japan business lobby wants weapon export ban eased”. Reuters. July 13, 2010. Приступљено 8.4.2016. 
  56. „Abe offers Japan's help in maintaining regional security”. Japan Herald. Приступљено 8.4.2016. 
  57. McCargo (2000). стр. 84-85.
  58. Mabuchi, Masaru (May 2001). Municipal Amalgamation in Japan (PDF). World Bank. Приступљено 29.3.2016. 
  59. Ministry of Internal Affairs and Communications
  60. „Japan's Tokyo Stock Exchange is the second largest stock market with a market value of $3.8 trillion”. The Economic Times. India. June 19, 2010. Приступљено 10.4.2016. 
  61. How (1996). стр. 58f.
  62. Totman (2005). стр. 312-314.
  63. McCargo (2000). стр. 18-19.
  64. Ryan, Liam (January 1, 2000). „The "Asian economic miracle" unmasked: The political economy of the reality”. International Journal of Social Economics. 27 (7–10): 802—815. doi:10.1108/03068290010335235. 
  65. Masake, Hisane (10.4.2016). „A farewell to zero”. Asia Times. Приступљено January 16, 2011. 
  66. Inman, James (January 21, 2011). „China confirmed as World's Second Largest Economy”. The Guardian. London. Приступљено 10.4.2016. 
  67. „Japan”. International Monetary Fund. Приступљено April 15, 2015. 
  68. „Moody's cuts Japan's debt rating on deficit concerns”. BBC News. August 24, 2011. 
  69. „Manufacturing and Construction”. Statistical Handbook of Japan. Statistics Bureau. Приступљено 10.4.2016. 

Литература[уреди]

  • Brown, Delmer M., ур. (1993). The Cambridge History of Japan. Cambridge University Press. стр. 140—149. 

Историја

  • Beasley, William Gerald (1999). The Japanese Experience: A Short History of Japan. University of California Press. стр. 42. ISBN 978-0-520-22560-2. 
  • Denoon, Donald; Hudson, Mark (2001). Multicultural Japan: palaeolithic to postmodern. Cambridge University Press. стр. 22—23. ISBN 978-0-521-00362-9. 
  • Hays, J.N. (2005). Epidemics and pandemics: their impacts on human history. ABC-CLIO. стр. 31. ISBN 978-1-85109-658-9. 
  • Hiroshi, Shimizu; Hitoshi, Hirakawa (1999). Japan and Singapore in the world economy : Japan's economic advance into Singapore, 1870–1965. Routledge. стр. 17. ISBN 978-0-415-19236-1. 
  • Matsusaka, Y. Tak (2009). „The Japanese Empire”. Ур.: Tsutsui, William M. Companion to Japanese History. Blackwell. стр. 224—241. ISBN 9781-4051-1690-9. 
  • Takashi, Okazaki; Goodwin, Janet (1993). „Japan and the continent”. The Cambridge history of Japan, Volume 1: Ancient Japan. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 275. ISBN 978-0-521-22352-2. 
  • Thomas, J.E. (1996). Modern Japan. Longman. стр. 284—287. ISBN 978-0-582-25962-1. 
  • Totman, Conrad (2002). A History of Japan. Blackwell. стр. 64—79. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Totman, Conrad (2005). A History of Japan (2nd ed.). Blackwell. стр. 142—143. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Sansom, George (1961). A History of Japan: 1334–1615. Stanford University Press. стр. 42, 217. ISBN 978-0-8047-0525-7. 
  • Turnbull, Stephen (2002). Samurai Invasion: Japan's Korean War. Cassel. стр. 227. ISBN 978-0-304-35948-6. 
  • Turnbull, Stephen (2010). Toyotomi Hideyoshi. Osprey Publishing. стр. 61. ISBN 978-1-84603-960-7. 
  • Watt, Lori (2010). When Empire Comes Home: Repatriation and Reintegration in Postwar Japan. Harvard University Press. стр. 1—4. ISBN 978-0-674-05598-8. 
  • Worth, Roland H., Jr. (1995). No Choice But War: the United States Embargo Against Japan and the Eruption of War in the Pacific. McFarland. стр. 56, 86. ISBN 978-0-7864-0141-3. 

Влада и политика

  • Dean, Meryll (2002). Japanese legal system: text, cases & materials (2nd изд.). Cavendish. стр. 55—58. ISBN 978-1-85941-673-0. 

Административна подела

Привреда

  • Howe, Christopher (1996). The Origins of Japanese Trade Supremacy. Hurst & Company. стр. 58f. ISBN 1-85065-538-3. 
  • McCargo, Duncan (2000). Contemporary Japan. Macmillan. стр. 18—19. ISBN 0-333-71000-2. 

Спољашње везе[уреди]