Јапан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јапан
日本国 (јапански)
Крилатица: нема
Положај Јапана
Главни град Токио
Службени језик нема
(дефакто: јапански)1
Владавина
Цар Акихито
Председник Владе Шинзо Абе
Облик државе Уставна монархија
Историја
Географија
Површина
 — укупно 377.873 km2(63)
 — вода (%) 0,8
Становништво
 — 2015.[1] 126.832.000(10)
 — густина 335,65 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2016.
 — укупно $4,932,102(4)
 — по становнику $38.731(29)
Валута Јен
 — стоти део валуте ‍JPY ¥‍
Остале информације
Временска зона UTC UTC+9
Интернет домен.jp
Позивни број +81

1Јапански језик је дефакто национални језик 98% становника Јапана. Други регионални језици су: ајну, рјукјуански и неколико других дијалеката јапанског.

Јапан (јапански: 日本; О овој звучној датотеци Nihon или О овој звучној датотеци Nippon), познат и као Држава Јапан (јапански: 日本国; Nippon-koku или Nihon-koku), унитарна је парламентарна уставна монархија у источној Азији. Острвска је држава која се налази у Тихом океану, лежи на источној обали азијског копна и протеже се од Охотског мора на сјеверу до Источнокинеског мора на југозападу. Заузима површину од 377.972 км2, а клима је претежно умјерена, али се разликује у великој мјери од сјевера до југа. Са 127 милиона становника, Јапан је десета најнасељенија земља на свијету. Главни и највећи град је Токио, док су остали већи градови Јокохама, Осака, Нагоја, Сапоро, Кобе, Кјото, Фукуока, Кавасаки и Саитама.

Канџи знаци који чине назив Јапана значе „поријекло Сунца” од чега је изведено „Земља излазећег Сунца”. Јапан је стратовулкански архипелаг који се састоји од 6.852 острва. Четири највећа острва су Кјушу, Хокаидо, Хоншу и Шикоку, која чине око 97% копнене површине Јапана и често се називају матичним острвима. Земља је подијељена на 47 префектура у 8 регија, са Хокаидом као најсјевернијом префектуром и Окинавом као најјужнијом.

Археолошким истраживањима је доказано да је Јапан био насељен већ у горњем палеолиту. Прво писано помињање Јапана је у кинеским историјским текствоима из 1. вијека н. е. Утицаји из других региона, нарочито Кине, праћени раздобљима изолације, посебно од Западне Европе, окарактерисала су историју Јапана. Од 12. вијека до 1868. године, Јапаном су владали насљедни феудални војни шогуни у име цара. Јапан је почетком 17. вијека ушао у дуг период изолације, који се завршио 1853. године када је САД приморала Јапан да се отвори према Западу. Послије готово два десетљећа унутрашњих сукоба и побуна, Царски двор је повратио своју политичку моћ 1868. уз помоћ неколико кланова из Чошуа и Сацума и основано је Јапанско царство.

Крајем 19. и почетком 20. вијека, побједе у Првом кинеско-јапанском рату, Руско-јапанском рату и Првом свјетском рату омогућиле су Јапану да прошири своје царство током периода раста милитаризма. Други кинеско-јапански рат 1937. године прерастао је у Други свјетски рат 1941, који се завршио 1945. након бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки и јапанске предаје. Од усвајања ревидираног устава 3. маја 1947. године, током окупације под Врховним заповједништво савезничких снага, Јапан је постао уставна монархија на челу са Царем и изборним законодавством под називом Кокаи.

Земља има знатну корист од високо квалификоване радне снаге, налази се међу високо образованим земљама свијета, са једним од највиших процената становништва са дипломом високог образовања. Јапан је високо развијена земља са веома високим стандардом живота. Становништво Јапана ужива највиши животни вијек и трећу најнижу стопу смртности новорођенчади на свијету. Јапан је познат по својим историјским и обимним биоскопима, богатој кухињи и великом доприносу науци и савременим технологијама. Земља има трећу највећу привреду према номиналном БДП и четрвту највећу привреду према паритету куповне моћи на свијету. Такође је четврти највећи увозник на свијету и четврти највећи извозник. Иако се Јапан званично одрекао права на проглашење рата, одржава савремене оружане снаге са 8. највећим војним расходима на свијету, које користи за самоодбрану и мировне улоге.

Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда, Међународноg монетарноg фонда, Међународног тијела за морско дно, Интерпарламентарне уније, Интерпола, Организације за забрану хемијског оружја, Организације уједињених нација, Групе свјетске банке, Свјетска трговинске организације, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20, Дијалога за азијску сарадњу, Азијско-пацифичке економске сарадње, Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије, Секретеријата за трилатералну сарадњу и Организације за економску сарадњу и развој..

Етимологија[уреди]

Јапанска ријеч за Јапан је 日本, која се изговара као Нихон или Нипон и која дословно значи „поријекло Сунца”. Знак ничи () значи „Сунце” или „дан”: док знак хон значи „извор” или „поријекло”.[2] Сложена ријеч изведена из њих значи „поријекло Сунца” и извор је популарног епитета „Земља излазећег Сунца”.[3]

Најранији запис назива Нихон јавља се у кинеском историографском запису династије Танг, Стара књига Танга. На крају 7. вијека, изасланство из Јапан тражило је да се назив Нихон користи за њихову земљу. То име може имати поријекло у писму послатом 607. године и које је забиљежено у званичној историји династије Суеј. Принц Шотоку, престолонасљедник Јапана, послао је изасланике у Кину у коме за себе користи назив „Цар земље гдје излази Сунце” (јапански: 日出處天子). У поруци је писало: „Ово приликом, ја, Цар земље гдје излази Сунце, шаљем писмо цару земље у којој Сунце залази. Како си?”

Прије прихватања термина Нихон, кориштени су други термини као што је Јамато (大和) и Вакоку (倭国). Темин Ва () је хомофон од Во (), а Кинези су га користили као ознаку за Јапанце још од периода Три државе (3. вијек). Други облик Веи () кориштен је за рану државу на простору Јапан под именом Накоку током династије Хан.[4] Међутим, Јапанцима се не свиђају неке везе са Ва (; који је у Кини повезан са терминима као што је „патуљак” или „кепец”) и стога је замијењен другим симболом за Ва (), који значи „заједништво, хармонија”.[5][6]

Ријеч Јапан је вјероватно изведена из историјског кинеског изговора јапанске ријечи 日本. Старомандарински или рани ву кинески изговор ријечи Јапан забиљежио је Марко Поло као Ципангу (Cipangu). На савременом шангајском, дијалекту ву кинеског, изговор симбола 日本 је Цепен (Zeppen). Стара малајска ријеч за Јапан, Јапун (малајс. Japun) или Јапанг (малајс. Japang), позајмљена је из јужних приобалних кинеских дијалеката, вјероватно из хокиен или нингбо дијалекта,[7] а сам том малајском ријечи су се сусрели португалски морепловци у југоисточној Азији у 16. вијеку.[8] Рани португалски трговци су је касније донијели у Европу.[9]

Од Меиџи обнове до краја Друго свјетског рата, пун назив Јапана био је „Велико Јапанско царство” (јапански: 大日本帝國; Dai Nippon Teikoku).[10] Данас, назив Нихон-коку или Нипон-коку (јапански: 日本国) користи се као званични еквивалент са значењем „Држава Јапан”.

Историја[уреди]

Преисторија и древна историја[уреди]

Први јапански цар Џинму, који датира из 660. године прије н. е.[11][12][13] — у савременом Јапану крај његовог похода се обижељава као Дан оснивања нације 11. фебруара

Први трагови људског присуства на Јапанском архипелагу потичу из палеолита из 30.000. године прије н. е. Затим је око 14.000 година прије н. е. (почетак Јомон периода) услиједила Мезолитска и неолитска полусендетарна култура ловаца-сакупљача која се одликује полуземуницама и неразвијеном пољопривредом.[14] Они су преци припадника данашњих народа Аину и Јамато.[15][16] Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примере грнчарије на свијету. Око 300. године прије н. е, народ Јајој је почео да насељава јапанска острва, мијешајући се са припадницима народа Јомон.[17] Током Јајој периода, који је почео око 500. године прије н. е, унапређена је техника узгоја пиринча,[18] настао је нови вид израде грнчарије и металургије, доносен из Кине и Кореје.[19]

Први писани запис о Јапану налази се у кинеској Књизи Хана.[20] Према Записима три краљевства, Јаматајкоку је било најмоћније краљевство на архипелагу током 3. вијека н. е. Будизам је на Јапански архипелаг дошао из Пекче на Корејском полуострву, али је на развој јапанског будизма првенствено утицала Кина.[21] Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа, а општеприхваћен је постао почетком Асука периода (592—710).[22]

Током Нара периода (710—784) успостављена је централизована јапанска држава, чија се власт налазила у Царској палати у Нари. Током Нара периода настала је јапанска књижевност, а развила се умјетност и архитектура инспирисана будизмом.[23] Вјерује се да је епидемија великих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва.[24] Цар Канму је 784. године преселио пријестоницу из Наре у Нагаокакјо, а затим у Хејанкјо 794. године, данашњи Кјото.

Овиме је почео Хејан период (794—1185), током ког је настала аутохтона јапанска култура, позната по својој умјетности, поезији и прози. У овом периоду настала је Прича о Генџију Мурасаки Шикибе и стихови јапанске химне Кимигајо.[25]

Будизам се током периода Хејан ширио углавном преко две школе, тендај творца Саича и шингон творца Кукаја. Школа чисте земље (Џодо-шу, Џодо шиншу) стекла је велики број сљедбеника у другој половини 11. вијека.

Феудализам[уреди]

Борба самураја са Монголима, током монголске инвазије Јапана; Суенага 1293. године
Самураји су могли убити обичног човјека због најмање увреде и њих се јапанско становништво јако плашило. Период Едо, 1798. година

Јапанска феудално доба одликује појава и доминација владајуће класе ратника – самураја. Након пораза клана Тајра 1185. године у Генпејском рату, опјеваном у епу Прича о Хејке, самураја Минамото но Јоритомо цар Го-Тоба је именовановао за шогуна, а Јоритомо је успоставио базу моћи у Камакури. Послије његове смрти, клан Хоџо је дошао на власт као намјесници шогуна. Током Камакура периода (1185—1333) из Кине се проширила Зен школа будизма и стекла наклоност међу класом самураја.[26] Камакура шогунат је одбио монголску инвазију 1274. и 1281. године, али га је на крају свргнуо цар Го-Дајго. Цара Го-Дајгоа је 1336. године поразио Ашикага Такауџи.

Ашикага је успоставио шогунат у Муромачију код Кјота. Овиме је отпочео Муромачи период (1336—1573). Ашикага шогунат је стекао славу за вријеме Ашикаге Јошимицу и култура заснована на зен будизму (умјетност Мијаби) је узнапредовала. Ово је довело до развоја Хигашијама културе и напредовала је до 16. вијека. С друге стране, насљедни Ашикага шогунат није успио да успостави контролу над феудалним господарима рата (даимјо), па је 1467. године избио грађански рат чиме је отпочео стогодишњи Сенгоку период (Доба земље у рату).[27][28]

Током 16. вијека у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размјена између Јапана и Запада. Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа. Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573—1603). Након што је убијен 1582. године, његов насљедник Тојотоми Хидејоши је 1590. ујединио земљу и покренуо двије неуспјеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.[29]

Као намјесник Хидејошијевог сина, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања ратам Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године. Од цара Го-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио).[30] Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима су буке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа;[31] и 1639 године. сакоку (затворена земља) изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603—1868).[32] Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.[33]

Савремено доба[уреди]

Цар Меиџи (1868—1912), у чије име је обновљена царска власт на крају Токугава шогуната

Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери приморао је Јапан да се отвори за спољашњи свијет склањањем Споразума из Канагаве 31. марта 1854. године. Слични споразуми који су услиједили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу. Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).[34]

Упуштајући се у активан процес вестернизације током Меиџи обнове 1868. године, Јапан је прихватио западне политичке, правосудне и војне институције и западни културни утицај интегрисао је традиционалну културу са савременом индустрализацијом. Кабинет је организовао Државни савјет, доио Меиџи устав и сазвала Теикоку-гикаи (Царско вијеће). Током Меиџи обнове Јапанско царство је постало индустријализована свејтска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења своје сфере утицаја. Иако су Француска и Уједињено Краљевство показале неки интерес, европске силе су увелико игнорисале Јапан и умјесто њега су концентрисале на Кину. Француска се повукла свог неуспијеха у Мексику и пораза од Нијемаца.[35] Након побједа у Првом кинеско-јапанском рату (1894—1895) и Руско-јапанском рату (1904—1905), Јапан је овладао територијом Тајвана, Кореје и јужном половином Сахалина.[36] Осим империјалистичких успијеха, Јапан је такође много уложио у свој привредни раст, што је довело до раздобља привредног процвата у земљи, који је трајао до Велике кризе.[37] Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.[38]

Кинески генерали се предају Јапанци у Кинеско-јапанском рату (1894—1895)

У Првом свјетском рату, Јапан се придружио Савезници и заузео њемачке посједе, правећи напредак у Кини. Почетак 20. вијека био је раздобље Таишо демократије (1912—1926), али је двадесетих година крхка демократија пала под политичком помаком га статизму, доношењем закона против политичких дисидената и низа неуспијелих пучева. Овај процес је убрзан тридесетих година, растом новим радикалних националистичких скупина које су дијелиле непријатељство према либералној демократији и посвјећеност према експанзионизму у Азији. Јапански експанзионизам и милитаризам, заједно са тоталитаризмом и ултранационализмом преобликовао је земљу. Јапан је 1931. године извршио инвазију и окупацију Манџурије и због међународне осуде овог акта, напустио је Друштво народа 1933. године. Јапан је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Њемачком, а потписивањем Тројног пакта 1940. постао је дио Сила Осовине.[39] Совјетско-јапански пакт о неутралности је потписан 13. априла 1941. године.[40]

Јапански званичници потписују предају Савезницима 2. септембра 1945. године у Токијском заливу, чиме је завршен Други свјетски рат

Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијање Другог кинеско-јапанског рата (1937—1945). Јапанска царска војска је брзо заузела кинеску пријестоницу Нанкинг и починила велики масакр.[41] Године 1940. извршена је инвазију на Француску Индокину, након чега су САД увеле нафтни ембарго Јапану.[42] Јапанске снаге су 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненадни напад на Перл Харбор, напале британске снаге у Малаји, Сингапуру и Хонгконгу и објавиле рат САД и Британској империји, доводећи САД и УК на Тихоокеанско ратиште Другог свјетског рата.[43] Након савезнички побједа широм Тихог океана у наредне четири године, које су довеле до совјетске инвазије Манџурије и атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године, Јапан је 15. августа исте године пристао на безусловну предају.[44] Током рата Јапан, колоније, Кине и остале учеснице погинуло је десетине милиона људи, а највећи дио јапанске индустрије и инфраструктуре је уништен. Након рата Савезници (предвођени САД) са окупираних подручја и војних кампова широм Азије иселили су неколико милиона етничких Јапанаца, тим у великој вјери елиминишући Јапамску империју и обнављајући независност освојених територија.[45] Такође, Савезници су 3. маја 1946. формирали Међународни војни трибунал за Далеки исток ради суђења за ратне злочине јапанским генералима.

Јапан је 1947. године усвојио нови либерално-демократски устав. Савезничка окупација Јапана је окончана споразумом у Сан Франциску 1952,[46] а Јапан је постао чланица Организације уједињених нација 1956. године. Недуго затим, Јапан је почео да бележи убрзани привредни раст да би постао 2. највећа привреда свијета, све до 2010. када је то мјесто преузела Кина. Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. вијека када је држава запала у велику рецесију. Почетком 21. вијека дошло је постепеног опоравка привреде.[47] Најснажнији забиљежени земљотрес у историји Јапана погодио је ову земљу 11. марта 2011, што је изазвало Фукушимску катастрофу, једну од најгорих катастрофа у историји нуклеарне енергије.[48]

Географија[уреди]

Поглед на Јапански архипелаг из свемира

Јапан укупно има 6.852 острва која се протеже дуж тихоокеанске обале источне Азије. Земља, укључујући сва острва под својом контролом, лежи између 24° и 46° сјеверне географске ширине и 122° и 146° источне географске дужине. Матична острва, од сјевера према југу, јесу Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу. Рјукју острва, која укључују Окивану, острвски су ланац јужно од Кјушуа. Заједно та острва чине заједницу познату као Јапански архипелаг.[49]

Око 73% површине земље је под шумама, планинама и неодговарајуће за пољопривреду, индустрију или становање.[50][51] Због тога, насељиво подручје, која се претежно налази у приобаљу, има изузетно високу густину становништва. Јапан је једна од најгушће насељених земаља на свијету.[52]

Јапанска острва су смјештена у вулканској зони Тихоокеанског ватреног прстена. Она су првенствено резултат великих океанских покрета током хиљада милиона година од средње силура до плеистоцена као резултат субдикције Филипинске морске плоче испод континенталне Амурске и Окинавске плоче на југу и субдукције Тихоокенаске плоче испод Охотске плоче на сјеверу. Босо тачка тројног пуцања на обали Јапана је тачка тројног пуцања гдје се Сјеверноамеричка, Тихоокеанске и Филипинска морска плоча сусрећу. Јапан је првобитно био повезан са источном обалом Евроазије. Субдукција плоча је повукла Јапан на исток, чиме је прије око 15 милиона година створено Јапанско море.[53]

Јапан има 108 активних вулкана. Током 20. вијека појавило се неколико нових вулкана, укључујући Шова-шинзан на Хокаиду и Мјојин-шо на стијенама Бенесу у Тихом океану. Деструктивни земљотреси, који често доводе до цунамија, јављају се неколико пута у сваком вијеку.[54] Велики земљотрес у Канту 1923. године усмртио је преко 140 хиљада људи.[55] Скорији земљотреси били су велики земљотрес у Ханшину 1995. и земљотрес у Тохоку 2011. године, који је био магнитуде 9,1[56] погодио је Јапан 11. марта 2011. и изазвао је велики цунами. Јапан је у значајној мјери склон земљотресима, цунамијима и ерупцији вулкана због свог географског положаја на Тихоокеанском ватреном прстену.[57] Има 17. највећи ризик од природних непогода, мјерен према Индексу свјетског ризика 2016. године.[58]

Клима[уреди]

Клима Јапана је претежно умјерена, али знатно варира од сјевера према југу. Јапанске географске каратеристике климу дијеле у шест главних климатских зона: Хокаидо, Јапанско море, Средишња висија, Унутрашње јапанско море, Тихи океан и Рјукју острва. Најсјевернија зона, Хокаидо, има умјереноконтиненталну климу са дугим, хладним зимама и веома топлим до хладним љетима. Падавине нису обилне, али острва обично имају велике снијежне наносе током зиме.[59]

У зони Јапанског мора, на западној обали Хоншуа, сјевернозападни зимски возови доносе јаке снијежне падавине. У љето, регион је хладнији од тихоокеанске зоне, иако понекад долази до екстремно вруће температуре због фена. Средиња висија има типичну унутрашњу умјереноконтиненталну климу, са великим температурним разликама између љетњег и зимског доба, као и велике дневне варијације; падавине су лагане, иако су зими обично снијежне. Планине региона Шикоку и Чугоку чувају Унутрашње море од сезонских вјетрова, доносећи благи временски период током током цијеле године.[59]

Тихоокеанску обалу одликује влажна суптропска клима са блажим зимама са повременим падавинама и врућим, влажним љетима због југозападног сезонског вјетра. Рјукју острва имају суптропску климу, са топлим зимама и врућим љетима. Падавине су веома обилне, посебно током кишне сезоне.[59]

Просјечна зимска температура у Јапану је 5,1 °C, а просјечна љетња температура је 25,2 °C.[60] Највиша температура икад измјерена у Јапану је 41,1 °C, а забиљежена је 23. јула 2018. године.[61] Главна кишна сезона почиње почетком маја на Окинави и кишни облаци се постепено помјерају на сјевер до Хокаида крајем јула. На већини Хоншуа, кишна сезона почиње прије средине јуна и траје око шест недјеља. Крајем љета и почетком јесени, тајфуни обично доносе јаку кишу.[60]

Биодиверзитет и животна средина[уреди]

Јапански макакији у Парку мајмуна Јигокудани важни су због посјете бањи током зиме

Јапан има девет шумских екорегиона који одражавају климу и географију острва. Екорегиони се крећу од суптропских влажних широколисних шума на Рјукју и Бонин острвима до умјерених широколисних и мјешовитих шума у средишњим климатским регионима на матичним острвима, до умјерних четинарских шума у хладним, зимских дијеловима сјеверних острва.[62] Јапан има преко 90.000 врста дивљих животиња, укључујући смеђег медвједа, јапанског макакија, јапанског ракунског пса, великог јапанског пољског миша и јапанског џиновског даждевњака.[63] Велика мрежа националних паркова је успостављена како би заштитила важне области флоре и фауне, као и 37 Рамсарских мочварних подручја.[64][65] Четири локације су уписане на Унесков списак Свјетске баштине због њихове изванредне природне љепоте.[66]

У периоду брзог привредног раста након Другог свјетског рата, влада и индустријске корпорације су мијењале политике животне средине; због тога, загађеност животне средине је било распрострањено током педесетих и шездесетих година. Одговарајући на све већу забринутост око овог проблема, влада је 1970. донијела неколико закона о заштити животне средине.[67] Нафтна криза 1973. године подстакла је ефикасну употребу енергије због недостатка припродних ресурса у Јапану.[68] Садашњи проблеми животне средине укључују загађеност ваздуха у урбаним срединама (NOx, суспедоване честице и токсини), управљање отпадом, еутрофикација воде, очување природе, управљање хемикалијама и међународном сарадњом за очување.[69]

Током јуна 2015. године, планирана је изградња више од 40 електрана на угаљ или је било у изградњи. НВО Мрежа климатских дејстава најавила је Јапан као добитника награде „Фосил дана” за „максимално учествовање у блокирању напретка у климатској акцији”.[70]

Јапан се налази на 20. мјесту Индекса заштите животне средине из 2018. године, који мјери посвјећеност земље одрживости животне средине.[71] Као домаћин и потписник Кјото протокола 1997, Јапан је споразумом дужан смањити емисију угљен-диоксида и да преузме кораке како би сузбили климатске промјене.[72]

Урбанизација[уреди]

Јапан има укупно 811 градова. Постоји 14 званично признатих метрополитанских подручја у Јапану.[73] Највећа конурбација је Таихеијо појас (82,9 милиона становника) коју чине Милто, Цукуба, Токио, Нумазу, Шизуока, Хамамацу, Тојохаши, Нагоја, Јокаичи, Кјото, Осака, Кобе, Химеји, Вакајама, Токушима, Окајама, Такамацу, Фукујама, Хирошима, Мацујама, Китакјушу, Фукуока и Оита.[74]


Политички систем[уреди]

Акихито
Шинзо Абе
Цар Акихито (лијево) и предсједник Владе Шинзо Абе (десно)

Јапан је уставна монархија са ограниченом влашћу цара. Као церемонијалног шефа државе, уставом одређена улога Цара је „симбол Државе и јединства народа“ и он нема стварну власт. Извршну власт имају предсједник Владе и његов кабинет, док суверенитет припада јапанском народу.[75]

Законодавно тијело Јапана је Кокаји, са сједиштем у токијском округу Чијода. Кокаји је дводомо законодавно тијело, које се састоји од доњег Шугина са 465 заступника, који се бирају на изборима сваке четврте године или када се распусти; и горњег Сангина са 242 заступника, који се бирају на изборима сваке шесте године. У Јапану је изборно право универзално за старије од 18 година,[76] са тајним гласањем за све изборне дужности.[75] Већину у Кокајију имају социјал-либерална Уставно-демократска странка Јапана (УДСЈ) и конзервативна Либерално-демократска странка (ЛДС). ЛДС је на власти скоро непрекидно од 1955. године, изузев кратких периода између 1993. и 1994. и од 2009. до 2012. године. Од новембра 2017. године, у доњем дому има 283 заступника, док у горњем дому има 125 заступника.

Зграда Кокајија

Предсједник Владе Јапана је шеф владе и имену га цар, након што га Кокаји одреди међу својим заступницима. Предсједник Владе је шеф Кабинета и он именује и разрјешује министре. Након побједе ЛДС на општим изборим 2012. године, Шинзо Абе је 26. децембра 2012. преузео дужност предсједника Владе од Јошихика Ноде.[77]

Током историје под великим утицајем кинеског права, правни систем Јапана се независно развио током Едо периода кроз текстове као што су Куџиката Осадамегаки.[78] Међутим, од краја 19. вијека законодавство све више преузима одредбе континенталног права, првенствено њемачког. На примјер, јапанска влада је 1896. усвојила грађански законик заснован на нацрту њемачког Грађанског законика (немачки: Bürgerliches Gesetzbuch); уз измјене након Другог свјетског рата и даље је на снази.[79] Законе које Кокаји прослиједи Цару, он мора потврдити, без могућности да их одбије. Судски систем Јапана је подијељен на четири основна нивоа: Врховни суд и три степена нижих судова.[80] Главно тијело јапанског статутног права се назива Шест законика.[81]

Административна подјела[уреди]

Административна бирократија Јапана је подијељена на три основна нивоа: национални, префектуални и општински.

Испод националног нивоа налази се 47 префектура, од којих сваки има непосредно изабраног гувернера, законодавне и административне органе.[a] Свака префектура је подијељена на градове, вароши и села.[82] У земљи се тренутно врши административна реорганизација спајањем више градова, вароши и села једних са другима. Овиме ће бити смањен број подпрефектурних административних региона и очекује се да ће довести до смањења административних трошкова.[83] Постоје двије врсте подпрефектуалне подијеле, то су подпрефектуре и окрузи. Подпрефектуре су самоуправне јединице које су фокусиране на мјесна питања испод префектуалног нивоа.[84] Окрузи су географске и статистичке јединице које се састоје од једне или више општина. Налазе се испод нивоа префектуре и изнад вароши и села, једанке са градовима.[85]

Општина су заједнички назив за градове, вароши и села која су мјесни јавни субјекти. Свака префектура се састоји од одређеног броја општина, а према подацима од 1. априла 2017. године укупан број општина био је 1.718.[86]

ХокаидоПрефектура АомориПрефектура АкитаПрефектура ИватеПрефектура ЈамагатаПрефектура МијагиПрефектура ФукушимаПрефектура НигатаПрефектура ТочигиПрефектура ГунмаПрефектура ИбаракиПрефектура НаганоПрефектура СаитамаПрефектура ЧибаТокиоПрефектура КанагаваПрефектура ТојамаПрефектура ИшикаваПрефектура ГифуПрефектура ФукујПрефектура ЈаманашиПрефектура ШизуокаПрефектура АичиПрефектура ШигаПрефектура КјотоПрефектура МијеПрефектура НараПрефектура ХјогоПрефектура ОсакаПрефектура ВакајамаПрефектура ТоториПрефектура ОкајамаПрефектура ШиманеПрефектура ХирошимаПрефектура ЈамагучиПрефектура КагаваПрефектура ТокушимаПрефектура ЕхимеПрефектура КочиПрефектура ФукуокаПрефектура ОитаПрефектура СагаПрефектура НагасакиПрефектура КумамотоПрефектура МијазакиПрефектура КагошимаПрефектура ОкинаваТокиоПрефектура КанагаваПрефектура ОсакаПрефектура ВакајамаRegions and Prefectures of Japan 2 sr.svg
О слици

Спољни односи[уреди]

Јапан има успостављене дипломатске односе са скоро свим независним земљама. Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда,[87] Међународноg монетарноg фонда,[88] Међународног тијела за морско дно,[89] Интерпарламентарне уније,[90] Интерпола,[91] Организације за забрану хемијског оружја,[92] Организације уједињених нација,[93] Групе свјетске банке,[94] Свјетска трговинске организације,[95] Групе 7 (бивше Групе 8),[96] Групе 20,[97] Дијалога за азијску сарадњу,[98] Азијско-пацифичке економске сарадње,[99] Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије,[100] Секретеријата за трилатералну сарадњу[101] и Организације за економску сарадњу и развој.[102] Са 9,68% приложеног новца у буџет ОУН, Јапан је други највећи приложник.[103] Током 2014. донирао је 9,2 милијарде долара, чиме је постао пети највећи донатор званичне развојне помоћи на свијету.[104]

Јапан са САД има блиске везе. Од пораза у Другом свјетском рату, САД и Јапан имају блиске привредне и одбрамбене односе. САД су главно тржиште за јапански извоз и главни извор јапанског увоза, и оне су обавезне да бране земљу, имајући војне базе широм Јапана дјелимично у ту сврху.[105]

Јапан оспорава руски суверенитет над Јужним курилским острвима (укључујући скупине Еторофу, Кунашири, Шикотан и Хабомаи), која је окупирао Совјетски Савез 1945. године.[106] Упитан је суверенитет Јужне Кореје над Лианкур стијенама.[107] Јапан има заоштерене односе са Народном Републиком Кином (НРК) и Републиком Кином (РК) због Сенкаку острва;[108] са НРК има заоштере односе и због статуса атола Окиноторишима.

Оружане снаге[уреди]

Мицубиши Ф-2 Ваздушних самообрамбених снага Јапана

Јапанска оружане снаге, Самоодбрамбене снаге Јапана (СОСЈ), састоје се од копнених, поморских и ваздушних снага. Вајни расходи Јапана су 8. највећи на свијету. Године 2017. војни издаци су износили 46,1 милијарду америчких долара, тј. око 0,9% БДП земље.[109]

Врховни командат СОСЈ је предсједник Владе, док војна власт на кабинетском нивоу прелази са предсједника Владе на министра одбране.[110] У члану 9. Устава наведено је да се Јапан одриче права да прогласи рат или употреби војну силу у међународним споровима. је забрањено да објављује рат или да користи војну силу у међународним сукобима[111]. Јапан се налази на 2. мјесту међу азијским и на 9. мјесту међу свјетским земљама према Индексу глобалног мира 2018. године[112].

СОСЈ према подацима имају 247.154 активних припадника и 47.900 резервиста.[113] Када су СОСЈ основане, жене су регрутоване искључиво за услуге његе. Прилике су проширене прилично кад је женама допуштене да се придруже комуникационој служби КСОСЈ 1967. године и комуникацијским службама ПСОСЈ и ВСОСЈ 1974. године. До 1991. године више од 6.000 жена је било у саставу СОСЈ.[114]

Представници јапанске војне индустрије траже од владе да укине забрану извоза оружја ради учествовања у мултинационалним пројектима, као што је израда Здруженог јуришног ловца.[115]

Разарач класе Конго Поморских самоодбрамбених снага Јапана

Поморске снаге редовно учествују у поморским вежбама Римпака.[116] Маја 2014. премијер Шинзо Абе изјавио је да Јапан више не жели да буде пасиван и да намјерава да преузме већу одговорност за регионалну безбедност. Он је рекао да Јапан жели да има кључну улогу и сусједним земљама је понудио помоћ.[117]

Јапан је потписник безбједносних споразума са Аустралијом из марта 2007.[118] и Индијом из октобра 2008.[119]

Демографија[уреди]

Становништво[уреди]

Поглед на Токијо
Аину народ, етничка мањина из Јапана

Бројност становништва Јапана се процјењује на око 128 милиона, од чега 80% живи на острву Хоншу. Јапанско друштво је лингвистички, етнички и културно хомогено,[120][121] сачињено од 98,5% етничких Јапанаца,[50] са малим бројем страних радника.[120] Корејци,[122] Кинези, Филипинци, Бразилци претежног јапанског поријекла,[123] Перуанци пртеженог јапанског поријекла и Американци су међу малим мањинским групама у Јапану.[124] Године 2003, било је око 134.700 нелатиноамеричких западњака (не укључујући више од 33.000 америчког војног особља и њихових породица смјештених широм земље)[125] и 345.000 латиноамеричких исељеника, од којих су 274.700 били Бразилци (који су првенствено потомци Јапанаца, или никеј, заједно са својим супружницима), највећа су заједница Западњака.[126]

Најдоминантнија домаћа етничка група у Јапану је Јамато народ; главне етничке групе укључују старосједилачки Аину[127] и Рјукју народи, као и друштвене мањинске групе као што је буракумин.[128] То су особе мјешовитог поријекла, а које су уграђене у Јамато народ, као што су они са Бонин острва.[129] Године 2014, ненатурализовани радници рођени изван Јапана чинили су 1,5% укупног броја становника.[130] Јапан се сматра етнички хомогеним и не скупља податке о етничком или расном поријеклу за јапанске држављане; извори се разликују у погледу таквих тврдњи, са најмање једном анализом која описује јапанско друштво као мултиетничко,[131] док према је другој анализи број јапанских држављана страног поријекла минималан.[121] Већина Јапанаца наставља да види Јапан као монокултурно друштво. Бивши предсједник Владе и садашњи министар финансија Таро Асо описује Јапан као нацију која има „једну расу, једну цивилизацију, један језик и једну културу”, што су критиковали представници мањина као што је Аину народ.[132]

Јапан има други најдужи животни вијек на рођењу на свијету: 83,5 године за особе рођене у периоду 2010—2015.[133][134] Јапанско становништво убрзано стари што је резултат бејби бума послије Другог свјетског рата, праћено смањеном стопом наталитета. Године 2012, око 24,1% укупног становништва имала је преко 65 година, а пропорцијално до 2050. године се очекује да ће тај број порасти на 40%..[135]

Религија[уреди]

Религија у Јапану (подаци од 2000)[136]

  Народни шинтоизам или „нерелигиозност”[b] (51,82%)
  Будизам (34,9%)
  Без одговора (6,98%)

На основу члана 20. устава Јапана у земљи је загарантована пуна религијска слобода. Горње процјене показују да 84—96% јапанског становништва види шинтоизам као своју националну религију (50—80% у обзир узимају и степен синкретизма са будизмом, шинбуцу-шуго).[138][139] Међутим, ове процјене су засноване на посјети храмовима, а не на броју правих вјерника. Број шинтоистичких храмова у Јапану се провјењује на око 100.000.[140] Према осталим другијама процјењује се да само 30% становништва идентификује као припадник религије.[141] Према Едвину Рајшауеру и Маријусу Џенсену, око 70—80% Јапанаца себе не сматра припадником ниједне религије. Ипак, ниво учешћа остаје висок, нарочито током свечаности и догађаја као што је прва посјета шинтоистичком храму у Новој години. Таоизам и конфучијанизам из Кине утицали су на јапанске обичаје и увјерења.[142] Јапанске улице су украшене током Табанате, Обона и Божића.[139]

Шинтоизам је највећа религија у Јапану, који практикује око 80% становништва, али се ипак мали број у идентификује као „шинтоисти” у истраживањима.[140] То се догађа због чињенице да „шинтоизам” у Јапану има различита значења: већина Јапана посјећује шинтоистичке храмове и клања се камијима без припадања одређеној шинтоистичкој организацији, а с обзиром да не постоје формални ритуал којим се постоја припадник народног шинтоизма, чланство шинтоизма се често процјењује према бројну оних који су припдружени организованим шинтоистичким сектама. Шинтоизам има око 100.000 храмова[140] и 78.890 свештеника у земљи.[143] Будизам је први пут стигао у Јапан у 6. вијеку; уведен је 538. или 552. године из краљевства Печке на Корејском полуострву.[144]

Хришћанство у Јапан су први пут донијели језуитски мисионари почетком 1549. године.[145] Данас, мање од 1%[146][147][148] до 2,3% станованива се изјашњава као хришћани,[c] већина њих живи у западном дијелу земље, гдје су мисионарске дјелатности биле највеће у 16. вијеку. Префектура Нагасаки има највећи проценат хришћана: око 5,1% 1996. године.[149] Од 2007. године, било је око 32.026 свештеника и пастора у Јапану.[143] Током посљедњег вијека, неки западни обичају који су се првобитно повезивали са хришћанством (укључујући вјенчања западног стила, Дан заљубљених и Божић) постоли су популарни као секуларни обичаји међу многим Јапанцима.[150]

Муслимани у Јапану су већином, тачније 80—90%, потомци миграната рођених изван Јапана и њихови потомци, поријеклом првенствено из Индонезије, Пакистана, Бангладеша и Ирана.[151] Већина етничких Јапанаца муслимана су они који су се конвертовали ступајући у брак са имигрантима муслиманима.[152] Пјув рисирч центар процјењује да је 2010. у земљи било око 185.000 муслимана.[153]

Остале мањинске религије укључују хиндиузам, сикизам, јудаизам и од средине 19. вијека велики број новорелигијских покрета који су се појавили у Јапану.[154]

Језик[уреди]

Више од 99% становника говори јапански као матерњи језик.[50] Јапански је аглутинативни језик који се одликује системом почасти, што одражава хијерархијску природу јапанског друштва, са глаголским формама и одређеним рјечником који указује на релативни статус говорника и слушаоца. Јапански систем писања користи канџи (кинеско писмо) и два сета кана (слогови засновани на курзивном писму и коријеном из канџија), као и латинским алфабетом и арапским бројевима.[155]

Поред јапанском, рјукјуански језици (амами, кунигами, окинавски, мијако, јаејама, јонагуни), који су дио јапонске језичке породице, говоре се на Рјукјуанском острвском ланцу. Мало дјеце научи ове језике,[156] али посљедњих година мјесне власти настојале су повећају свијест о традиционалним језицима. Окинавски дијалекат јапанског говори се у овом региону. Аину језик, који нема доказане везе са јапанским или другим језиком, јесте умирући језик, са само неколико старијих матерњих говорника који су остали на Хокаиду.[157] Јавне и приватне школе уопштено захтјевају од ученика да узимају часове јапанског језик, као и часове енглеског језика.[158]

Проблеми[уреди]

Промјене у демографској структури створиле су низ друштвених питања, нарочито у потенцијалном паду броја радно способних и повећања трошкова социјалног осигурања, као што је јавни план пензија.[159] Све већи број млађих Јапанаца не ступа у брак или нема дјеце. Године 2011, јапанско становништво је у паду пет година, смањујући се за 204.000 на 126,12 милиона људи. То је највећи пад од 1947. године, када су сакупљени први подаци.[160] Овај пад је погоршао цунами и земљотрес у марту 2011. године, у коме је живот изгубило скоро 16.000 људи.[161]

Процјењује се да ће број становника до 2060. године пасти на 96,69 милиона;[135][162] демографи и владини планери су тренутно у горућој расправи о томе како се носити са тим проблемом.[163] Понекад се као рјешење предлажу имиграција и радни подстицај како би се обезбједила млада радна снага.[164][165] Јапан прихвата годишње просјечно 9.500 нових држављана за натурализацију.[166] Према Високом комесаријату ОУН за избјеглице, Јапан је 2012. године прихватио 18 изгјеблица за стално насељење,[167] док су САД прихватиле 76.000.[168]

Јапан пати од високе стопе самоубиства.[169][170] Године 2009, број самоубистава је премашио 30.000 дванаесту године заредом.[171] Самоубиство је водећи узрок смрти за особе испод 30 година.[172]

Образовање[уреди]

Студенти прослављају након објаве резултата пријемних испита на Универзитет у Токију

Основне школе, средње школе и универзитети су успостављени током Меиџи обнове 1872. године.[173] Од 1947. године, обавезно образовање у Јапану обухвата основну и нижу средњу школу, које заједно трају 9 година (од 6 до 15 година старости). Скоро сва дјеца настављају школовање у трогодишњој вишој средњој школи.

Јапански образновни систем је одиграо средишњу улогу у опоравку земље и брзом привредном расту у десетљећима након завршетка Другог свјетског рата. Након рата усвојени су закони којима је дефинисан школски систем који је дјеловао неколико десетљећа: шестогодишња основна школа, трогодишња нижа средња школа, трогодишња виша средња школа и дво или четворогодишњи универзитет. Од априла 2016. године, разне школе су отпочеле школску годину са интегрисаном основном школом и нижом средњом школом у деветогодишњи програм обавезног школовања, у нади да ће ублажити насиље и изостанке; надлежно министарство планира да овај приступ усвоји у цијелој земљи у наредним годинама.[174]

Јапан је најуспјешнија земља Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) у књижевности, математици и науци, са просјечниом оцјеном од 529 поена по ученику и налази се међу земљама са најобразованијом радном снагом.[175] Јапанско становништво је добро образовано и друштво високо врједнује образовање као основу за друштвену покретљивост и за стицање запослења у високотехнолошкој привреди земље. Износ који Јапан изваја за образовање у просјеку је мањи од просјека ОЕСР. Иако је расход по ученику у Јапану веома висок, укупни расходи у односу на БДП остају мали.[176] Године 2015, јавни издаци на образовање у Јапану износили су само 3,5% БДП, што је испод просјека ОЕСР који је 4,7%.[177] Године 2014, земља је према ранг списку ОЕСР била четврта са 48% становника од 25—65 година који су остварили високошколско образовање. Поред тога, бакалауреати од 25 до 34 године чине 59% јапанских диплома, што је на другом мјесту у ОЕСР одмах иза Јужне Кореје.[178] Око 75,9% дипломаца средње школе похађа универзитет, нижи колеџ, трговачку школу или другу високошколску установу.[179]

Два врхунска јапанска универзитета су Универзитет у Токију и Универзитет у Кјоту,[180] чији су студенти стекли чак 16 нобелових награда. Програм за међународну процјену ученика којим координише ОЕСР тренутно рангира укупно знање и вјештине јапанских петнаестогодишњака као 6. на свијету.[181]

Здравство[уреди]

У Јапану, здравствену заштиту пружају државне и мјесне власти. Плаћање личних медицинских услуга се нуди путем универзалног система здравственог осигурања који обезбјеђује релативну једнакост приступа, уз накнаду коју одређује владина комисија. Људи без осигурања преко послодавца могу учествовати у државном програму здравственог осигурања којим руководе мјесне власти. Од 1973. године, свим старијим лицима се пружа осигурање које финансира влада.[182] Пацијенти могу сами одабрати љекара или установу у којој желе вршити своје лијечење.[183]

Привреда[уреди]

Сједиште Банке Јапана у Чуу у Токију
Токијска берза, једна је од највећих берза у Азији[184]
Гинза, луксузно потрошачко подручје у Токију

Јапан је трећа највећа национална привреда на свијету, послије Сједињених Држава и Кине, у смислу номиналног БДП,[185] и четврта највећа привреда свијета, послије Сједињених Држава, Кине и Индије, у смислу паритета куповне моћи. Јавни дуг Јапана је 2016. године износио више од 230% његовог бруто домаћег производа, највећи од било које државе на свијету.[186] У августу 2011. године, Мудијев кредитни рејтинг је умањио дугорочни суверени дуг за један степен са Aa3 на Aa2 у складу са величином државног дефицита и степена задуживања. Велики буџетски дефицит и државни дуг од свјетске рецесије 2009. године, а затим и земљотреси и цунами у марту 2011. узроковали су смањење рејтинга.[187] Услужни сектор чини три четвртине бруто домаћег производа.[188]

Јапан има велики индустријски капацитет и дом је неких од највећих и технолошки најнапреднијих произвођача моторних возила, електричних уређаја, машинских алата, челичних и обојених метала, бродова, хемијских супстанци, текстила и прерађене хране. Пољопривредна пословања у Јапану култивишу око 13% јапанског земљишта, а Јапан чини приближно 15% свјетског улова рибе, одмах послије Кине.[50] Од 2017. године, јапанска радна снага се састоји од 65,01 милиона радника. Јапан има ниску стопу незапослености од око 2,9%.[50] Око 20 милиона људи, или око 17% становништва, нашло се 2007. године испод линије сиромаштва.[189] Становање у Јапану одликују ограничена количина земљишта у урбаним подручјима.[190]

Од 2017. године, јапанско главно извозно тржиште су САД (19,4%), Кина (19%), Јужна Кореја (7,6%), Хонгконг (5,1%) и Тајланд (4,2%). Главнину извоза чине превозна опрема, моторна возила, производи од гвожђа и челика, полупроводници и ауто-дијелови.[50] Главни увозници у Јапан су Кина (24,5%, САД (11%), Аустралија (5,8%), Јужна Кореја (4,2%) и Саудијска Арабија (4,1%).[50] Главнину узвоза у Јапан чине машинерија и опрема, фосилна горива, прехрамбени производи (нарочито говедина), хемикалије, текстил и сировине за јапанску индустрију. Према мјери тржишног удјела, јапанско домаће тржиште је најмање отворено од било које земље ОЕСР.[191] Администрација Јуничира Коизумија започела је неке реформе које се тичу тржишне конкуренције, а стране инвестиције у Јапан су порасле.[192]

Јапан се нашао на 34. мјесту 2018. године према индексу лакоће пословања и има један од најмањих пореских прихода у развијеном свијету. Јапанска варијанта капитализма има много својих особености: кејрецу предузећа су утицајна, а стално запослење и напредовање у каријери засновано на старости је релативно уобичајено у јапанском радном окружењу.[191][193] Јапанска предузећа су позната по методама управљања као што је „Тојота пут”, а дионачарска активност је ријетка.[194] Најпознатији јапански глобални брендови су Тојота, Хонда, Кенон, Нисан, Сони, Мицубиши, Панасоник, Уникло, Лексус, Субару, Нинтендо, Бриџстон, Мазда и Сузуки.[195]

Привредна историја[уреди]

Током Едо периода створена је основа за каснији привредни раст. У овом раздобљу изграђена је саобраћајна мрежа и основане су прве банке и осигуравајућа друштва.[196] Током Меиџи периода од 1868. у Јапану се развија тржишна привреда.[197] Тада су основана многа предузећа која и данас послују, а Јапан је постао најразвијенија држава Азије.[198] Период свеукупног привредног раста од шездесетих до осамдесетих година 20. вијека назван је Јапанско постратно привредно чудо: просјечна годишња стопа раста друштвеног производа током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека била је 7,5%, а током осамдесетих и почетка деведесетих година 20. вијека 3,2%.[199]

Привредни раст је значајно успорен током деведесетих година 20. вијека који се назива Изгубљеним десетљечем, углавном као нусефекат нереално високих цијена некретнина и великог прилива новца. Напори владе да оживи привредни раст нису имали успјеха, а додатни проблем им је нанело успоравање свјетске привреде 2000. године. Након 2005. привреда је показала снажне знаке опоравка; раст БДП-а те године износио је 2,8%, што је било више него у САД или Европској унији.[200]

Данас, Јапан се високо рангира по конкурентности и привредној слободи. Нашао се на 6. мјесту према извјештају о глобалној конкурентности за 2015—2016. годину.[201][202]

Култура[уреди]

Сумо рвање је традиционална јапанска борилачка вештина.

Напомене[уреди]

  1. ^ На јапаском језику, 43 префектуре носе назив кен (јапански: ), Кјото и Осака су фу (јапански: ), Хокаидо је до (јапански: ), а Токио је то (јапански: ). Иако различите по имену, у функцији су све исте.
  2. ^ „Без религије” (јапански: 無宗教 mushūkyō) на јапанском језику и начину размишљања идентификује оне који не припадају ниједној организованој религији. Јапанцима термин „религија” или „вјера” значи организована религија на моделу хришћанства, тј. религија са одређеним доктринама и захтјевима за припадности цркви. Према томе, када неко пита „која је твоја религија?”, већина Јапанаца одговара да они „не припадају ниједној религији”. Према студијама Јапанске радиодифузне корпорације (ЈРК), они Јапанци који се изјасне као нерелигиозни и тиме не припадају ниједној организованој религије, уствари учествују у народној ритуалној димензији шинтоизма. Ама Тошимару у књизи „Зашто су Јапанци нерелигиозни? из 1996 .године, објашњава да се људи који не припадају ниједној организованој религији уствари редовно моле и нуде дарове предацима и заштитним божанствима на приватним олтарима и Шинтоистичким храмовима и изјашњавају се као нерелигиозни. За оно што ЈРК дефинише као „народна религија” Ама користи термин „природна религија”, док остали научници користе назив „нипоизам” или „заједничка религија”.[137]
  3. ^ Према Денцу истраживању 2006. године: 1% су протестанти, 0,8% католици и 0,5% православци.[136]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ „Where does the name Japan come from?”. Приступљено 29. 01. 2017. 
  3. ^ Piggott, Joan R. (1997). The emergence of Japanese kingship. Stanford University Press. стр. 143—144. ISBN 978-0-8047-2832-4. 
  4. ^ „121 AD: Wakoku, The Land Of The Submissive Dwarf People?”. Приступљено 29. 01. 2017. 
  5. ^ „Why Japan is Japan? How Japan became Japan?”. Приступљено 29. 01. 2017. 
  6. ^ „Wa: The Spirit of Harmony and Japanese Design Today | Concept, Works, and Catalogue”. Приступљено 29. 01. 2017. 
  7. ^ Boxer, Charles Ralph (1951). The Christian century in Japan 1549–1650. University of California Press. стр. 1—14. ISBN 978-1-85754-035-2. 
  8. ^ Editors of the American Heritage Dictionaries, ур. (13. 10. 2004). Word Histories and Mysteries: From Abracadabra to Zeus. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 9780547350271. 
  9. ^ Boxer, C.R. (1993). The Christian century in Japan 1549-1650 (на језику: енглески) (Reprinted. изд.). Manchester: Carcanet in association with the Calouste Gulbenkian Foundation, The Discoveries Commission, Lisbon, the Fundação Oriente, Lisbon. стр. 11, 28—36, 49—51. ISBN 978-1-85754-035-2. 
  10. ^ Frédéric, Louis (2002). Japan Encyclopedia (на језику: енглески). The Belknap Press of Harvard University Press. стр. 143. ISBN 978-0-674-00770-3. Приступљено 29. 01. 2017. 
  11. ^ Keally, Charles T. (27. 04. 2009). „Kofun Culture”. www.t-net.ne.jp (на језику: енглески). Japanese Archaeology. Приступљено 28. 07. 2018. 
  12. ^ Kitagawa, Joseph Mitsuo (1987). On Understanding Japanese Religion (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 145. ISBN 978-0-691-10229-0. Приступљено 28. 07. 2018. »emphasis on the undisrupted chronological continuity from myths to legends and from legends to history, it is difficult to determine where one ends and the next begins. At any rate, the first ten legendary emperors are clearly not reliable historical records.« 
  13. ^ Szczesniak, Boleslaw (1954). „The Sumu-Sanu Myth. Notes and Remarks on the Jimmu Tenno Myth”. Monumenta Nipponica (на језику: енглески). 10 (1/2): 107—126. doi:10.2307/2382794. Приступљено 28. 07. 2018. 
  14. ^ Travis, John. „Jomon Genes - Using DNA, researchers probe the genetic origins of modern Japanese” (на језику: енглески). University of Pittsburgh. Приступљено 28. 07. 2018. 
  15. ^ Matsumara, Hirofumi; Dodo, Yukio; Dodo, Yukio (2009). „Dental characteristics of Tohoku residents in Japan: implications for biological affinity with ancient Emishi”. Anthropological Science (на језику: енглески). 117 (2): 95—105. doi:10.1537/ase.080325. 
  16. ^ Hammer, Michael F.; Karafet, TM; Park, H; Omoto, K; Harihara, S; Stoneking, M; Horai, S; et al. (2006). „Dual origins of the Japanese: common ground for hunter-gatherer and farmer Y chromosomes”. Journal of Human Genetics. 51 (1): 47—58. PMID 16328082. doi:10.1007/s10038-005-0322-0. 
  17. ^ Denoon 2001, стр. 22–23.
  18. ^ „Road of rice plant”. National Science Museum of Japan. Архивирано из оригинала на датум 05. 04. 2015. Приступљено 22. 03. 2016. 
  19. ^ „Yayoi Culture (ca. 300 B.C.–300 A.D.)”. www.metmuseum.org (на језику: енглески). Metropolitan Museum of Art. Приступљено 28. 07. 2018. 
  20. ^ Takashi & Goodwin 1993, стр. 275.
  21. ^ Brown 1993, стр. 140–149.
  22. ^ Beasley 1999, стр. 42.
  23. ^ Totman 2002, стр. 64–79.
  24. ^ Hays 2005, стр. 31.
  25. ^ Totman 2002, стр. 79—87; 122—123.
  26. ^ Totman 2005, стр. 106–112.
  27. ^ Sanson 1961, стр. 42.
  28. ^ Sanson 1961, стр. 217.
  29. ^ Turnbull 2002, стр. 227.
  30. ^ Turnbull 2010, стр. 61.
  31. ^ Totman 2005, стр. 142–143.
  32. ^ Toby, Ronald P. (1977). „Reopening the Question of Sakoku: Diplomacy in the Legitimation of the Tokugawa Bakufu”. Journal of Japanese Studies. 3 (2): 323—363. doi:10.2307/132115. 
  33. ^ Ohtsu, M.; Ohtsu, Makoto (1999). „Japanese National Values and Confucianism”. Japanese Economy. 27 (2): 45—59. doi:10.2753/JES1097-203X270245. 
  34. ^ Totman 2005, стр. 289–296.
  35. ^ Herbert Norman, E. (1946). Japan's Emergence as a Modern State. New York: Inst. Pacific Relations. стр. 46. 
  36. ^ Matsusaka 2009, стр. 224–241.
  37. ^ A. Baran, Paul (1962). The Political Economy of Growth. New York: Monthly Review Press. стр. 160. 
  38. ^ Hiroshi 1999, стр. 17.
  39. ^ „The Axis Alliance”. iBiblio. Приступљено 16. 01. 2011. 
  40. ^ Totman 2005, стр. 442.
  41. ^ „Judgment International Military Tribunal for the Far East, Chapter VIII: Conventional War Crimes (Atrocities)”. iBiblio. новембар 1948. 
  42. ^ Worth 1995, стр. 56, p=86.
  43. ^ „The Kingdom of the Netherlands Declares War with Japan”. iBiblio. Приступљено 27. 03. 2016. 
  44. ^ Pape, Robert A. (1993). „Why Japan Surrendered”. International Security. 18 (2): 154—201. doi:10.2307/2539100. 
  45. ^ Watt 2010, стр. 1–4.
  46. ^ Coleman, Joseph (06. 03. 2007). „'52 coup plot bid to rearm Japan: CIA”. The Japan Times. Приступљено 27. 03. 2016. 
  47. ^ „Japan scraps zero interest rates”. BBC News. 14. 07. 2006. Приступљено 27. 03. 2016. 
  48. ^ Fackler, Martin; Drew, Kevin (27. 03. 2016). „Devastation as Tsunami Crashes Into Japan”. The New York Times. Приступљено 11. 03. 2011. 
  49. ^ McCargo, Duncan (2000). Contemporary Japan (на језику: енглески). Macmillan. стр. 8—11. ISBN 9780333710005. 
  50. 50,0 50,1 50,2 50,3 50,4 50,5 50,6 Japan на сајту The World Factbook (на језику: енглески)
  51. ^ „Japan”. US Department of State. Приступљено 16. 01. 2011. 
  52. ^ „Population Density”. esa.un.org (на језику: енглески). Приступљено 27. 07. 2018. 
  53. ^ Barnes, Gina L. (2003). „Origins of the Japanese Islands” (PDF). University of Durham. Приступљено 01. 08. 2009. 
  54. ^ „Tectonics and Volcanoes of Japan”. volcano.oregonstate.edu (на језику: енглески). Приступљено 27. 07. 2018. 
  55. ^ James, C.D. (2002). „The 1923 Tokyo Earthquake and Fire”. University of California Berkeley. Приступљено 16. 01. 2011. 
  56. ^ „M 9.1 – near the east coast of Honshu, Japan”. Earthquake.usgs.gov. 11. 07. 2016. Приступљено 29. 08. 2017. 
  57. ^ Israel, Brett (14. 03. 2011). „Japan's Explosive Geology Explained”. Live Science. Приступљено 17. 06. 2016. 
  58. ^ Matthias, Garschagen; Michael, Hagenlocher; Martina, Comes; Mirjam, Dubbert; Robert, Sabelfeld; Jin, Lee, Yew; Ludwig, Grunewald; Matthias, Lanzendörfer; Peter, Mucke; Oliver, Neuschäfer; Simone, Pott; Joachim, Post; Stephanie, Schramm; Dorit, Schumann-Bölsche; Bruno, Vandemeulebroecke; Torsten, Welle; Joern, Birkmann (2016). World Risk Report 2016 (PDF) (на језику: енглески). стр. 64. ISBN 9783946785026. Приступљено 27. 07. 2018. 
  59. 59,0 59,1 59,2 Karan, Pradyumna (2005). Japan in the 21st Century: Environment, Economy, and Society (на језику: енглески). University Press of Kentucky. стр. 18—21, 41. ISBN 978-0-8131-2342-4. Приступљено 29. 07. 2018. 
  60. 60,0 60,1 „Climate”. www.jnto.go.jp (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 27. 07. 2018. Приступљено 29. 07. 2018. 
  61. ^ „Record High in Japan as Heat Wave Grips the Region” (на језику: енглески). 23. 07. 2018. Приступљено 29. 07. 2018. 
  62. ^ „Flora and Fauna: Diversity and regional uniqueness” (на језику: енглески). Embassy of Japan in the USA. Архивирано из оригинала на датум 13. 02. 2007. Приступљено 01. 04. 2007. 
  63. ^ „The Wildlife in Japan” (PDF) (на језику: енглески). Ministry of the Environment. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 03. 2011. Приступљено 19. 02. 2011. 
  64. ^ „National Parks of Japan” (на језику: енглески). Ministry of the Environment. Приступљено 01. 05. 2011. 
  65. ^ „The Annotated Ramsar List: Japan” (на језику: енглески). Ramsar. Архивирано из оригинала на датум 17. 09. 2011. Приступљено 11. 05. 2011. 
  66. ^ „Japan – Properties Inscribed on the World Heritage List” (на језику: енглески). UNESCO. Приступљено 05. 07. 2011. 
  67. ^ 日本の大気汚染の歴史 (на језику: јапански). Environmental Restoration and Conservation Agency. Архивирано из оригинала на датум 01. 05. 2011. Приступљено 02. 03. 2014. 
  68. ^ Sekiyama, Takeshi. „Japan's international cooperation for energy efficiency and conservation in Asian region” (PDF) (на језику: енглески). Energy Conservation Center. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 02. 2008. Приступљено 16. 01. 2011. 
  69. ^ „Environmental Performance Review of Japan” (PDF) (на језику: енглески). OECD. Приступљено 16. 01. 2011. 
  70. ^ Elaine Kurtenbach (06. 06. 2015). „At G-7, Japan's energy plan is not all that green” (на језику: енглески). Associated Press. 
  71. ^ „Environmental Performance Index: Japan” (на језику: енглески). Yale University. Приступљено 26. 02. 2018. 
  72. ^ „Japan sees extra emission cuts to 2020 goal – minister” (на језику: енглески). Reuters. 24. 06. 2009. 
  73. ^ „Population Census 2015 Population Census Major Metropolitan Area and Metropolitan Area | Search from file | Search for statistics | Portal Site of Official Statistics of Japan”. www.e-stat.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  74. ^ „地 域 活 性 化 戦 略 (資料編) -少子高齢化時代の地域活性化検討委員会 報告書-” (PDF) (на језику: јапански). Приступљено 28. 07. 2018. 
  75. 75,0 75,1 „THE CONSTITUTION OF JAPAN”. japan.kantei.go.jp (на језику: енглески). 03. 11. 1946. Приступљено 26. 07. 2018. 
  76. ^ „Japan lowers voting age from 20 to 18 to better reflect young people's opinions in policies”. The Straits Times (на језику: енглески). 20. 06. 2016. Приступљено 26. 07. 2018. 
  77. ^ Fackler, Martin (26. 12. 2012). „Shinzo Abe Selected as Japan’s Prime Minister” (на језику: енглески). Приступљено 26. 07. 2018. 
  78. ^ Dean 2002, стр. 55–58.
  79. ^ KANAMORI, SHIGENARI (1999). „German influences on Japanese Pre-War Constitution and Civil Code”. European Journal of Law and Economics (на језику: енглески). 7 (1): 93—95. doi:10.1023/A:1008688209052. 
  80. ^ „The Japanese Judicial System”. www.kantei.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 26. 07. 2018. 
  81. ^ Dean 2002, стр. 131.
  82. ^ McCargo 2000, стр. 84–85.
  83. ^ Mabuchi, Masaru (мај 2001). Municipal Amalgamation in Japan (PDF). World Bank. Приступљено 29. 03. 2016. 
  84. ^ Exposition, Japan Imperial Japanese Commission to the Louisiana Purchase (1903). Japan in the Beginning of the 20th Century (на језику: енглески). Printed at the "Japan times" office. стр. 80. Приступљено 31. 07. 2018. 
  85. ^ „Japan Counties”. www.statoids.com (на језику: енглески). Приступљено 31. 07. 2018. 
  86. ^ „Statistics Bureau Home Page/Statistical Handbook of Japan 2017” (PDF). www.stat.go.jp (на језику: енглески). Statistics Bureau, Ministry of Internal Affairs and Communications. стр. 190. Приступљено 31. 07. 2018. 
  87. ^ „Rome Statute of the International Criminal Court” (на језику: енглески). 17. 07. 1998. Приступљено 28. 07. 2018. 
  88. ^ „Japan and the IMF”. IMF (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  89. ^ „Member States | International Seabed Authority”. www.isa.org.jm (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  90. ^ „Members”. Inter-Parliamentary Union (на језику: енглески). 13. 05. 2016. Приступљено 28. 07. 2018. 
  91. ^ „Japan / Asia & South Pacific / Member countries / Internet / Home - INTERPOL”. www.interpol.int (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  92. ^ „Japan”. www.opcw.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 28. 07. 2018. Приступљено 28. 07. 2018. 
  93. ^ „Member States | United Nations”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  94. ^ „Member Countries”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  95. ^ „WTO | Japan - Member information”. www.wto.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  96. ^ „G8 Information Centre”. www.g8.utoronto.ca (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  97. ^ „G20 Participants”. www.g20.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  98. ^ „Asia Cooperation Dialogue”. www.acd-dialogue.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  99. ^ „Member Economies”. www.apec.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  100. ^ „Overview of ASEAN Plus Three Cooperation” (PDF) (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  101. ^ „TCS Website”. tcs-asia.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2018. Приступљено 28. 07. 2018. 
  102. ^ „Japan - OECD”. www.oecd.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  103. ^ „Assessment of Member States’ contributions to the United Nations regular budget for the year 2017” (PDF). documents-dds-ny.un.org (на језику: енглески). 26. 12. 2006. Приступљено 28. 07. 2018. 
  104. ^ „DAC member profile: Japan”. ОЕЦД. Приступљено 08. 04. 2016. 
  105. ^ „Japan's Foreign Relations and Role in the World Today”. Asia for Educators. Приступљено 13. 11. 2016. 
  106. ^ „Northern Territories”. Ministry of Foreign Affairs of Japan (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  107. ^ „Takeshima”. Ministry of Foreign Affairs of Japan (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  108. ^ „The Basic View on the Sovereignty over the Senkaku Islands”. www.mofa.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 28. 07. 2018. 
  109. ^ „TRENDS IN WORLD MILITARY EXPENDITURE, 2017” (PDF). SIPRI Fact Sheet (на језику: енглески): 2. мај 2018. Приступљено 31. 07. 2018. 
  110. ^ The Ministry of Defense Reorganized: For the Support of Peace and Security (PDF). Tokyo: Japan Ministry of Defense. 2007. стр. 4—5. 
  111. ^ „CHAPTER II - RENUNCIATION OF WAR - THE CONSTITUTION OF JAPAN”. japan.kantei.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 31. 07. 2018. 
  112. ^ „Global Peace Index 2018.” (PDF). visionofhumanity.org (на језику: енглески). Institute for Economics and Peace. јун 2018. Приступљено 31. 07. 2018. 
  113. ^ „防衛省・自衛隊:防衛省・自衛隊の人員構成”. www.mod.go.jp (на језику: јапански). Приступљено 31. 07. 2018. 
  114. ^ „A Camouflaged Military: Japan’s Self-Defense Forces and Globalized Gender Mainstreaming | The Asia-Pacific Journal: Japan Focus”. japanfocus.org (на језику: енглески). The Asia Pacific Journal. 28. 08. 2012. Приступљено 31. 07. 2018. 
  115. ^ „Japan business lobby wants weapon export ban eased”. Reuters. 13. 07. 2010. Приступљено 08. 04. 2016. 
  116. ^ „About RIMPAC”. Government of Singapore. Архивирано из оригинала на датум 06. 08. 2013. Приступљено 08. 04. 2016. 
  117. ^ „Abe offers Japan's help in maintaining regional security”. Japan Herald. Архивирано из оригинала на датум 31. 05. 2014. Приступљено 08. 04. 2016. 
  118. ^ „Japan-Australia Joint Declaration on Security Cooperation”. Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 08. 04. 2016. 
  119. ^ „Joint Declaration on Security Cooperation between Japan and India”. Ministry of Foreign Affairs. 22. 10. 2008. Приступљено 08. 04. 2016. 
  120. 120,0 120,1 „'Multicultural Japan' remains a pipe dream | The Japan Times”. The Japan Times (на језику: енглески). 27. 03. 2007. Приступљено 26. 07. 2018. 
  121. 121,0 121,1 Ton, Koyano (2010). Nihon bunkaron no inchiki (на језику: јапански). Tōkyō: Gentōsha. ISBN 978-4-344-98166-9. 
  122. ^ Onishi, Norimitsu (02. 04. 2005). „Japan-born Koreans live in limbo” (на језику: енглески). 
  123. ^ Onishi, Norimitsu (01. 11. 2008). „An Enclave of Brazilians Is Testing Insular Japan” (на језику: енглески). Приступљено 26. 07. 2018. 
  124. ^ „Asia Times: 'Home' is where the heartbreak is for Japanese-Peruvians”. www.atimes.com (на језику: енглески). 16. 10. 1999. Приступљено 26. 07. 2018. 
  125. ^ „Global Partners, Local Neighbors (Part 2): 80,000 Americans Reside in Japan – Asia Matters for America”. www.asiamattersforamerica.org (на језику: енглески). 15. 06. 2012. Приступљено 26. 07. 2018. 
  126. ^ „Registered Foreigners in Japan by Nationality” (PDF) (на језику: енглески). Statistics Bureau. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 08. 2005. Приступљено 16. 01. 2011. 
  127. ^ „Recognition at last for Japan's Ainu” (на језику: енглески). 06. 06. 2008. Приступљено 26. 07. 2018. 
  128. ^ „JAPAN: The Invisible Race”. Time (на језику: енглески). 08. 01. 1973. Приступљено 26. 07. 2018. 
  129. ^ „JPRI Occasional Paper No. 15”. www.jpri.org (на језику: енглески). август 1999. Приступљено 26. 07. 2018. 
  130. ^ „Japan Statistical Yearbook 2016” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 19. 05. 2016. Приступљено 26. 07. 2018. 
  131. ^ Lie, John (2001). Multiethnic Japan (на језику: енглески). Cambridge, Mass. ; London: Harvard University Press. ISBN 9780674013582. 
  132. ^ „Aso says Japan is nation of ‘one race. The Japan Times Online (на језику: енглески). 18. 10. 2005. Приступљено 26. 07. 2018. 
  133. ^ „Table A.17” (PDF). United Nations World Population Prospects, 2006 revision. UN. Приступљено 26. 07. 2018. 
  134. ^ „WHO: Life Expectancy in Israel Among Highest in the World”. Haaretz (на језику: енглески). 24. 05. 2009. Приступљено 26. 07. 2018. 
  135. 135,0 135,1 „Statistical Handbook of Japan 2017”. www.stat.go.jp (на језику: енглески). Statistics Bureau. Приступљено 26. 07. 2018. 
  136. 136,0 136,1 „図録▽世界各国の宗教”. www2.ttcn.ne.jp (на језику: јапански). 2000. Приступљено 31. 07. 2018. 
  137. ^ Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008). Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 66—77. ISBN 978-0-415-43649-6. 
  138. ^ McQuaid, John. „A View of Religion in Japan” (на језику: енглески). Приступљено 31. 07. 2018. 
  139. 139,0 139,1 Reischauer, Edwin Oldfather; Jansen, Marius B. (1995). The Japanese Today: Change and Continuity (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 215. ISBN 9780674471849. Приступљено 31. 07. 2018. 
  140. 140,0 140,1 140,2 Breen, John; Teeuwen, Mark (1999). Shinto in Historical Perspective (на језику: енглески). Curzon. ISBN 9780700711703. Приступљено 31. 07. 2018. 
  141. ^ Zen Sand (на језику: енглески). University of Hawaii Press. 2003. стр. 3—4. ISBN 9780824822842. Приступљено 31. 07. 2018. 
  142. ^ Totman, Conrad (2005). A History of Japan (на језику: енглески). Wiley. стр. 72. ISBN 9781405123594. Приступљено 31. 07. 2018. 
  143. 143,0 143,1 Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008). Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 65. ISBN 978-0-415-43649-6. 
  144. ^ Brown 1993, стр. 445.
  145. ^ Higashibaba, Ikuo (2001). Christianity in early modern Japan : Kirishitan belief and practice (на језику: енглески) ([Online-Ausg.]. изд.). Leiden: Brill. стр. 1. ISBN 978-9004122901. 
  146. ^ Kato, Mariko (24. 02. 2009). „Christianity’s long history in the margins”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 31. 07. 2018. 
  147. ^ „Christians use English to reach Japanese youth - Mission Network News”. Mission Network News (на језику: енглески). 03. 09. 2007. Приступљено 31. 07. 2018. 
  148. ^ Fehrenbach, Heide; Poiger, Uta G. (2000). Transactions, Transgressions, Transformations: American Culture in Western Europe and Japan (на језику: енглески). Berghahn Books. стр. 63. ISBN 9781571811080. Приступљено 31. 07. 2018. 
  149. ^ „図録▽都道府県民の信仰(都道府県宗教マップ)”. www2.ttcn.ne.jp (на језику: јапански). Приступљено 31. 07. 2018. 
  150. ^ Kato, Mariko (24. 02. 2009). „Christianity’s long history in the margins”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 31. 07. 2018. 
  151. ^ Nakhleh, Emile A.; Sakurai, Keiko; Penn, Michael (05. 01. 2008). Islam in Japan: A Cause for Concern? (PDF) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 10. 2017. Приступљено 31. 07. 2018. 
  152. ^ „Local Mosques and the Lives of Muslims in Japan | The Asia-Pacific Journal: Japan Focus”. www.japanfocus.org (на језику: енглески). The Asia Pacific Journal. Приступљено 31. 07. 2018. 
  153. ^ „Table: Muslim Population by Country”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). 27. 01. 2011. Приступљено 31. 07. 2018. 
  154. ^ Clarke, Peter Bernard (1993). The World's Religions: Understanding the Living Faiths (на језику: енглески). Reader's Digest. стр. 208. ISBN 9780895775016. Приступљено 31. 07. 2018. 
  155. ^ „The Japanese Language”. web.mit.edu (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  156. ^ Heinrich, Patrick (2004). „Language Planning and Language Ideology in the Ryūkyū Islands”. Language Policy (на језику: енглески). 3 (2): 153—179. doi:10.1023/B:LPOL.0000036192.53709.fc. 
  157. ^ „15 families keep ancient language alive in Japan” (на језику: енглески). UN. Архивирано из оригинала на датум 06. 01. 2008. Приступљено 27. 03. 2007. 
  158. ^ Ellington, Lucien (01. 09. 2005). „Japan Digest: Japanese Education”. Indiana University. Архивирано из оригинала на датум 27. 04. 2006. Приступљено 27. 04. 2006. 
  159. ^ Ando, Albert; Moro, Andrea; Cordoba, Juan Pablo; Garland, Gonzalo (09. 1995). „Dynamics of demographic development and its impact on personal saving: case of Japan”. Ricerche Economiche (на језику: енглески). 49 (3): 179—205. doi:10.1016/0035-5054(95)90001-2. 
  160. ^ „Japanese Population Drops Most Since World War II After Quake”. Bloomberg.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  161. ^ Ryall, Julian (2012). „Japan's population contracts at fastest rate since at least 1947” (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  162. ^ „Key Development Forecasts for Japan”. www.ifs.du.edu (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  163. ^ „MOFA: Demographic Trends and Their Implications for Japan's Future”. www.mofa.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  164. ^ Green, David (27. 03. 2017). „As Its Population Ages, Japan Quietly Turns to Immigration”. migrationpolicy.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  165. ^ French, Howard W. „Insular Japan Needs, but Resists, Immigration” (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  166. ^ „法務省”. www.moj.go.jp (на језику: јапански). Приступљено 10. 08. 2018. 
  167. ^ „2012 saw record-high 2,545 people apply for refugee status in Japan”. The Japan Times Online (на језику: енглески). 20. 03. 2013. Приступљено 10. 08. 2018. 
  168. ^ „Presidential Memorandum--Fiscal Year 2012 Refugee Admissions Numbers and Authorizations of In-Country Refugee Status”. whitehouse.gov (на језику: енглески). 30. 09. 2011. Приступљено 10. 08. 2018. 
  169. ^ Strom, Stephanie. „In Japan, Mired in Recession, Suicides Soar” (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  170. ^ „The Times & The Sunday Times” (на језику: енглески). Приступљено 10. 08. 2018. 
  171. ^ „Bare statistics mask human cost of Japan's high suicide rate”. Japan Today. 31. 03. 2010. Приступљено 03. 02. 2014. 
  172. ^ Ozawa-de Silva, Chikako (18. 09. 2008). „Too Lonely to Die Alone: Internet Suicide Pacts and Existential Suffering in Japan”. Culture, Medicine, and Psychiatry (на језику: енглески). 32 (4): 516—551. doi:10.1007/s11013-008-9108-0. 
  173. ^ „Beyond the Rhetoric: Essential Questions About Japanese Education - Foreign Policy Research Institute”. Foreign Policy Research Institute (на језику: енглески). 18. 12. 2003. Приступљено 11. 08. 2018. 
  174. ^ „Article expired”. The Japan Times (на језику: енглески). 10. 05. 2013. Приступљено 11. 08. 2018. 
  175. ^ „OECD Better Life Index”. www.oecdbetterlifeindex.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 31. 05. 2016. Приступљено 11. 08. 2018. 
  176. ^ „Japan” (PDF) (на језику: енглески). OECD. Приступљено 11. 08. 2018. 
  177. ^ Otake, Tomoko (25. 11. 2015). „Public education spending in Japan lowest in OECD for sixth straight year”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 11. 08. 2018. 
  178. ^ „OECD.Stat Education and Training > Education at a Glance > Educational attainment and labor-force status > Educational attainment of 25–64 year-olds”. OECD. 
  179. ^ „MEXT : 1.Overview”. www.mext.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 11. 08. 2018. 
  180. ^ „Universities”. Top Universities (на језику: енглески). Приступљено 11. 08. 2018. 
  181. ^ „OECD’s PISA survey shows some countries making significant gains in learning outcomes - OECD”. www.oecd.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 08. 2018. 
  182. ^ Rodwin, Victor. „Health Care in Japan” (на језику: енглески). New York University. Приступљено 11. 08. 2018. 
  183. ^ „Health Insurance / Social Security in Japan March 2000”. www.ipss.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 11. 08. 2018. 
  184. ^ „Tokyo Stock Exchange ranked third in Asia in 2014”. Nikkei Asian Review. 16. 01. 2015. Архивирано из оригинала на датум 08. 12. 2015. Приступљено 05. 12. 2015. 
  185. ^ Inman, James (21. 01. 2011). „China confirmed as World's Second Largest Economy”. The Guardian. London. Приступљено 21. 01. 2011. 
  186. ^ „World Factbook, Country comparison: Public debt”. CIA. Приступљено 20. 08. 2017. 
  187. ^ „Moody's cuts Japan's debt rating on deficit concerns”. BBC News. 24. 08. 2011. 
  188. ^ „Manufacturing and Construction”. Statistical Handbook of Japan. Statistics Bureau. Приступљено 16. 01. 2011. 
  189. ^ Fackler, Martin (21. 04. 2010). „Japan Tries to Face Up to Growing Poverty Problem”. The New York Times. Приступљено 16. 01. 2011. 
  190. ^ „2008 Housing and Land Survey”. Statistics Bureau. Приступљено 20. 01. 2011. 
  191. 191,0 191,1 „Economic survey of Japan 2008”. OECD. Архивирано из оригинала на датум 09. 11. 2010. Приступљено 25. 08. 2010. 
  192. ^ „Foreign investment in Japan soars”. BBC. 29. 06. 2005. Приступљено 16. 01. 2011. 
  193. ^ „Japan's Economy: Free at last”. The Economist. 20. 07. 2006. Приступљено 23. 01. 2011. 
  194. ^ „Activist shareholders swarm in Japan”. The Economist. 28. 06. 2007. Приступљено 23. 01. 2011. 
  195. ^ „Japan's Best Global Brands 2017”. Ranking the Brands. 17. 02. 2017. Приступљено 02. 11. 2017. 
  196. ^ How 1996, стр. 58f.
  197. ^ Totman 2005, стр. 312–314.
  198. ^ McCargo 2000, стр. 18–19.
  199. ^ Ryan, Liam (01. 01. 2000). „The "Asian economic miracle" unmasked: The political economy of the reality”. International Journal of Social Economics. 27 (7–10): 802—815. doi:10.1108/03068290010335235. 
  200. ^ Masake, Hisane (10. 04. 2016). „A farewell to zero”. Asia Times. Приступљено 16. 01. 2011. 
  201. ^ „Country/Economy Profiles: Japan” (на језику: енглески). World Economic Forum. Приступљено 24. 02. 2016. 
  202. ^ „Competitiveness Rankings” (на језику: енглески). World Economic Forum. Приступљено 24. 02. 2016. 

Литература[уреди]

Историја

  • Beasley, William Gerald (1999). The Japanese Experience: A Short History of Japan. University of California Press. стр. 42. ISBN 978-0-520-22560-2. 
  • Denoon, Donald; Hudson, Mark (2001). Multicultural Japan: palaeolithic to postmodern. Cambridge University Press. стр. 22—23. ISBN 978-0-521-00362-9. 
  • Hays, J.N. (2005). Epidemics and pandemics: their impacts on human history. ABC-CLIO. стр. 31. ISBN 978-1-85109-658-9. 
  • Hiroshi, Shimizu; Hitoshi, Hirakawa (1999). Japan and Singapore in the world economy : Japan's economic advance into Singapore, 1870–1965. Routledge. стр. 17. ISBN 978-0-415-19236-1. 
  • Matsusaka, Y. Tak (2009). „The Japanese Empire”. Ур.: Tsutsui, William M. Companion to Japanese History. Blackwell. стр. 224—241. ISBN 9781-4051-1690-9. 
  • Takashi, Okazaki; Goodwin, Janet (1993). „Japan and the continent”. The Cambridge history of Japan, Volume 1: Ancient Japan. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 275. ISBN 978-0-521-22352-2. 
  • Thomas, J.E. (1996). Modern Japan. Longman. стр. 284—287. ISBN 978-0-582-25962-1. 
  • Totman, Conrad (2002). A History of Japan. Blackwell. стр. 64—79. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Totman, Conrad (2005). A History of Japan (2nd ed.). Blackwell. стр. 142—143. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Sansom, George (1961). A History of Japan: 1334–1615. Stanford University Press. стр. 42,217. ISBN 978-0-8047-0525-7. 
  • Turnbull, Stephen (2002). Samurai Invasion: Japan's Korean War. Cassel. стр. 227. ISBN 978-0-304-35948-6. 
  • Turnbull, Stephen (2010). Toyotomi Hideyoshi. Osprey Publishing. стр. 61. ISBN 978-1-84603-960-7. 
  • Watt, Lori (2010). When Empire Comes Home: Repatriation and Reintegration in Postwar Japan. Harvard University Press. стр. 1—4. ISBN 978-0-674-05598-8. 
  • Worth, Roland H., Jr. (1995). No Choice But War: the United States Embargo Against Japan and the Eruption of War in the Pacific. McFarland. стр. 56,86. ISBN 978-0-7864-0141-3. 

Влада и политика

  • Dean, Meryll (2002). Japanese legal system: text, cases & materials (2nd изд.). Cavendish. стр. 55—58. ISBN 978-1-85941-673-0. 

Административна подела

Привреда

  • Howe, Christopher (1996). The Origins of Japanese Trade Supremacy. Hurst & Company. стр. 58f. ISBN 978-1-85065-538-1. 
  • McCargo, Duncan (2000). Contemporary Japan. Macmillan. стр. 18—19. ISBN 978-0-333-71000-5. 

Спољашње везе[уреди]

Власт
Опште информације