Јапанска лака крстарица Тенрју

Јапанска лака крстарица Тенрју
Јапанска лака крстарица Тенрју
	Лака крстарица Тенрју
Општи подаци
Каријера
Кобилица постављена	7. мај 1917.
Поринут	11. март 1918.
Завршетак градње	20. новембар 1919.
Судбина	Потопљена 18. септембра 1942.
Главне карактеристике
Депласман	3.281 тона стандардни депласман ; 4.011 тона пуни депласман
Дужина	142.90 метара
Ширина	12.34 метара
Газ	3.96 метара
Погон	6 котла Канпон, снаге 51.000 КС
Брзина	33 kn (61 km/h)
Посада	332 официра и морнара
Наоружање	Топови: 4 × 140 mm, 1 × 76,6 mm; Митрљези: 2 × 6,5 mm; Торпеда: 6 × 533 mm

Крстарица Тенрју је први од два брода серије јапанских лаких крстарица класе Тенрју. Брод је добио име по реци Тенрју која протиче кроз провинције Нагано и Шизуока у Јапану.

Позадина[уреди | уреди извор]

Лаке крстарице класе Тенрју су у ствари били увећани разарачи, дизајнирани и изграђени по узору на сличну концепцију британских лаких крстарица класе „Ерутјуз“ и класе „К“. Ови бродови су пројектовани као заставни бродови за флотиле разарача.

Са унапређењем технологије парних турбина на нафту, крстарице класе Тенрју су имале више од два пута коњске снаге од ранијих крстарица класе Чикума и биле су способне да развију брзину од 33 kn (61 km/h).

Служба[уреди | уреди извор]

Ранији период[уреди | уреди извор]

Тенрју је завршена 20. новембра 1919. године у државном бродоградилишту у Јокосуки. Следеће године, она се придружује јапанској другој флоти, и патролира дуж обале Русије, пружајући помоћ јапанским копненим снагама у сибирској интервенцији против Бољшевичке Црвене армије.

Тенрју је на ремонту између марта 1927. и марта 1930. године, где добија нови троножни јарбол.

У периоду 1937—1938. године, Тенрју се придружује патроли дуж кинеске обале, пошто су се односи између Јапана и Кине погоршали и започео је Други Кинеско-Јапански рат. За време ремонта 1939. године, Тенрју добија два против-авионска митраљеза 13 mm. Од 1939. до 1941. године, Тенрју служи као тренажни брод.

Почетни период рата на Пацифику[уреди | уреди извор]

Крајем 1940. године, Тенрју базира на атолу Трук - Каролинска острва, заједно са бродом близанцем Тацута, у сатаву 18. дивизије крстарица четврте флоте под командом вицеадмирала Марумо Кунимориа. У време напада на Перл Харбор, 18. дивизија крстарица била је део групе инвазионих снага, које је требало да се искрцају на острво Вејк. Тенрју је том приликом изложена митраљеској ватри са америчких авиона F4F вајлдкет 11. децембра 1941. године, али сем мање штете, других озбиљнијих оштећења није било током прве битке за острво Вејк. Крстарица Тенрју такође учествује у другом (успешнијем) инвазионом нападу на острво Вејк 21. децембра 1941. године.

Дана, 20. јануара 1942. године, Тенрју и Тацута су се придружиле заштити транспорта трупа током инвазије на Кавиенг - Нова Ирска, За време ремонта на атолу Трук 23. фебруара, постављена су на крми два двоцевна против-авионска топа 25 mm, као део појачања одбране од претећих америчких авиона.

Соломонова острва и Нова Гнинеја[уреди | уреди извор]

Од марта до маја 1942. године, Тенрју и 18. дивизија крстарица подржавају многобројна десантна искрцавања на Соломоновим острвима и Новој Гвинеји, укључујући Лае, Саламауа, Бука, Бугенвил, Рабаул, острва Шортленд, Киета, острво Манус, Адмиралска острва, Тулаги и острво Санта Изабела.

Тенрју се вратила у Јапан ради ремонта 23. маја, који је трајао један месец. Дана, 14. јула 1942. године, извршена је већа реорганизација у јапанској флоти, 18. дивизија крстарица под командом контраадмирала Мацујаме, ушла је у састав недавно створене осме флоте, чији је командант био вицеадмирал Гуничи Микава. Већ 20. јула, Тацута је била ангажована у заштити инвазионих снага које је требало да се искрцају код Буне на Новој Гвинеји. Том прилоком су инвазионе снаге нападнуте од америчких бомбардера Боинг Б-17 Летећа тврђава и Мартин Б-26 Мародер, али Тенрју је прошла без оштећења.

Битка код острва Саво[уреди | уреди извор]

Дана, 9. августа 1942. године, Тенрју учествује у бици код острва Саво. Заједно са крстарицама Јубари, Аоба, Како, Фурутака, Кинугаса, Чокаи и разарачем Јунаги, нападају савезничку оперативну ескадру која је штитила транспортне бродове савезничких снага, усидрених код Гвадалканала. Током ноћне артиљеријско-торпедне битке, Тенрју потапа крстарицу Квинси са два торпеда. Такође је учествовала у потапању крстарица Асторија, Винценес и Канбера. Осим тога, крстарица Чикаго и разарачи Ралф Талбот и Пиетерсан су оштећени. Артиљериски погоци са крстарице Тенрју су убили 23 члана посаде на крстарици Чикаго. Тенрју базира у луци Рабаул до краја августа, ескортујући конвоје са трупама и залихама.

Дана, 25. августа 1942. године, крстарица Тенрју је поново нападнута од бомбардера Боинг Б-17 Летећа тврђава, за време њене пратње десантних снага од 1.200 војника 5. Куре специјалне десантне јединице, према заливу Милне на Новој Гвинеји, али опет пролази без оштећења. Дана, 6. септембра, Тенрју је део снага одређених за евакуацију преживелих војника након пораза у бици у заливу Милне, том приликом бомбардује докове у Гили Гилију и потапа британски теретни брод Еншан од 3.199 тона.

Крстарицу Тенрју, 1. октобра 1942. године погађа бомба бачена из бомбардера Б-17, приликом савезничког авио напада на луку Рабаил. Бомба је убила 30 члана посде, али брод није теже оштећен. Од тада је Тенрју на задатку „Токио Експрес“ транспорта од Рабаула до Тасафаронге на Гвадалканалу, све до почетка новембра.

Дана, 8. новембра 1942. године, конвој који је ескортовала крстарица Тенрју су напали торпедни чамци ПТ-34, ПТ-39 и ПТ-61, али је прошао без оштећења.

Гвадалканал[уреди | уреди извор]

Дана, 13. новембра 1942. године, Тенрју напушта Шортленд и креће ка Гвадалканалу као део јапанских снага које је требало да бомбардују аеродром „Хендерсеново поље“. Јапанске снаге су нападнуте следећег дана од америчке подморнице Флаинг фиш, торпедних бомбардера са носача авиона Ентерпрајс и маринских торпедних бомбардера TBF авенџер са Гвадалканала. За време касније битке, Кинугаса је потопљена, а Чокаи је била мало оштећена. Један обрушавајући бомбардер Даглас SBD донтлис се срушио на крстарицу Маја. Тенрју се неоштећена вратила на Шортленд.

Дана, 16. децембра 1942. године, Тенрју напушта Маданг - Нова Гвинеја, у извесном пратећем одреду, заједно са разарачима Исонами, Иназума, Сузуказе и Арашио, као и са помоћним крстарицама Аикоку Мару и Гококу Мару, и успешно искрцавају трупе 18. децембра. Следећег дана, када се Тенрју спремала да напусти одред, она је нападнута од америчке подморнице Албакор, која је лансирала по једно торпедо на три транспортна брода, јер их је идентификовала као разараче. Торпеда промашују транспортне бродове, али једно погађа крстарицу Тенрју у крму. Тенрју тоне у 11:20 сати. Двадест и три члана посаде гине, док је остале спасио разарач Сузуказе, укључујући и капетана Уеда.

Тенрју је обрисана из списка флоте 20. јануара 1943. године.

Листа Капетана[уреди | уреди извор]

Капетан Садађиро Мурасе - 20. новембар 1919 — 20. новембар 1920.
Комодор / Капетан Теиђиро Мурасе - 20. новембар 1920 — 1. децембар 1921.
Капетан Сатоши Јоко - 1. децембар 1921 — 1. децембар 1922.
Капетан Хађиме Мацушита - 1. децембар 1922 — 13. октобар 1923.
Комодр / Капетан Шиничи Огури - 13. октобар 1923 — 1. децембар 1924. (Унапређен у чин Капетан 1. децембра 1923)
Капетан Јошио Такита - 1. децембар 1924 — 20. октобар 1925.
Капетан Шинпеи Кида - 20. октобар 1925 — 1. децембар 1925.
Капетан Исао Монаи - 1. децембар 1925 — 1. новембар 1926.
Капетан Сеишичи Јамагучи - 1. новембар 1926 — 15. новембар 1927.
Капетан Шигеру Кикуно - 15. новембар 1927 — 10. децембар 1928.
Капетан Јорио Савамато - 10. децембар 1928 — 20. август 1929.
Капетан Ибо Такахаши - 20. август 1929 — 1. новембар 1929.
Капетан Јошио Хачуја - 1. новембар 1929 — 1. децембар 1930.
Капетан Кенсуке Мадараме - 1. децембар 1930 — 15. новембар 1932.
Капетан Минору Тајуи - 15. новембар 1932 — 1. новембар 1933.
Капетан Масао Каназава - 1. новембар 1933 — 25. мај 1934.
Капетан Тецу Исава - 25. мај 1934 — 21. новембар 1935.
Капетан Мичиаки Камата - 21. новембар 1935 — 15. фебруар 1936.
Капетан Кјухачи Кудо - 15. фебруар 1936 — 10. новембар 1936.
Капетан Канђи Угаки - 10. новембар 1936 — 2. август 1937.
Капетан Косо Абе - 2. август 1937 — 15. децембар 1938.
Капетан Саданао Јамазаки - 15. децембар 1938 — 15. новембар 1939.
Капетан Зенсуке Каноме - 15. новембар 1939 — 15. октобар 1940.
Капетан Јуђи Такахаши - 15. октобар 1940 — 28. август 1941.
Капетан Мицутару Гото - 28. август 1941 — 5. јун 1942.
Капетан Шинпеи Асано - 5. јун 1942 — 12. децембар 1942.
Капетан Мицухару Уеда - 12. децембар 1942 — 19. децембар 1942.

Литература[уреди | уреди извор]

Браун, Дејвид (1990). 'Warship Losses of World War Two'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7.
D'Albas, Andrieu (1965). 'Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II'. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9.
Дул, Пол С. (1978). 'A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6.
Lacroix, Eric (1997). Japanese Cruisers of the Pacific War. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-311-3.